Отворите главни мени

Харон (митологија)

Лука Ђордано: Харон и барка, 1684−1686

Харон (грч. Χάρων) је у грчкој митологији Еребов и Никтин син (син Таме и Ноћи). Био је лађар у Хаду; преузимао је преминуле на обали реке Ахерон и преко Стиге и Кокита доводио их пред врата Хада.

ЕтимологијаУреди

Хароново грчко име Χάρων значи јака светлост.

МитологијаУреди

Харон је превозио мртве душе на другу страну реке Ахерон, али само ако су њихова тела била сахрањена и ако су имали новчић обол да плате његову вожњу, тако да су покојници у Грчкој били сахрањивани с новчићем под језиком. Неки извори кажу да су сахрањивани и са два новчића - један на свакоме капку.[1]

Описиван је као снажан седи старац, рашчупане косе, одевен у прљаве рите. Његов чун је црвен од рђе и он га покреће уз помоћ мотке. Уколико душа мртвог не би, према Хароновој вољи, могла да се отисне са њим у његовом чамцу, остављао би је вековима да чека на обали. Превозио је и живе људе, али само уколико би му показале златну грану. Невољно је примио у свој чун Херакла, Пиритоја и Тезеја, иако су они били божанског порекла.[1]

Душе није превозио у другом смеру, али су ипак изузеци биле Персефона, Орфеј и Психа.[1]

У шестој књизи Вергилијеве Енејиде, Сибила је пратила Енеју до златне гране која је била потребна да би се прешла река. Осим Енеје, исти је пут имао и Орфеј који се вратио жив. Вергилије такође у Енејиди говори да је превозио мртве преко реке Стикс, али остали извори тврде да је река била Ахерон (Данте у Паклу, делу Божанствене комедије) и Паусаније.[1]

Аристофан га у овој комедији описује као мршавог старца који је вређао људе на основу њиховог физичког изгледа.[1]

Ликовна уметностУреди

У ликовној уметности је приказиван тек од V века п. н. е. у монументалном сликарству и на вазама. Приказиван је као брадати старац одевен у кратку хаљину и са морнарском капом.[1]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Цермановић-Кузмановић, А. & Срејовић, Д. 1992. Лексикон религија и митова. Савремена администрација. Београд.

Спољашње везеУреди