Трансплантација
Трансплантација или пресађивање представља замену нефункционалног органа путем хируршке интервенције. Овакве процедуре се најчешће изводе код животно угрожених особа (нпр. кардиомиопатија) и нешто ређе у циљу побољшања основног квалитета живота код хроничних болести које се могу третирати на овај начин. Трансплантациона медицина захтева посебну едукацију особља, специјалну опрему и свеобухватно преоперативно и постоперативно надгледање пацијента, како би се могућност одбацивања органа свела на најмању могућу меру. Правни и медицински критеријуми који одређују када се пресађиевање може извршити су строго регулисани законом.
| Трансплантација органа | |
|---|---|
 Реконструкција прве трансплантације срца, изведене у Јужној Африци 1967. године. | |
| MeSH | D016377 |
Донори органа могу бити живи, можданo мртви или мртви због циркулаторне смрти.[1] Ткиво се може добити од донатора који умру од циркулаторне смрти,[2] као и мождане смрти – до 24 сата након престанка рада срца. За разлику од органа, већина ткива (са изузетком рожњаче) може бити сачувана и ускладиштена до пет година, што значи да се могу ставити у „банку“. Трансплантација поставља бројна биоетичка питања, укључујући дефиницију смрти, када и како треба дати сагласност за трансплантацију органа, и плаћање органа за трансплантацију.[3][4] Остала етичка питања укључују трансплантацијски туризам (медицински туризам) и шире друштвено-економски контекст у којем се може одвити набавка или трансплантација органа. Посебан проблем је трговина органима.[5] Ту је и етичко питање недавања лажне наде пацијентима.[6]
Трансплантациона медицина је једна од најизазовнијих и најсложенијих области модерне медицине. Неке од кључних области за медицинско управљање су проблеми одбацивања трансплантата, током којих тело има имунски одговор на трансплантирани орган, што може довести до неуспеха трансплантације и потребе да се орган одмах уклони из примаоца. Када је могуће, одбацивање трансплантата се може смањити серотипизацијом како би се одредило најприкладније подударање донор-прималац и употребом имуносупресивних лекова.[7]
ТерминологијаУреди
Прималац је оболела особа која добија орган од даваоца или донора, изузев у случају аутотрансплантације. Донор може бити жива (бубрег, јетра) или мождано преминула особа (сви органи и ткива).
Органи који се могу трансплантирати:
Пресађивање коштане сржиУреди
На Институту за нуклеарне науке Винча, после низа пропуста у систему заштите на експерименталном реактору, 15. октобра 1958. догодила се хаварија у којој су технички сарадници Роксанда Дангубић, Драшко Грујић, Живорад Богојевић и Стијепо Хајдуковић, као и апсолвенти физике на ПМФ у Београду Живота Вранић[8] (1934-1958) и Радојко Максић (1933[9]) били изложени високој дози нуклеарног зрачења (неутронско и гама зрачење). Сви су били старости од 24 до 26 година. Највећој дози зрачења изложен је Живота Вранић, који је угасио реактор и тако спасао сигурне смрти остале колеге.[10]
Шесторо озрачених су 16. октобра пребачени на Клинику „Кири” у Паризу. Тим лекара, под вођством онколога и професора Жоржа Матеа (франц. Georges Mathé) (1922—2010) је 11. новембра најпре извршио операцију пресађивања коштане сржи код Радојка Максића, а затим су оперисани и остали, осим Живорада Богојевића,[10] на коме захват није било потребе да се изврши, пошто је најмање озрачен.[9] Добровољни даваоци коштане сржи су били Парижани: Одит Драги, Рејмон Кастани, Марсел Пабиони, Албер Бајрон и лекар на клиници Леон Шварценберг. Захват је рађен само на основу крвне групе, без типизације ткива[10] и представљао је велики ризик, како за примаоце, тако и за даваоце, који су пре операције обавештени да се можда неће пробудити из опште анестезије, јер није било познато у којој мери се таквом операцијом могло угрозити њихово здравље, пошто су до тада пресађивања коштане сржи рађена само експериментално на животињама.[9]
Живота Вранић је преминуо убрзо после операције и тако постао прва жртва нуклеарног зрачења, која се у свету догодила након Другог светског рата и прва жртва са територије Југославије, док је осталих петоро пацијента спашено, они су наставили нормално да живе и раде, због чега се четири операције пресађивања коштане сржи које је извео Жорж Мате сматрају првим успешним операцијама ове врсте.[11]
Пресађивање лицаУреди
У новембру 2005. године рађена је прва трансплантација лица на свету. Францускињи Изабели Диноар, пас лабрадор је одгризао нос, усне и образе, у очајничком покушају да је пробуди, пошто је заспала након покушаја самоубиства узимањем прекомерне дозе лекова. Операција пресађивања делова лица донатора је обављена у једној болници у северној Француској и трајала је 15 сати.[12]
ПоступакУреди
Трансплантација органа обухвата следеће фазе:
- имунолошка типизација реципијента и донора,
- трансплантација,
- имуносупресивна терапија.
Регенеративна медицинаУреди
Стварање органа из матичних ћелија је технологија за коју се очекује да ће у наредној деценији направити крупан помак. У Лесковцу је основана Специјална болница за лечење стерилитета која би требало да прерасте у Институт за матичне ћелије.
Историјат трансплантација у СрбијиУреди
Доктор Пјотр Васиљевич Колесников, руски емигрант, је 1926. године у Зајечару пресадио тестис осуђеника Илије Крајана свом остарелом колеги, зајечарском хирургу.[13] Оваква процедура се данас не практикује.
Скупштина Републике Србије је 2009. донела Закон о трансплантацији органа и Закон о трансплантацији људских ткива и ћелија. Овим законом је забрањена трговина органима, рекламирање потреба за органима, оглашавање донирања, рекламирање здравствених установа и здравствених радника у средствима јавног информисања,[14] у циљу сузбијања илегалне трговине људским органима, која је у свету узела великог маха.
Пресађивање органа у Србији сада се обавља у Војномедицинској академији, Клиничком центру Србије, клиничким центрима у Новом Саду и Нишу. Осим тога, на Институту за мајку и дете врши се пресађивање коштане сржи, а у Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој у Београду трансплантације бубрега и јетре. Највише је забележено пресађивања бубрега. Према проценама стручњака, по броју обављених интервенција пресађивања, иза Србије се налазе Албанија, Црна Гора, Македонија и Босна и Херцеговина.[14]
ИзвориУреди
- ^ Manara, A. R.; Murphy, P. G.; O'Callaghan, G. (2011). „Donation after circulatory death”. British Journal of Anaesthesia. 108: i108—21. PMID 22194426. doi:10.1093/bja/aer357
.
- ^ Bernat, James L.; Capron, Alexander M.; Bleck, Thomas P.; Blosser, Sandralee; Bratton, Susan L.; Childress, James F.; DeVita, Michael A.; Fulda, Gerard J.; Gries, Cynthia J. (март 2010). „The circulatory–respiratory determination of death in organ donation*”. Critical Care Medicine. 38 (3): 963—70. ISSN 0090-3493. PMID 20124892. S2CID 6292792. doi:10.1097/CCM.0b013e3181c58916.
- ^ See WHO Guiding Principles on human cell, tissue and organ transplantation, Annexed to World Health Organization, 2008. Архивирано 3 март 2016 на сајту Wayback Machine
- ^ Further sources in the Bibliography on Ethics of the WHO Архивирано 4 март 2016 на сајту Wayback Machine.
- ^ See Organ trafficking and transplantation pose new challenges Архивирано 15 фебруар 2014 на сајту Wayback Machine.
- ^ Heart of the matter, The Guardian [UK], Simon Garfield, 6 April 2008.
- ^ Frohn C, Fricke L, Puchta JC, Kirchner H (фебруар 2001). „The effect of HLA-C matching on acute renal transplant rejection”. Nephrol. Dial. Transplant. 16 (2): 355—60. PMID 11158412. doi:10.1093/ndt/16.2.355 .
- ^ Миомир Ристић & 7. 07. 2013.
- ^ а б в К. Недељковић & 10.12.2015.
- ^ а б в Н. Јанковић & 12. 5. 2012.
- ^ Н. Јанковић & 27. 5. 2016.
- ^ Вијести онлајн & 27.11.2012.
- ^ http://tmg.org.rs/v290210.htm Тимочки медицински гласник бр. 29 (2004), стр. 115 117
- ^ а б Политика онлајн & 27.11.2012.
ЛитератураУреди
- Јововић, Михаило, ур. (27. 11. 2012). „Изабел је прва особа којој је пресађено лице: Кад људи буље у мене, само им узвратим”. Вијести онлајн. Архивирано из оригинала на датум 05. 08. 2016. Приступљено 27. 5. 2016.
- К. Недељковић (10. 12. 2015). Јововић, Михаило, ур. „Једини сам преживео пакао Винче!”. Вијести онлајн. Приступљено 27. 5. 2016.
- Н. Јанковић (12. 5. 2012). „Како је “Винча“ променила свет”. Вечерње новости онлајн. Приступљено 27. 5. 2016.
- Миомир Ристић (7. 07. 2013). „Ћерке донатори коштане сржи након несреће у Винчи посетили Београд”. Вечерње новости онлајн. Приступљено 27. 5. 2016.
- „Србија на зачељу по броју хируршких захвата”. Политика онлајн. Београд: Политика новине и магазини д.о.о. 2. 1. 2010. Приступљено 28. 5. 2016.
- Isola, L. M., & Gordon, J. W. (1991). Transgenic animals: a new era in developmental biology and medicine. Biotechnology (Reading, Mass.), 16, 3–20.
- World Health Organization (2008). Human organ and tissue transplantation (PDF). Geneva / New York: WHO. стр. 13. Приступљено 24. 12. 2013.
- Dooldeniya, M D; Warrens, AN (2003). „Xenotransplantation: where are we today?”. Journal of the Royal Society of Medicine. 96 (3): 111—117. PMC 539416 . PMID 12612110. doi:10.1177/014107680309600303.
- Mitchell, C Ben (2000-05-10). „Xenotransplanation and Transgenics: The Need to Discuss Limits”. Cbhd. CBHD. Архивирано из оригинала на датум 19. 11. 2018. Приступљено 19. 11. 2018.
- Kress, J. M. (1998). „Xenotransplantation: Ethics and economics”. Food and Drug Law Journal. 53 (2): 353—384.
- „Interviews - Dan Lyons”. PBS. Приступљено 21. 5. 2022.
- „Organ Transplants from Animals: Examining the Possibilities”. Fda.gov. Internet Archive. Архивирано из оригинала на датум 10. 12. 2007. Приступљено 21. 5. 2022.
- Reemtsma, K (1995). „Xenotransplantation: A Historical Perspective.”. ILAR Journal. 37 (1): 9—12. PMID 11528018. doi:10.1093/ilar.37.1.9.
- Bailey, L. L.; Nehlsen-Cannarella, S. L.; Concepcion, W.; Jolley, W. B. (1985). „Baboon-to-human cardiac xenotransplantation in a neonate”. JAMA: The Journal of the American Medical Association. 254 (23): 3321—3329. PMID 2933538. doi:10.1001/jama.1985.03360230053022.
- Cooper, DK (јануар 2012). „A brief history of cross-species organ transplantation.”. Proceedings (Baylor University. Medical Center). 25 (1): 49—57. PMC 3246856 . PMID 22275786. doi:10.1080/08998280.2012.11928783.
- Banerjee, Ruben (15. 1. 1997). „Pig heart transplant: Not many are buying the Assam doctor's story yet”. India Today. Приступљено 21. 5. 2022.
- M. Gnanapragasam (16—19. 1. 1997). „Perspectives in Medical Ethics”. Bioethics in India: Proceedings of the International Bioethics Workshop in Madras: Biomanagement of Biogeoresources (на језику: енглески). University of Madras.
- Rahul Karmakar (13. 1. 2022). „A pig heart transplant in Assam in 1997”. The Hindu. Приступљено 21. 5. 2022.
- „The Infamous Cardiac Surgeon - Dr Dhani Ram Baruah, All You Need To Know”. The Sentinel (Guwahati). 23. 10. 2021. Приступљено 21. 5. 2022.
Спољашње везеУреди
- ДонорХерој - Спаси животе, завештај органе! Сајт ДонорХерој се бави едукацијом и промоцијом завештања и трансплантације органа и ткива. Архивирано на сајту Wayback Machine (31. мај 2010)
- Национална кампања Министарства здравља „Продужи живот"
- Organ Transplant survival rates from the Scientific Registry of Transplant Recipients
- The Gift of a Lifetime – Online Educational Documentary
- The short film A Science of Miracles (2009) is available for free download at the Internet Archive
- "Overcoming the Rejection Factor: MUSC's First Organ Transplant" online exhibit at Waring Historical Library
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |