Википедија

Тресава

Тресаве или тресетишта или вресишта су кисела влажна станишта са сталним присуством воде.[1] Стални вишак воде из падавина или из подземних вода условљава мањак кисеоника што доводи до непотпуне разградње биљних остатака, који се таложе као тресет. Гомилањем тресета, живо тресетиште „расте“, уздиже се. Биљне заједнице које успевају у таквим условима називају се цретови, а најважнију улогу у њима имају маховине. Главнину ових биљних заједница чине маховине рода Sphagnum, који је по овом станишту добио одомаћен назив маховине тресетнице. За разлику од тресава, у мочварама постоји прекид у засићености водом. Повремено исушивање у мочварама доводи до потпуне разградње органских материја у хумус.

Тресиште у националном парку Лауханвуори, Исојоки, Финска.
Дронски снимак тресишта Какердаја у Естонији (септембар 2021)
Падавине се акумулирају у многим вресиштима, формирајући мочварне базене, као што је мочвара Коитјарве у Естонији.
Висинско тресиште у Националном парку Кемери, Јурмала, Летонија, настала је пре отприлике 10.000 година у постглацијском периоду и сада је туристичка атракција.
Федерси, најзначајније тресетиште натапано подземним водама у јужној Немачкој

Бејгал је још једна врста тресаве која се налази у шумама држава на обали Мексичког залива у Сједињеним Државама.[2][3] Ова подручја су често прекривена вресом или вресним жбуњем укоријењеним у сфагнумској маховини и тресету. Постепено накупљање распаднутог биљног материјала у мочвари функционише као понор угљеника.[4][5]

За разлику од мочвара, тресетишта већину воде црпе из падавина, а не из подземних или површинских вода богатих минералима.[6] Вода која тече из тресишта има карактеристичну браон боју, која потиче од растворених танина тресета. Генерално, ниска плодност и хладна клима резултирају релативно спорим растом биљака, али је труљење још спорије због ниског нивоа кисеоника у засићеним мочварним земљиштима. Дакле, тресет се акумулира. Велике површине пејзажа могу бити покривене тресетом са много метара дубине.[1][7] Тресаве имају карактеристичне скупове животињских, гљивичних и биљних врста и од великог су значаја за биодиверзитет, посебно у пределима који су иначе насељени и култивирани.

Распрострањеност

уреди
 
Биљке месождерке, попут ове биљке Sarracenia purpurea на источној обали Северне Америке, често се налазе у мочварама. Хватање инсеката обезбеђују азот и фосфор, којих у таквим условима обично нема довољно.

Услови који погодују стварању тресава налазе се свуда, али пре свега у Северној Америци, Северној Европи, северној и југоисточној Азији као и у подручју амазонског базена. Ту су настале тресаве с различитим врстама цретова, што зависи од састава подлоге и пореклу воде. Слојеви могу бити различитих дебљина а укупне површине тресаве чине 4 милиона km² што је око 3% површине земљиног копна. Најбогатији тресавама су северни делови Русије, Аљаске и Канаде.

Мочваре су широко распрострањене у хладним, умереним климама, углавном у бореалним екосистемима на северној хемисфери. Највећа светска мочвара су тресетишта Западносибирске низије у Русији, која покривају више од милион квадратних километара.[8] Велике тресетне мочваре се такође јављају у Северној Америци, посебно у низији Хадсоновог залива и басену реке Макензи.[8] Оне су мање уобичајене на јужној хемисфери, а највећа је Магеланова мочвара, која обухвата око 44.000 km2 (17.000 sq mi) у јужној Јужној Америци. Сфагнумске мочваре су биле широко распрострањене у северној Европи,[9] али су углавном раскрчене и исушене за пољопривреду.[10]

Једна експедиција 2014. која је кренула из села Итанга, Република Конго, открила је тресетиште „велико као Енглеска“ које се протеже до суседне Демократске Републике Конго.[11]

Дефиниција

уреди

Као и све мочваре, тешко је ригидно дефинисати мочваре из више разлога, укључујући варијације између мочвара, природу мочвара као посредника између копнених и водених екосистема, и различите дефиниције између система класификације мочвара.[12][13] Међутим, постоје карактеристике заједничке свим мочварама које пружају широку дефиницију:[6]

  • Присутан је тресет, обично дебљи од 30 cm.
  • Мочваре добијају већину воде и хранљивих материја из падавина (омбротрофне), а не површинске или подземне воде (минеротрофне).
  • Мочвара је сиромашна хранљивим материјама (олиготрофна).
  • Мочварно подручје је јако кисело (мочваре у близини обалских подручја могу бити мање киселе због морског прскања).

Пошто сва тресиште садрже тресет, оне су тип мочварног терена. Као екосистем који производи тресет, она су такође класификовани као блата, заједно са мочварама. Тресишта се разликују од мочвара по томе што мочваре добијају воду и хранљиве материје из површинских или подземних вода богатих минералима, док тресишта добијају воду и хранљиве материје из падавина.[6] Како се мочваре снабдевају водом богатом минералима, оне имају тенденцију да буду благо кисела до благо базних, док су тресишта увек кисела јер су падавине сиромашне минералима.[6]

Екологија и заштита

уреди
 
Пространство влажног сфагнумског тресишта у националном парку Фронтенак, Квебек, Канада. На шумовитом гребену у позадини се виде стабла смрче.

Постоји много високо специјализованих животиња, гљива и биљака повезаних са тресишним стаништем. Већина њих је способна да толерише комбинацију ниског нивоа хранљивих материја и преплављивања.[1]‍(chapter 3) Сфагнум је генерално изобилан, заједно са вресовим грмовима.[14] Жбуње је често зимзелено, што може помоћи у очувању хранљивих материја.[15] На сушнијим локацијама може се појавити зимзелено дрвеће, у ком случају се тресиште стапа са околним пространствима бореалне зимзелене шуме.[16] Шаш је једна од најчешћих зељастих врста. Биљке месождерке као што су росика (Drosera) и врласте биљке (на пример Sarracenia purpurea) прилагодиле су се условима ниске хранљивости користећи бескичмењаке као извор хранљивих материја. Орхидеје су се прилагодиле овим условима коришћењем микоризних гљивица за екстракцију хранљивих материја.[1]‍:88 Неки грмови као што је Myrica gale (мочварска мирта) имају чвориће у корену у којима се јавља фиксација азота, чиме се обезбеђује још један додатни извор азота.[17]

 
Многе врсте зимзеленог грмља налазе се у тресиштима, као што је лабрадорски чај.

Тресишта су признате као значајан/специфичан тип станишта од стране бројних владиних агенција и агенција за заштиту природе. Она могу да обезбеде станиште за сисаре, као што су ирваси, лосови и даброви, као и за врсте гнездећих обалних птица, као што су сибирски ждрал и жутоножац. Тресишта садрже рањиве врсте рептила као што је мочварна корњача.[18] Тресишта чак имају карактеристичне инсекте; енглеска тресишта дају дом жутој мушици званој длакава канаринска мува (Phaonia jaroschewskii), а тресишта у Северној Америци су станиште за лептира званог мочварни бакарењак (Lycaena epixanthe). У Ирској, живородни гуштер, једини је познати рептил у земљи, који живи у тресишту.

Уједињено Краљевство у свом Акционом плану за биодиверзитет утврђује барска станишта као приоритет за очување. Русија има велики резервни систем у Западносибирској низији.[19] Највиши заштићени статус се јавља у Заповедницима (IUCN категорија IV); Гидански[20] и Југански су два истакнута примера.

Историја коришћења тресетишта

уреди

Тресет, материјал који се скупља у тресетишту, од давнина је искапан, сушен и кориштен као гориво.

Као влажни елементи природе, тресаве се не могу користити за пољопривреду. Но, одувек се покушавало култивисање, пре свега одводњавањем, увек у врло тешким условима.

Једним од најстаријих исушивања тресаве може се сматрати исушивање Римског форума. На том месту раније се налазила мочвара у којој су се покапали људи. Подручје је исушено градњом Cloace Maxime, дела старе римске канализације.

Прво системско култивисање тресаве проводили су Цистеријанци још у раном средњем веку, али исушивање је престало већ у касном средњем веку, као једна од последица Тридесетогодишњег рата.

Недовољно разумевање важности овог станишта резултовало је у 20. веку великим мелиорацијским захватима, у правилу иницираним и подстицаним од стране појединих држава. Тек током задњих деценија спознаја о вредности тресава довела је до покушаја заштите њихових остатака.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б в г Keddy, P.A. (2010). Wetland Ecology: Principles and Conservation (2nd изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0521739672. 
  2. ^ Watson, Geraldine Ellis (2000) Big Thicket Plant Ecology: An Introduction, Third Edition (Temple Big Thicket Series #5). University of North Texas Press. Denton, Texas. 152 pp. ISBN 978-1574412147
  3. ^ Texas Parks and Wildlife. Ecological Mapping systems of Texas: West Gulf Coastal Plain Seepage Swamp and Baygall. Retrieved 7 July 2020
  4. ^ „British Soil Is Battlefield Over Peat, for Bogs' Sake”. The New York Times. 6. 10. 2012. Архивирано из оригинала 7. 10. 2012. г. Приступљено 7. 10. 2012. 
  5. ^ „Peatlands and climate change”. IUCN (на језику: енглески). 2017-11-06. Приступљено 2019-08-15. 
  6. ^ а б в г Rydin, Håkan (2013). The biology of peatlands. J. K. Jeglum (Second изд.). Oxford, UK. ISBN 978-0-19-150828-8. OCLC 861559248. 
  7. ^ Gorham, E. (1957). „The development of peatlands”. Quarterly Review of Biology. 32 (2): 145—66. S2CID 129085635. doi:10.1086/401755. 
  8. ^ а б Fraser, L.H.; Keddy, P.A., ур. (2005). The World's Largest Wetlands: Ecology and Conservation. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 9780521834049. 
  9. ^ Adamovich, Alexander (2005). „Country Pasture/Forage Resource Profiles: Latvia”. Food and Agriculture Organization of the United Nations. Архивирано из оригинала 11. 08. 2017. г. Приступљено 26. 11. 2021. 
  10. ^ Swindles, Graeme T.; Morris, Paul J.; Mullan, Donal J.; Payne, Richard J.; Roland, Thomas P.; Amesbury, Matthew J.; Lamentowicz, Mariusz; Turner, T. Edward; Gallego-Sala, Angela; Sim, Thomas; Barr, Iestyn D. (2019-10-21). „Widespread drying of European peatlands in recent centuries”. Nature Geoscience (на језику: енглески). 12 (11): 922—928. Bibcode:2019NatGe..12..922S. ISSN 1752-0908. S2CID 202908362. doi:10.1038/s41561-019-0462-z.  Alt URL
  11. ^ Smith, David (27. 5. 2014). „Peat bog as big as England found in Congo”. The Guardian. Приступљено 31. 5. 2014. 
  12. ^ Mitsch, William J. (2007). Wetlands (4th изд.). Hoboken, N.J.: Wiley. ISBN 978-0-471-69967-5. OCLC 78893363.  Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last= (помоћ)
  13. ^ Keddy, Paul A. (2010). Wetland ecology : principles and conservation (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-22365-2. OCLC 801405617. 
  14. ^ „Home Organization Selection”. docs.shib.ncsu.edu. doi:10.1046/j.1365-2699.2000.00458.x. Приступљено 2021-02-23. 
  15. ^ Keddy, P.A. (2007). Plants and Vegetation: Origins, Processes, Consequences. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0521864800. 
  16. ^ Archibold, O.W. (1995). Ecology of World Vegetation. London: Chapman and Hall. ISBN 978-0-412-44290-2. 
  17. ^ Bond, G. (1985). Salisbury, F.B.; Ross, C.W., ур. Plant Physiology (Wadsworth biology series) (3rd изд.). Belmont, CA: Brooks/Cole. стр. 254. ISBN 0534044824.  See figure 13.3.
  18. ^ Tutterow, Annalee M.; Graeter, Gabrielle J.; Pittman, Shannon E. (јун 2017). „Bog Turtle Demographics within the Southern Population”. Ichthyology & Herpetology. 105 (2): 293—300. ISSN 2766-1512. S2CID 90491294. doi:10.1643/CH-16-478. 
  19. ^ Solomeshch, A.I. (2005). „The West Siberian Lowland”. Ур.: Fraser, L.H.; Keddy, P.A. The World's Largest Wetlands: Ecology and Conservation. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 11—62. ISBN 9780521834049. 
  20. ^ „Russian Zapovedniks and National Parks”. Russian Nature. Архивирано из оригинала 11. 3. 2018. г. Приступљено 8. 3. 2018. 

Литература

уреди
  • Лакушић, Д. (уред.) Станишта србије - приручник, Институт за Ботанику и Ботаничка Башта “Јевремовац” - Биолошки факултет, Универзитет у Београду, 2005
  • Aiton, William (1811). General View of The Agriculture of the County of Ayr; observations on the means of its improvement; drawn up for the consideration of the Board of Agriculture, and Internal Improvements, with Beautiful Engravings. Glasgow.

Спољашње везе

уреди
 
Тресава на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тресава&oldid=27932506”