Танах (хебр. תַּנַ"ךְ) или хебрејска Библија, је хебрејска збирска светих списа коју хришћани називају Старим заветом. Назив је настао од почетних слова њеног садржаја: име прве групе на почиње словом Т, друге словом Н, а треће словом К. У хебрејском језику се за скраћенице додаје слово „а“ између сугласника и тако добијамо реч ТаНаХ (слово „к“ на крају речи постаје „х“).[1] Танах је канонизована на сабору у Јамнији око 90. п. н. е. и чине је 24 књиге подељене у три основне групе:

Хебрејски препис Танаха из 11. века

Све књиге су написане на хебрејском језику, осим делова Јездре и Данила, те неколико речи у Књизи постања и у Јеремији писаних арамејским. Ова хебрејска Библија је касније названа Масоретски текст, по учењацима масоретима који су се бавили преписивањем и редиговањем ових светих списа у периоду између 900. и 600. п. н. е. Очување библијског текста био је задатак преписивача (хебрејски софер: писац) који су установили предају читања Библије. Будући да хебрејски језик изворно не пише самогласнике, у препису су после додавани знакови за самогласнике (масоретски текст).

Јеврејско предање сматра јеврејске (свете) списе објављеном „речју Божјом“ и учење о путу послушности Богу свог народа, Израиља. Главни ауторитет се приписује Тори (науку, учењу, закону), други ауторитет збирци Неви'им (Пророци), а трећи ауторитет збирци познатој као Кетувим (Списи). Прва два дела јеврејских светих списа вероватно су се јавила у данашњем облику до позног 4. века п. н. е., али је њихов садржај остао променљив све до краја 1. века п. н. е.

Грчки превод јеврејских светих списа познат као (Септуагинта), сачињен за потребе јеврејске заједнице у Александрији у. 3. веку п. н. е., садржао је додатне списе, један број апокрифних списа, које су рабини из Јамније на крају искључили из свог канона, а које је првобитна хришћанска црква, која је користила грчки језик, укључила као део Старог завета. Према јеврејском предању, пророчанства су престала око 400. п. н. е., тако да после тог времена више не може бити нових списа.

Насупрот томе, хришћани су тврдили да су се пророчанства наставила и да су списи, који ће коначно постати Нови завет, такође Богом надахнути. Утицај јеврејске Библије осећа се не само у јеврејској традицији него је он исто тако незаобилазан историјски, културни и идејни оквир Новог завета и хришћанске традиције. Библијски поглед на свет прожима како западну тако и источну, православну културу. У оквиру јудаизма тврди се да је Тора откривење Божије свом народу. Јеврејско Свето писмо ставља давање Торе, образовање Израиља као народа који је у савезу с Богом, задобијање обећане земље и историју Израиљског царства у контекст стварања света и контекст свеопште људске историје.

Верује се да су заповести Торе, усменим предањем протумачене и примењене на измењене услове, откривена норма покоравања савезу и да су замишљене да посвете целокупно постојање јединке и заједнице. Етички и религиозни прописи су исто толико брига појединца и породице колико и заједнице сакупљене у синагоги за Шабат или за празнике литургијске године. Богослужење у синагоги је усредсређено на Свето писмо или изводе из Светог писма и углавном се састоји од тога. Тора и Пророци се читају и тумаче. Избори из Списа се читају као пригодни за празнике. Шема и благослови су узети из Библије. Псалми се читају и певају, а индивидуалне и здружене молитве изведене су из библијских текстова. Псалми, који изазивају читав спектар религиозних емоција, сачињавају основни молитвеник.


Књиге ТанахаУреди

Године 424. п. н. е. Јевреји усвајају тридесет и пет књига које чине Танах[1]. Многи научници сматрају да је канонизација Танаха потпуно завршена тек око 90/100. године од стране јеврејског синода у граду Јавне (лат. Jamnia) на обали Средоземног мора.[1]

Јевреји деле књиге Танаха у три групе. Прву групу чини пет Мојсијевих књига и она се зове „Тора“ или у слободном преводу „закон“. Другу групу књига чини деветнаест књига, и оне се називају „Неви'им“, што значи „пророци“. Трећу групу чини једанаест књига, и она се на хебрејском зове „Кетувим“ што значи „списи“.[1]

ТораУреди

Детаљније: Тора

Закон (хеб. Тора) чине следеће књиге:

Неви'имУреди

Детаљније: Неви'им

Пророци (хеб. Неви'им) чине следећу скупину књига:

КетувимУреди

Детаљније: Кетувим

Списи (хеб. Кетувим) чине следећу скупину књига:

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г Жељко Станојевић, Кумранаски списи, издавачи Метафизика и Институт за хебрејски језик, Београд [1], Приступљено 25. 4. 2013.

ЛитератураУреди

  • Johnson, Paul (1987). A History of the Jews (First, hardback изд.). London: Weidenfeld and Nicolson. ISBN 978-0-297-79091-4. 
  • Kuntz, John Kenneth. The People of Ancient Israel: an introduction to Old Testament Literature, History, and Thought, Harper and Row, 1974. ISBN 0-06-043822-3
  • Leiman, Sid. The Canonization of Hebrew Scripture. (Hamden, CT: Archon, 1976).
  • Levenson, Jon. Sinai and Zion: An Entry into the Jewish Bible. (San Francisco: HarperSan Francisco, 1985).
  • Minkoff, Harvey. „Searching for the Better Text”. Biblical Archaeology Review (online). Архивирано из оригинала на датум 14. 3. 2012. Приступљено 9. 6. 2011. 
  • Noth, Martin. A History of Pentateuchal Traditions. (1948; trans. by Bernhard Anderson; Atlanta: Scholars, 1981).
  • Schmid, Konrad. The Old Testament: A Literary History. (Minneapolis: Fortress Press, 2012).

Спољашње везеУреди