Википедија

Франческо Мицаловић

дубровачки штампар са почетка 16. века

Франческо Ратков Мицаловић био је дубровачки штампар са почетка 16. века који је штампао прве књиге на народном језику становништва савремене Рагузе (данашњи Дубровник).

Officio (1512)
Име по рођењуИван или Јован Вукосалић

Мицаловић је припремио ћириличке типове писма и организовао штампање молитвеника у Венецији 1512. године. Ови молитвеници су познати као Молитвеник и Officio. Мицаловић је био дужан да сакупља штампане књиге и да их продаје у својој радњи коју је требало да отвори у Дубровнику и у османској Србији.

У документима из 1510. и 1513. које је Мицаловић потписао, молитвеник се описује као „на српском језику и писмима“. У изворима се језик молитвеника и писма на којем су штампани помињу као: босански, дубровачки, српски, хрватски или српскохрватски, у зависности од гледишта аутора.

Породица уреди

Рођено име Франческа Мицаловића било је Иван или Јован.[1] Његов деда је био трговац књигама.[1] Франческов отац био је Ратко Вукосалић чији је надимак био Мицаловић.[2] Ратко Вукосалић припадао је групи Дубровчана који су имали веома добре везе са Османлијама и бавили се посебном врстом трговине, откупним ропством.[3] У дубровачкој исправи састављеној 23. августа 1470. године забележено је да је Ратко Вукосалић (са надимком Мазаловић) исплатио Ивану Марковићу из Хрватске откупнину за извесног Турчина (муслимана) Мустафу.[4] Ратко је за ову трансакцију купио сребро од Гргура Сумичића из Новог Брда.[5] Откуп за Мустафу од 500 дуката платио је Иса-бег Исхаковић који је морао пустити и Марковићеву жену заробљену и држану у ропству у Сарајеву. Ратко Вукосалић је 16. септембра 1470. године, као агент Живана Припчиновића,[6] довео у Дубровник жену Ивана Марковића.[7] Почетком 1471. Ратко Вукосалић је купио кућу.[8] Ратко Вукосалић умире пре 1501.[9] После извесног времена Ратков надимак је постао породично име које је наследио његов син Франческо.[2] Франческо се оженио Линусом, [10][11] ћерком познатог дубровачког златара Павла Антоевића.[9]

Каријера уреди

Он се називао и мештре (енгл. master craftsman) јер није био само издавач већ и занатлија који је секао папир и припремао типове за штампу.[2] Могуће је да је Франческо од свог таста научио вештину топљења метала и гравирања, па је могао да припреми типове за штампање књига на пресама које су припадале Русконију 1512. године.[12]

Михаило Динић је у дубровачким архивама открио да је Мицаловић потписао два уговора у покушају да изда ћириличне књиге за дубровачке католике.[13] Мицаловић и Петар Ђуро Шушић потписали су први уговор са Ђироламом Сонћином у Пезару 28. септембра 1510.[1][11] Договорено је да Ђироламо штампа у својој штампарији неколико молитвеника на ћириличном писму.[14]

Мицаловић је 31. јула 1511. године потписао уговор са Шушићем у коме се Мицаловић зове Франческо.[2] По овом споразуму Мицаловић и Шушић су основали фирму у коју је Мицаловић уложио свој рад (personam suam) и уговор који је раније потписао са Сонцином, док је Шушић уложио 108 златних дуката.[15] Договорено је да штампане књиге прикупља Мицаловић који је био дужан да их дистрибуира у Дубровнику (у малој радњи коју је требало да отвори за ту сврху) и Србији.[16] Дана 20. августа 1513. Мицаловић је започео своје путовање на територију Балкана под османском контролом да би продавао молитвенике које је штампао. Тог дана Мицаловић и Шушић су потписали још један уговор којим се Мицаловић обавезао да Шушићу врати сав новац који је добио од продаје молитвеника.[13]

Ћирилично писмо и српски језик католичких молитвеника уреди

Године 1512. Мицаловић је штампао два католичка молитвеника у Венецији, у штампарији Ђорђа Русконија (Zorzi Ruskon) из Милана.[17] Једна књига је позната као Officio (Officio Beatae Mariae Virginis), а друга као Молитвеник (Officio Sanctae Brigittae).[17] Обе књиге су штампане ћириличним писмом са елементима глагољице[17] на штокавском дијалекту након превода са чакавског.[18] Мицаловић је 18. септембра 1512. године, одмах по повратку у Рагузу, изјавио да два сандука словенских књига припадају Ђури, оцу Петра Шушића. [19]

Четвороделна икона из цркве у православном манастиру Рођења Богородице у селу Согле, општина Чашка (код Велеса, Северна Македонија) има декоративне елементе осликане под утицајем ћириличног Молитвеника Мицаловићева.[20] Према речима Дејана Медаковића, ренесансни декоративни елементи ове иконе из 16. века директно су преписани из Молитвеника који је штампао Мицаловић.[21]

Полемике о језику уреди

Ове две књиге поново су откривене научној јавности 1932. године која је првобитно означавала језик ових молитвеника као српски. У уговору који је потписао Мицаловић језик молитвеника помиње као in littera et idiomate serviano.[13] Милан Решетар је извршио детаљну анализу слова, садржаја, стила и језика молитвеника и закључио да је то прва књига штампана на српском народном језику јер је Октоих (штампан 1494. године) штампан на црквенословенском језику.[22]

Године 1938. Решетар, Србин католик из Дубровника, објавио је пролог фототипског издања Мицаловићевих књига. Решетар је у овом прологу навео да су „нека слова коришћена за штампање молитвеника заправо била њихова сопствена врста ћириличног писма, заснована на курзивној ћирилици (западна ћирилица), која се у то време није користила за штампање дела за верске текстове православне цркве., тако да је курзив било ћирилично писмо које су редовно користили наши католици и муслимани“.[23]

Детаљна анализа Решетарових исказа и књига навела је Стјепана Ившића до закључка да језик ових књига није српски, већ хрватски.[13] Решетарова изјава из 1938. године, која није утицала на његово мишљење да је језик молитвеника српски, навела је Аницу Назор и на закључак да он оповргава сопствени став.[24] Ившић је сматрао да је молитвеник модернија верзија Ватиканског хрватског молитвеника.[25] Хрватски филолог Драгица Малић сматрала је да је реч о преводу нешто млађег молитвеника познатог под називом Други ватикански дубровачки молитвеник (Други ватикански дубровачки молитвеник), датованог на прелаз из 16. века.[26]

Извори помињу ове молитвенике као дубровачки, српски,[27][28][29] хрватски или српскохрватски, у зависности од тачке гледишта њихових аутора.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в Bibliotekarstvo 1971
  2. ^ а б в г Novak 1951
  3. ^ Ekonomske veze između Dubrovnika i Dalmacije u 16 stoleću, Ignacij Voje, Radovi, volume 10, Zagreb 1977
  4. ^ Fragmenti o omembi Zagreba in Hrvaške v dubrovniških arhivalijah, Voje, Ignacij, Arhivi, 2007, letnik 30, številka 2
  5. ^ Vranjski glasnik. Narodni muzej u Vranju. 1984. стр. 49. 
  6. ^ Božić 1952
  7. ^ Hodžić, Muamer (2015-10-12). „Foča-Dubrovnik: Živan Pripčinović (?-1479): Život jednog dubrovačkog trgovca i "diplomate" u Bosni”. focanskidani. „Naime, dogovoreno je da Isa-beg Ivanu vrati ženu i plati dodatnih 500 dukata kako bi dobio natrag Mustafu. Živanov opunomoćenik Ratko Vukosalić je 16. septembra 1470. godine doveo u Dubrovnik Markovićevu ženu, koju je predao zajedno sa 300 dukata. Nakon toga je preuzeo Mustafu kojeg je vratio osmanskim vlastima.” 
  8. ^ Radmilo B. Pekić, Katedra za istoriju, Filozofski fakultet Kosovska Mitrovica, Univerzitet u Prištini Pregledni rad, Dubrovački Antunin Galeaco Brunjoli iz Mantove, page 62
  9. ^ а б Radmilo B. Pekić, Katedra za istoriju, Filozofski fakultet Kosovska Mitrovica, Univerzitet u Prištini Pregledni rad, SREDNjOVJEKOVNI NADIMCI U SVJETLU DUBROVAČKIH IZVORA, page 13
  10. ^ Incontri linguistici. LICOSA - Libreria Commissionaria Sansoni. 1976. стр. 52. 
  11. ^ а б Nemirovskij 1997
  12. ^ Gasperoni 2009: "Ratkovic era genero di un maestro orafo, Pavel Antoevic; da costui Ratkovic potrebbe aver appreso l'arte di incidere e fondere i metalli. L'operazione non andò a buon fine, ma evidentemente Ratkovic doveva aver comunque preparato i caratteri, se nel 1512 riusci a portare a termine l'impresa, affidandosi ai torchi di Rusconi".
  13. ^ а б в г Nazor 2014.
  14. ^ Kolendić, Petar; Pantić, M. (1964). Iz staroga Dubrovnika. Srpska književna zadruga. стр. 76. „bio sklopio sa čuvenim pesarskim nakladnikom Đirolamom Sončinom, da će se u štamparskom zavodu tog čoveka izdati Oficij Bogorodičin, Lekcionar i pseudoaugustinska „Soliloloquia", i to sve u našem jeziku ćirilicom („rgo Oficiis S Marie, Evangeliis, Epistolis et Soliloquiis, S Augustini stampandis in littera et idiomate serviano")” 
  15. ^ Bibliotekarstvo 1971»Tim ugovorom Micalovic i Sušić sklopiše na neograniöeno vrijeme druStvo, u koje prvi ulozi svoj rad (personam suam) i ugovor sklopljen 28 septembra g. 1510 sa Stamparom Jeronimom Sonöinom (Soncino) u Pezaru po kojem je ovaj imao ...
  16. ^ Istoriski časopis. Institut. 1949. стр. 109. „Po te knjige što će štampati Sončino imao je ići Micalović, da ih pak prodaje u Dubrovniku i po Srbiji (in partibus Serviae) i u tu je svrhu imao otvoriti i držati dućan u Dubrovniku.” 
  17. ^ а б в Zimmer 1983
  18. ^ Maštrović 2005: "Franjo Ratković Micalović (Franciscus Ratchi Mizalovich) i sam Dubrovčanin. ... da je Molitvenik dubrovačko štokavsko-jekavski spomenik unatoč tomu što se u njemu nalaze tragovi čakavsko-ikavske redakcije iz koje je potekao."
  19. ^ Novak 1951: "Osamnaestog septembra 1512 izjavio je Micalović, čim je prispeo u Dubrovnik, da dva sanduka slovenskih knjiga (in idiomate Sclavo) pripadaju Đuri Šušiću, ocu Petra koji je sklopio prvi ugovor sa Micalovićem, isto ..."
  20. ^ Bibliotekar. 1960. стр. 15. „Ovim retkim sačuvanim primercima treba dodati i četvorodelnu ikonu iz Sognja, u kojoj su dekorativni elementi izrađeni pod uticajem ćirilskog Molitvenika koji je 1512 Dubrovčanin Franjo Ratković — Micalović” 
  21. ^ Janc, Zagorka; Serbia), Muzej primenjene umetnosti (Belgrade; Macedonia), Muzeй na Makedonija (Skopje (1986). Stariot drvorez od Srbija i Makedonija. Muzej primenjene umetnosti. стр. 20. 
  22. ^ Nazor 2014, "ali mali molitvenik što ga je g. 1512. izdao Dubrovčanin Frančesko (Franjo) Ratković ima prema njima tu veliku prednost da je srpski i po jeziku, dok su obje Crnojevićeve knjige na čisto crkvenoslavenskom jeziku«".
  23. ^ Nazor 2014, "»iznosi djelomice svoj tip ćirilskih slova koji je udešen prema ćirilskom skoropisu (zapadnoj ćirilici), kojim su se tada pisale kod nas stvari što nisu namijenjene ni pravoslavnoj crkvi ni pravoslavnoj vjeri, pa je zato skoropis bio ćirilsko pismo što su redovno upotrebljavali naši katolici i muslimani«".
  24. ^ Nazor 2014, "Prema tome sam je Rešetar pokazao da nema temelja za tvrdnju da je dubrovački ćirilički Molitvenik iz 1512. godine srpski.... Rešetar further believes that the Prayer Book is Serbian, in spite of his own words stating the following:...".
  25. ^ Nazor 2014, стр. 21.
  26. ^ Nazor 2014, стр. 22.
  27. ^ Milan Rešetar, Jezik srpskog molitvenika od god.1512. Glas SANU 186 (1938), p 171-239
  28. ^ Ivić, Pavle (1986). Srpski narod i njegov jezik. Srpska Književna Zadruga. стр. 137. „... molitvenik štampan 1512. „srpskim pismom i jezikom" ...” 
  29. ^ Anali. 1976. стр. 30. „...Srpski molitvenik koji je 1512. štampan u Veneciji...” 

Литература уреди

Додатна литература уреди

  • Rešetar, Milan i Đaneli, Ćiro : Dva dubrovačka jezična spomenika iz XVI vijeka. Posebna izdanja SKA, CXXII, Filosofski i filološki spisi, Beograd, SANU 1938
  • Dinić, Mihajlo, Tri dokumenta o oficiju štampanom ćirilicom 1512. god, Istorijski časopis. 2 (1946), str. 109 - 114
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франческо_Мицаловић&oldid=27699850”