Хаварин
Хаварин (арапски: حوارين, такође познат и као Хаварин, Хуварин или Хаварин) је село у централној Сирији, и представља административни део провинције Хомс, јужно од Хомса. Смештен је у Сиријској пустињи, село се налази у близини већег града по имену Махин који лежи на југу између градаова Садад и Ел Каријатана на истоку.[1] Становништво у њему претежно је сачињено од муслимана.[2]
| Хавран арап. حوارين | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава |  Сирија |
| Покрајине | Хомс |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2004. | 1.802 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 34° 09′ 36″ С; 37° 02′ 24″ И / 34.160° С; 37.040° И |
  Хавран Хавран на карти Сирије | |
Историја уреди
Класични период уреди
Хавран је био веома важан град у Сирији за време власти Византијског царства када је био позант као "Евариа," "Еуариа" или "Ауериа." Име "Хаварин" је такође коришћено према сиријским натписима између IV и VI века.[3] Византинци су поставили војне јединице у самом граду.[4] Седиште дијацезе било је смештено у Хаврану све до 451. године.[5] Касније је постао црквено седиште провинције Феникаја Секунда. Према Птоломеју, то је био део округа Палмира.[3] Гасаниди, који су били арапски хришћани, доминирали су Хаварином и њихов први званични епископ, Јован од Еварије, такође је потицао из овог града. До 519. године било је најмање једне цркве у граду.[6]
Крајем 6. века Магнус Сиријски, истакнута аристократска фигура у византијској Сирији и блиски савезник цара Јустина II и Тибија II, изградио је још једну цркву у Хаварину, као и зид који га окружује.[7] Имао је имовину у Хаварану и финансирао многе своје грађевинске пројекте у то време. Био је начињен градом за време владавине Византијаца око 573. године.[5] Године 581. Магнис је позвао гасанидског филарха ("краљ") Ел Мундира III на освећење нове цркве која је била изграђена у Хаврану пре него што га је ухапсијо у царево име. Ел Мундир је био оптужен за издају високог секретара Тиберија који је служио цара Маврикија, а сада је допао шака Магнусу, а ухапшени су били и његова жена и троје деце приликом доласка у Хавран, потом послати у Константинопољ.[8]
Сходно томе, Гасаниди су се побунили против византијаца у Сирији, Палестини и Арабији под вођством Мундировог сина Ел Нумана VI.[9] Након Магнусовог одласка из Хаварана, трупе Ел Нумана су нападале и освојиле град. Убили су бројне становнике града, ухватили преживеле и опљачкали Хаваран и све што је у њему било од злата, сребра, месинга, гвожђа, вуне, памука, жита, вина, уља, стоке, оваца и коза.[10] Према византијском историчару Јовану Кипранину, од 6. века, Хаваран је био рушевина на коју се пружао поглед из Дамаска.[3]
Исламски период уреди
У лето 634. године, током исламског освајања Сирије, муслиманска војска генерала Халида ибн ел Валида стигла је до Хаварна пратећи њихово заузимање Ел Кариатана и упал на препад у градски замак. Подупрети појачањима из Балбека и Босре, становници Хаврена су се одупирали Халидовим трупама, али су убрзо поражени у једној мањој бици. Након тога, неки од бранилаца града су убијени док су други заробљени.[11][12]
Подручју које се тада називало Џунда Химса (“Војни округ Химс”), Хавран је процветао током 90 година владавине Омејадског калифата (661-750), и остао насељен гасанидским хришћанима.[13] То је било омиљено место за одмор другог Омејадског калифа Језида I(680-683),[6] који је тамо пио и ловио.[14] Калиф је често боравио у Хаврану где је и умро и сахрањен је у том граду 11. новембра 683. године.[6]ref>Houtsma 1987, стр. 1162</ref>
Сиријски географ Јакут ел Хамави је посетио град 1226. године, за време владавине Ајубида над Сиријом и приметио да се тамо налазила “тврђава у близини Химса”.[15]
Савремени период уреди
У 19. Веку Хавран је био мало место претежно насељено муслиманима.[16] Ирски мисионар Вилијем Рајт га је посетио и приметио да је град у околини чувен због “својих седам цркава”, иако је већина њих била у рушевинама од којих је мало шта остало. Забележио је да је највећа црква правокутног облика, 46 m (151 стопа) са 38 m (125 стопа) и висине преко 9 m (30 стопа). Састоји се од централне сале са три просторије са сваке стране и фрагмената са грчким натписима.[17] Очигледно је да је постао велики село почетком 20. века према Католичкој енциклопедији из 1909. "[3]
Описан је као "дуготрајна агломерација старих зграда, укључујући и веома очувану византијску тврђаву и остатке две цркве".[18] Током 2003-04 у Хаврану су вршена ископавања.</ref> Huwwarin was excavated in 2003-04.[19]
Референце уреди
- ^ General Census of Population and Housing 2004 Архивирано 2013-01-12 на сајту Archive.today. Syria Central Bureau of Statistics (CBS). Homs Governorate. (језик: арапски)
- ^ Smith; in Robinson and Smith, 1841, vol 3, Second appendix, B, p. 174
- ^ а б в г Herberman 1909, стр. 572
- ^ Eph'al. стр. 149.
- ^ а б Jones, стр. 1365
- ^ а б в "Shahid152"
- ^ Haldon 2010, стр. 182.
- ^ Haldon 2010, стр. 183.
- ^ Greatrex, стр. 166
- ^ Oriental Explorations and Studies. 1928. стр. 38.
- ^ Hitti. стр. 171. Translating al-Baladhuri.
- ^ Tabari 1993, стр. 110
- ^ Shahid 1995, стр. 268
- ^ Shahid 1995, стр. 32
- ^ le Strange, 1890, p. 456
- ^ Porter 1858, стр. 550
- ^ Wright, 1895, p. 31
- ^ Boulanger 1966, стр. 341
- ^ Shahid 1995, стр. 349
Библиографија уреди
- Boulanger, Robert (1966). The Middle East, Lebanon, Syria, Jordan, Iraq, Iran. Hachette.
- Eph'al, Israel (1982). The Ancient Arabs: Nomads on the Borders of the Fertile Crescent, 9th-5th Century B.C. BRILL. ISBN 978-965-223-400-1.
- Haldon, John F. (2010). Money, Power and Politics in Early Islamic Syria. Ashgate Publishing, Ltd. ISBN 978-0-7546-6849-7.
- Herberman, Charles George (1909). The Catholic Encyclopedia: An International Work of Reference on the Constitution, Doctrine, Discipline, and History of the Catholic Church. 5. Robert Appleton company.
- Hitti, Phillip Khuri (1916). The Origins of the Islamic State, Being a Translation from the Arabic, Accompanied with Annotations, Geographic and Historic Notes of the Kitâb Fitûh Al-buldân of Al-Imâm Abu-l Abbâs Ahmad Ibn-Jâbir Al-Balâdhuri. 1. Columbia University.
- Houtsma, M. H. (1987). E.J. Brill's First Encyclopaedia of Islam. BRILL. ISBN 978-90-04-08265-6.
- Jones, Arnold Hugh Martin (1971). The Prosopography of the Later Roman Empire. 3. University Press.
- Oriental Explorations and Studies. Oriental Explorations and Studies. 1928.
- Porter, Josias Leslie (1858). A Handbook for Travellers in Syria and Palestine. 1. Murray.
- Shahid, Irfan (2009). Byzantium and the Arabs in the Sixth Century, Part 2. Harvard University Press. ISBN 978-0-88402-347-0.
- Shahid, Irfan (2002). Toponymy, Monuments, Historical Geography and Frontier Studies. 21. Dumbarton Oaks. ISBN 978-0-88402-284-8.
- Robinson, Edward; Smith, Eli (1841). Biblical Researches in Palestine, Mount Sinai and Arabia Petraea: A Journal of Travels in the year 1838. 3. Boston: Crocker & Brewster.
- Tabari (1993). Khalid Yahya Blankinship, ур. The Challenge to the Empires. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-0851-3.
- Strange, le, Guy (1890). Palestine Under the Moslems: A Description of Syria and the Holy Land from A.D. 650 to 1500. Committee of the Palestine Exploration Fund.
- Wright, William (1895). An Account of Palmyra and Zenobia: with Travels and Adventures in Bashan and the Desert. T. Nelson and Sons.