Отворите главни мени

Филип Добречић је био српски дипломата католичке вјере, из Бара (Књажевина Црна Гора) и брат барског надбискупа и примаса српског, Николе Добречића.

Био је питомац италијанске краљице Јелене Савојске. За вријеме студирања објављивао је пропагандне текстове у страној штампи у корист црногорских државних и националних интереса. Стекао је докторат [1] у Риму из области политичких и дипломатских наука. Као полиглота именован је за секретара Министарства спољних послова Краљевине Црне Горе. Био је посланик Црногорске Народне Скупштине. Именован је 1917. године за генералног конзула Црне Горе у Бриндизију. До 1918. године налазио се у црногорској дипломатској служби, када прелази у југословенску, односно у Министарство спољних послова Краљевине СХС. Именован је за конзула у Печују и Ријеци. [2]

Полемике око уједињења Србије и Црне Горе 1918. годинеУреди

Тврдњу Андрије Радовића да Црна Гора води сепаратистичку политику, оповргавао је у једном тексту, док је био чиновник црногорског Министарства иностраних дјела. Добречић објашњава да у црногорској влади нема сепаратиста, јер се сепаратистима не могу сматрати они који раде у корист заједничких интереса, тј. у корист јединства Црне Горе и Србије. Сепаратисти су, према његовом мишљењу, управо они који из себичних и личних интереса раде на раздору између двије државе. Као једног од тих сепаратиста, Добречић означава Андрију Радовића, будући да начин на који он пропагира уједињење доприноси националном раздору, а не јединству. Не спорећи да је свесрпско уједињење на срцу сваком поштеном човјеку, и да је Црна Гора поборник таквог уједињења, Добречић сматра да је расправа о том питању, у тренутку када се и једна и друга држава налазе у ропству, непримјерена. Он зато предлаже да се о уједињењу расправља тек када двије краљевине поврате своју слободу. Истовремено, Добречић истиче и да је питање уједињења Црне Горе и Србије - њихово унутрашње питање, тако да ниједан неофицијелни чинилац, па ни Радовићев Одбор за народно уједињење, нема легитимитет да води акцију за уједињење. Према његовом мишљењу, то унутрашње питање, које се у овом случају тиче државног статуса Црне Горе, рјешаваће црногорски народ и његово законито представништво. [3]

РеференцеУреди

  1. ^ Цетињски вјесник од 6.јула 1911 бр.52, Положио докторат, укуцати бр. стр. 215. Цетиње. 1911. 
  2. ^ Јововић, Иван (2012). Шимун Милиновић надбискуп Барски. стр. 236. (PDF). Матица црногорска. 
  3. ^ Андријашевић, Живко (приступљено 19.12.2016). Српство у Црној Гори, поглавље: Државна идеологија у доба егзила и стварни циљеви - у несагласју.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)

Спољашње везеУреди