Травијата (опера)
Опере |
Оберто, гроф од Сан Бонифација Један дан власти |
Остала дела |
Inno delle Nazioni Гудачки квартет у e-mollu |
Травијата (итал. La Traviata) је опера у три чина италијанског композитора Ђузепеа Вердија. Либрето је написао Франческо Марија Пјаве према драми Дама с камелијама (фр. La dame aux camélias) Александра Диме. Премијера је одржана 6. марта 1853, у Театро ла Фениче (итал. Teatro la Fenice) у Венецији.
Име „травијата“ буквално значи „жена која је залутала“, или фигуративније „она која је посрнула“, што је алегорија на палог анђела, Сатану.
Опера је сместа постала веома популарна и налази се на стандардном оперском репертоару.[1] У САД се налази на списку двадесет опера које се највише изводе - тачније, на трећем месту, одмах иза Мадам Батерфлај и Боема.
Настанак
уредиВерди је 1852. тражио тему за своју нову оперу. У Паризу је погледао популарну драму Дама с камелијама Александра Диме млађег. У сарадњи с либретистом Франческом Марија Пјавеом, прионуо је на посао, с намером да компонује оперу „за своје доба”, са савременом темом, у савременим костимима.[2][3]
Теме друштвене осуде, предрасуда и лицемјерја су Вердију тада биле блиске, јер је у Бусету живио невенчано с бившом сопранисткињом Ђузепином Стрепони, мајком ванбрачне деце, и због те везе био је изложен згражању и протестима конзервативних суграђана. У то доба, Италијани су били далеко мање либерални од Француза и Верди је скандалозну Маргариту из Даме с камелијама (која се темељи на славној париској куртизани Мари Дуплесис, бившој Думиној љубавници) претворио у племениту Виолету. Међутим, убрзо је открио да управа оперске куће Ла Фениче која је наручила дело, његову идеју савременог извођења сматра неприхватљивом. Радња се морала цензурисати премештањем у прошлост, у време око 1700-е. Верди је такође имао лоше мишљење о 38-годишњој Фани Салвини-Донатели сопрану одабраном за премијеру. Све га је то узнемирило и када је 21. фебруара дошао на пробе у Венецију, гласно је дао до знања да није задовољан.
Историја извођења
уредиВердијеве зле слутње су се обистиниле на премијери 6. марта 1853. године. Публика је негодовала и добацивала погрде током представе. Чини се да је главни разлог био неадекватна певачка постава; Грацијани није певао добро, а сопранисткиња Фани Салвини-Донатели је била прекрупна за улогу Виолете.
Након премијере, Верди је написао писмо пријатељу Емануелу Музију:
„Травијата” синоћ - фијаско. Јесам ли крив ја или певачи? Време ће показати.[4]
Након тог неуспеха, Верди је извршио одређене измене, понајвише у II и III чину, и када је опера следећи пут приказана, 6. маја 1854, с другим певачима, доживела је велики успех.
Поход на светске позорнице Травијата почиње премијером у Бечу, 4. маја 1855. Лондонска премијера се одржала 24. маја 1856,[5] америчка 3. децембра 1856. у Њујорку,[6] а француска у Паризу 6. децембру 1856. године.
Популарност Травијате не јењава. Према статистици са Операбасе[7], само у 2014. години Травијата је широм света изведена у 146 градова, 927 пута у 224 различите продукције, чиме је била најприказиванија опера 2014. године.[8]
Лица
уреди- Виолета Валери, париска куртизана, сопран.
- Флора Бервоа, њена пријатељица, сопран.
- Алфред Жермон, младић заљубљен у Виолету, тенор.
- Жорж Жермон, његов отац, баритон.
- Гастон, Виконт од Леторјера, Алфредов пријатељ, тенор.
- Барон Дуфол, Виолетин заштитник, баритон.
- Маркиз д'Обињи, Флорин пријатељ, бас.
- Доктор Гранвил, бас.
- Анина, Виолетина служавка, мецосопран.
- Ђузепе, Виолетин слуга, тенор.
- Слуга код Флоре, баритон.
- Пријатељи и слуге Виолете и Флоре, маске (хор).
Синопсис
уредиРадња се одвија у Паризу и околини, према Диминој драми око 1700. године, али се најчешће поставља (према Вердијевој замисли) у време праизведбе, односно, средином 19. века.
Чин први
уредиСалон у Виолетиној кући у Паризу. Виолета је организовала забаву да прослави свој повратак у друштво након кратког, али интензивног напада туберкулозе. Међу гостима су и њени дугогодишњи пријатељи, а Гастон представља свог пријатеља који је заљубљен у њу и који је сваки дан долазио да пита за њено здравље док је била болесна. Она му се подсмева, али и барону Дуфолу који се није интересовао за њу. Он одговара да је зна тек годину дана, а Виолета му се подсмева јер је Алфред „зна тек неколико минута“.
Пријатељи позивају барона да наздрави, али он одбија, па избор пада на Алфреда. Он наздравља лепој Виолети и истиче да је љубав најбитнија ствар на свету, док Виолета каже да је то радост и забава. Наједном, Виолети позли и она госте пошаље у другу салу на игру док она дође себи. Алфред долази и изјављује Виолети љубав. Она га одвраћа од тога, јер мисли да је неспособна да воли и да њему, поштеном младићу, не приличи да буде са једном куртизаном. Ипак, даје Алфреду цвет камелије и каже му да га донесе када свене. Алфред срећан одлази, а и гости напуштају забаву јер већ свиће. Виолета остаје сама и чуди се каква се то осећања буде у њој. Она одбацује љубав као лудост и велича радост и забаву, али јој се стално враћају Алфредове речи да је „љубав само било свемира“.
Чин други
уредиСцена прва
уредиСеоско имање крај Париза. Алфред и Виолета су већ три месеца заједно и напустили су вреву Париза да уживају у самоћи и љубави. Ипак, Алфред открива да Виолета тајно распродаје своју имовину да би Алфреду пружила раскошни живот који заслужује и он постиђен одлази за Париз да подигне свој новац из банке.
У кућу долази Алфредов отац, Жорж, који од Виолете тражи огромну жртву: да напусти Алфреда јер њена лоша репутација доноси срамоту његовој породици и његовој кћери, која неће моћи да се уда због тога. Виолета је очајна и преклиње Жоржа да је не тера на то, јер је тек пронашла праву љубав и ако остане без ње, умреће. Ипак, она пристаје. Жорж одлази, а Виолета пише опроштајно писмо Алфреду, у којем не наводи прави разлог одласка. Она одлази у Париз да покуша да заборави Алфреда, али он креће за њом да се свети упркос очевим молбама.
Сцена друга
уредиЗабава-маскенбал код Флоре. Разлаз Виолете и Алфреда главна је тема оговарања. Виолета долази у пратњи барона Дуфола, а и Алфред је ту. Он мисли да га је Виолета напустила због барона и он му бесно пребацује у игри картама. У намери да заштити Алфреда од бароновог беса она га наговара да оде. Скрива од њега прави разлог што га је оставила и лаже да је због љубави према барону. Он је пред свима оптужује да је била са њим само из користи и позива све да му буду сведоци да јој он плаћа за њене услуге. Баца јој у лице новац које је освојио у картама. Сви су огорчени његовим поступком и осуђују га, барон га изазива на двобој, а појављује се и Жорж Жермон који говори да је недостојан онај који „чак и у бесу повреди жену“. Виолета Алфреда моли да јој опрости и да ће једном знати какву жртву она чини и тада ће све схватити.
Чин трећи
уредиВиолетина спаваћа соба. Тешко болесна од туберкулозе, Виолета је сама и напуштена од свију. Крај ње је само Анина. Долази доктор Гранвил и убеђује је да ће оздравити, али она зна да то није истина. Добија писмо од Жоржа Жермона, који поручује да је барон рањен, а да је Алфред у бекству. Он јој обећава да ће му све рећи и да је чека боља будућност. Она је очајна, у страху да ће умрети сама, да на гроб једне посрнуле жене нико неће ставити ни цвет. Но, Алфред се појављује и, пошто му је отац све објаснио, опрашта јој. Виолета и Алфред говоре о новом животу који их чека. Али, за Виолету је касно и она умире на рукама вољеног Алфреда.
Познате музичке нумере
уреди- Здравица „Пијмо, нек' песма нам буде у души“ (итал. Libiamo ne'lieti calici), први чин.
- Виолетина арија „Ох, можда је он“ (итал. Ah! Fors'e lui), први чин.
- Алфредова арија „Кад нисам крај ње“(итал. Lunge da lei), други чин.
- Жоржова арија „Зар ти више није драг“ (итал. Di Provenza il mare, il suol), други чин.
- Игра Андалужанки и матадора, други чин.
- „Позвах га ја да дође“ (итал. Invitato qui seguirmi), финале другог чина.
- Виолетина арија „Збогом, дани прошли“ (итал. Addio del passato), трећи чин.
Референце
уреди- ^ „Opera Statistics on Operabase”. Operabase. Приступљено 14. 10. 2018.
- ^ David Kimbell, in Holden (2001), p. 995.
- ^ „La Traviata” (PDF). www.opera-lille.fr. Opera Lille. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 09. 2020. г. Приступљено 17. 9. 2018.
- ^ Verdi Muziu, 7. ožujka 1853, prema navodu kod Loewenberga (1978). http://books.google.com/books?id=XHlLAAAAMAAJ&pg=PA167 engleski prijevod: Krehbiel. Krehbiel, Henry Edward (1909). A Book of Operas: Their Histories, Their Plots and Their Music. стр. 167.
- ^ Loewenberg 1978, columns 906–908.
- ^ Martin 2011, стр. 81
- ^ Operabase.com
- ^ „Opera Statistics on Operabase”. Operabase. Приступљено 23. 1. 2013.
Литература
уреди- Martin, George Whitney (2011). Verdi in America: Oberto Through Rigoletto. University Rochester Press. стр. 81. ISBN 9781580463881.
- Budden, Julian The Operas of Verdi: Volume 2: From Il Trovatore to La Forza del Destino. New York: Oxford University Press. The Operas of Verdi: Volume 2: From Il Trovatore to la Forza del destino. Clarendon Press. 1992. ISBN 978-0-19-816262-9..
- Kimbell, David in Holden, Amanda (2001). The New Penguin Opera Guide. New York: Penguin Putnam. 2001. ISBN 978-0-14-029312-8..
- Krehbiel, Henry Edward (1909). A Book of Operas: Their Histories, Their Plots and Their Music. New York: The Macmillan Company. 1909.. at Google Books.
- Lawrence, Vera Brodsky (1995). Strong on Music: The New York Music Scene in the Days of George Templeton Strong. Volume II. Reverberations, 1850–1856. Chicago: The University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-47011-5..
- Loewenberg, Alfred Annals of Opera 1597–1940 (third edition, revised). Annals of Opera, 1597-1940. Totowa, New Jersey: Rowman and Littlefield. 1978. ISBN 978-0-87471-851-5..
- Meadows, F. C. (1892), Meadows' Italian and English Dictionary. London: Bernard Quaritch.
- Melitz, Leo (1921), The Opera Goer's Complete Guide,(trans. from German by Richard Salinger, revised by Louise Wallace Hackney). Garden City, New York: Garden City Publishing Company.
- Parker, Roger (1998). „La traviata”. Ур.: Stanley Sadie. The New Grove Dictionary of Opera. London: Macmillan Publishers, Inc. ISBN 978-1-56159-228-9. Vol. Four.
- Piave, Francesco Maria (1865). Violetta, la Traviata, opéra en 4 actes, musique de G. Verdi.
- Phillips-Matz, Mary Jane Verdi: A Biography, London & New York. Verdi: A Biography. Oxford University Press. 1993. ISBN 978-0-19-313204-7.
- Rattalino, Pierro Memoriale di "Pura Siccome". La storia di Violetta la traviata raccontata dalla sorella nubile di Alfredo. Zecchini Editore. Rattalino, Piero (2006). Memoriale di Pura Siccome: La storia di Violetta la traviata raccontata dalla sorella nubile di Alfredo. Zecchini. ISBN 978-88-87203-05-9.
- Taruskin, Richard (2009). Music in the Nineteenth Century: The Oxford History of Western Music. Oxford, U.K.: Oxford University Press.
- Walsh, T. J. (1981). Second Empire Opera: The Théâtre Lyrique Paris 1851–1870. New York: Riverrun Press. ISBN 978-0-7145-3659-0..
- Baldini, Gabriele (trans. Roger Parker, 1980), The Story of Giuseppe Verdi: Oberto to Un Ballo in Maschera. Cambridge, . Cambridge University Press. 1970. ISBN 978-0-521-29712-7.
- Balthazar, Scott. The Cambridge Companion to Verdi. New York: Cambridge University Press. Balthazar, Scott Leslie (2004). The Cambridge Companion to Verdi. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-63535-6..
- Chusid, Martin, (Ed.) Verdi’s Middle Period, 1849 to 1859, Chicago and London. Verdi's Middle Period: Source Studies, Analysis, and Performance Practice. University of Chicago Press. 1997. ISBN 978-0-226-10659-5. Непознати параметар
|DUPLICATE_isbn=
игнорисан (помоћ) - De Van, Gilles (trans. Gilda Roberts) Verdi’s Theater: Creating Drama Through Music. Chicago & London. Verdi's Theater: Creating Drama Through Music. University of Chicago Press. 1998. ISBN 978-0-226-14369-9. (hardback). Van, Gilles de (15. 9. 1998). Verdi's Theater: Creating Drama Through Music. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-14370-5.
- Gossett, Philip Divas and Scholar: Performing Italian Opera, Chicago. Divas and Scholars: Performing Italian Opera. University of Chicago Press. 2006. ISBN 978-0-226-30482-3.
- Martin, George (1983). Verdi: His Music, Life and Times. New York: Dodd, Mead and Company. ISBN 978-0-396-08196-8.
- Osborne, Charles The Complete Opera of Verdi, New York: Da Capo Press, Inc. Osborne, Charles (1969). The Complete Operas of Verdi. Hachette Books. ISBN 978-0-306-80072-6.
- Parker, Roger The New Grove Guide to Verdi and His Operas, Oxford & New York. The New Grove Guide to Verdi and His Operas. Oxford University Press. 2007. ISBN 978-0-19-531314-7.
- Pistone, Danièle Nineteenth-Century Italian Opera: From Rossini to Puccini, Portland, OR. Nineteenth-century Italian Opera from Rossini to Puccini. Amadeus Press. 1995. ISBN 978-0-931340-82-6.
- Toye, Francis (1931), Giuseppe Verdi: His Life and Works, New York: Knopf
- Walker, Frank, The Man Verdi New York: Knopf, 1962, Chicago. The Man Verdi. University of Chicago Press. 1982. ISBN 978-0-226-87132-5.
- Warrack, John and West, Ewan, The Oxford Dictionary of Opera New York. The Oxford Dictionary of Opera. Oxford University Press. 1992. ISBN 978-0-19-869164-8.
- Werfel, Franz and Stefan, Paul Verdi: The Man and His Letters, New York, Vienna House. Verdi, Giuseppe (1973). Verdi, the Man in His Letters. L.B. Fischer. ISBN 978-0-8443-0088-7.
Спољашње везе
уреди- Либрето ове опере.
- Клавирски извод Травијате.
- Партитура Травијате.
- La traviata: Песме на сајту IMSLP (језик: енглески)
- Digitised miniature score for solo piano published by Ricordi in Milan in 1855, from National Library of Scotland.