Умбријел (сателит)

Умбријел или Уран II је природни сателит Урана. Открио га је 24. октобра 1851. енглески астроном-аматер Вилијам Ласел заједно са Аријелом. Претходна посматрања Вилхелма Хершела (1790—1802) и Ласела (1847) нису била довољно поуздана.[3]:193 Име је добио по злом духу из сатиричне поеме Александра Поупа „Украдена локна“ (енгл. The Rape of Lock).[1] Ротација и револуција Умбријела су синхроне, односно окренут је ка матичној планети увек истом страном.[4]

Умбријел

Слика Умбријела коју је начинио Војаџер 2 24. јануара 1986. године
Слика Умбријела коју је начинио Војаџер 2 24. јануара 1986. године

Откриће
Открио Вилијам Ласел
Датум открића 24. октобар 1851.[1]
Карактеристике орбите
Велика полуоса 266.000[2] km
Периапсис 264.963[2] km
Апоапсис 267.037[2] km
Екцентрицитет 0,0039[2]
Период револуције 4,144[3]:193
Просечна брзина револуције 16.804,6[2] km/h
Период ротације 4,144[3]:193
Нагиб 0,128°[2]
Физичке карактеристике
Средњи полупречник 584,7[2] km
Површина 4.296.116,52[2] km²
Маса 1,2214 × 1021[2] kg
Запремина 873.313.109[2] km³
Густина 1,459[2] g/cm³
Гравитација 0,238[2] m/s²
Магнитуда 14,8[3]:193
Албедо 0,18[3]:193

ОсобинеУреди

Умбријел је један од пет „великих“ сателита Урана (уз Миранду, Аријел, Титанију и Оберон).[4][5] Сматра се да је Умбријел у свом примитивном стању, односно да никад није развио довољно топлоте како би се диференцирали језгло и кора.[6]:4992[7] Мада је по величини, маси и положају врло сличан Аријелу, Умбријел је двоструко тамнији од њега и, с обзиром на број кратера којима је прекривен, доста старији. Мада, треба имати у виду да је Војаџер 2 снимио свега по једну трећину површине ова два сателита, те би можда сличност међу њима била већа када би постојали снимци комплетне површине.[8]

Сви велики сателити Урана се састоје од стеновитог материјала и 40-50% леда,[9] а нешто већа густина Убријела наговештава да је у њему заступљенији стеновити материјал него у другим великим сателитима.[10]

Најизразитија особина Умбријела је његов мали албедо.[9] Графит и други угљенички материјал, затамњење услед изложености ултраљубичастом зрачењу, највероватније метана,[8][10] али ово питање и даље чека разрешење.[1]

КратериУреди

Кратери Умбријела су названи по злим дусима.[6]:4173 Војаџер 2 је снимио следеће кратере:[3]:193

Назив Ширина (југ) Дужина (исток) Пречник (km)
Алберих 33,6 44,2 52
Фин 37,4 44,3 43
Гоб 12,7 27,8 88
Каналоа 10,8 345,7 86
Малинж 22,9 13,9 164
Минепа 42,7 8,2 58
Пери 9,2 4,3 61
Сетибос 30,8 346,3 50
Скајнд 1,8 331,7 72
Вувер 4,7 311,6 98
Воколо 30,0 273,6 208
Вунда 7,9 273,6 131
Злајден 23,3 326,2 44

Најсветлији кратер, Скајнд, има централно испупчење. Вунда, близу екватора (на врху фотографије горе десно; Умбријел је, као и Уран, положен на бок тако да се на средишту слике налази јужни пол) је оивичена прстеном светлог материјала. Природа овог материјала није позната, а с обзиром на положај на фотографији, није до краја извесно чак ни да ли је Вунда кратер.[1][1]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 „Umbriel: Overview”. Solar system Exploration. NASA. Приступљено 4. 1. 2014. 
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 „Umbriel: Facts & Figures”. Solar system Exploration. NASA. Архивирано из оригинала на датум 05. 01. 2014. Приступљено 4. 1. 2014. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Patrick Moore (2000). The Data Book of Astronomy (на језику: (језик: енглески)). Бристол: IOP Publishing Ltd. ISBN 0-7503-0620-3. 
  4. 4,0 4,1 „Umbriel”. Universe Today. Приступљено 4. 1. 2014. 
  5. ^ Seeds, Michael A.; Backman, Dana E. The Solar system. Boston: Brooks/Cole. стр. 536—537. ISBN 978-1-4390-5036-1. 
  6. 6,0 6,1 Paul Murdin, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics (на језику: (језик: енглески)). Institute of Physics Publishing. ISBN 0-7503-0440-5. 
  7. ^ Elkins-Tanton, Linda T. (2011). Uranus, Neptun, Pluto and the Outer Solar System. New York: Facts on File. стр. 60. ISBN 978-0-8160-7701-4. 
  8. 8,0 8,1 Patrick Moore, ур. (2002). Philip's Astronomy Encyclopaedia. London: Philip's. стр. 420. ISBN 0-540-07863-8. 
  9. 9,0 9,1 Angelo 2006, стр. 623
  10. 10,0 10,1 Lucy-Ann McFadden, Paul R. Weissman, Torrence V. Johnson, ур. (2007). Encyclopedia of Solar System. San Diego: Academic Press. стр. 380. ISBN 978-0-12-088598-3 Проверите вредност параметра |isbn=: checksum (помоћ). 

ЛитератураУреди

  • Lucy-Ann McFadden, Paul R. Weissman, Torrence V. Johnson, ур. (2007). Encyclopedia of Solar System. San Diego: Academic Press. стр. 380. ISBN 978-0-12-088598-3 Проверите вредност параметра |isbn=: checksum (помоћ). 
  • Angelo, Joseph A. (2006). Encyclopedia of Space and Astronomy. New York: Facts on File. стр. 623. ISBN 978-0-8160-5330-8. 
  • Elkins-Tanton, Linda T. (2011). Uranus, Neptun, Pluto and the Outer Solar System. New York: Facts on File. стр. 60. ISBN 978-0-8160-7701-4. 
  • Seeds, Michael A.; Backman, Dana E. The Solar system. Boston: Brooks/Cole. стр. 536—537. ISBN 978-1-4390-5036-1. 

Спољашње везеУреди