Википедија

Херта Милер

Херта Милер (нем. Herta Müller; Ничидорф, округ Тимиш, Румунија, 17. август 1953) немачка је књижевница и добитница Нобелове награде за књижевност 2009. године,[1] за своја дела о животу у Румунији, Источној Европи након Другог светског рата, прогонима немачке мањине у румунском делу Баната, као и својим есејима последицама рата и свог избеглиштва у Немачкој.[2]

Херта Милер
Херта Милер 2019.
Лични подаци
Датум рођења(1953-08-17)17. август 1953. (71 год.)
Место рођењаНичидорф, НР Румунија
ОбразовањеWest University of Timișoara
Књижевни рад
Најважнија дела„Земља зелених шљива“
„Све што поседујем носим са собом“
Награде Нобелова награда за књижевност

Милер је позната по својим делима који приказују последице насиља, окрутности и терора, обично у окружењу Социјалистичке Републике Румуније под репресивним режимом Николаеа Чаушескуа, што је и сама искусила. Многа њена дела су испричана из угла немачке мањине у Румунији и такође су приказ савремене историје Немаца у Банату и Трансилванији.

Милер је до данас добила више од двадесет награда, укључујући Клајстову награду (1994), награду Аристејон (1995), Међународну Даблинску књижевну награду (1998) и награду Франц Верфел за људска права (2009). Шведска академија је 8. октобра 2009. објавила да јој је додељена Нобелова награда за књижевност, описујући је као жену „која, концентрацијом поезије и искреношћу прозе, осликава пејзаж лишених”.[3]

Биографија

уреди

Милер је рођена у породици банатских швапских католика[4] фармера у Ницкидорфу до 1980-их, селу немачког говорног подручја у румунском Банату у југозападној Румунији, до 1920. у саставу Краљевине Мађарске. Њена породица је била део немачке мањине у Румунији, а пре 1920. део немачке мањине у Краљевини Мађарској. Њен деда је био богат фармер и трговац, али му је имовину конфисковао комунистички режим. Њен отац је био припадник Вафен-СС током Другог светског рата и зарађивао је као возач камиона у комунистичкој Румунији.[5] Године 1945. њена мајка, рођена 1928. као Катарина Гион, која је тада имала 17 година, била је међу 100.000 припадника немачке мањине депортованих у логоре за принудни рад у Совјетском Савезу, из којих је пуштена 1950.[5][6][7][8] Њен матерњи језик је немачки; румунски је научила тек у гимназији.[9] Завршила је средњу школу Николаус Ленау пре него што је постала студент германистике и румунске књижевности на Западном универзитету у Темишвару.Након завршене матуре, студирала је германистику и румунску књижевност на универзитету у Темишвару. Од 1976. године радила је као преводилац у једној фабрици, из које је избачена, због одбијања сарадње са румунском тајном службом Секуритатеа.

Њена прва књига, Niederungen (Надирс), објављена је у Румунији на немачком језику 1982. године, а добила је награду Централног комитета Савеза комунистичке омладине . Књига је била о дечјем погледу на немачко-културни Банат.[10] Неки чланови банатске швапске заједнице критиковали су Милерову да је „прљала сопствено порекло” својим несимпатичним приказом сеоског живота.[11] Милер је био члан Актионсгруппе Банат, групе писаца немачког говорног подручја у Румунији који су подржавали слободу говора због цензуре са којом су се суочавали под владом Николаеа Чаушескуа, а њена дела баве се овим питањима.[12][13] Раду Тину, службеник Секуритатеа задужен за њен случај, негира да је икада претрпела било какав прогон,[14] тврдњи којој се супротставља Милериној верзија њеног (текућег) прогона у чланку објављеном у њемачком недјељнику Die Zeit у јулу 2009.

Након што јој је одбијена дозвола да емигрира у Западну Немачку 1985. године, Милер је коначно дозвољено да оде заједно са својим тадашњим мужем, романописцем Рихардом Вагнером, 1987. године, и настанили су се у Западном Берлину, где обоје и даље живе.[15] Наредних година држала је предавања на универзитетима у Немачкој и иностранству. Милер је 1995. године изабрана за члана Deutsche Akademie für Sprache und Dichtungг, а затим су уследиле и друге академске и почасне функције. Године 1997. повукла се из немачког ПЕН центра у знак протеста због спајања са огранком бивше Демократске Републике Немачке. У јулу 2008, Милер је послала критичко отворено писмо тадашњем председнику Румунског културног института као реакцију на моралну и финансијску подршку коју је институт пружио двојици бивших обавештајаца Секуритатеа који су учествовали на Румунско-немачкој летњој школи.[16]

Критичар Денис Шек је описао како је посетио књижевницу у њеној кући у Берлину и видео да је њен сто садржи фиоку пуну појединачних слова исечених из новина које је у потпуности уништила током процеса. Схвативши да је она користила писма за писање текстова,[17] он је осетио да је „ушао у радионицу правог песника“.[18]

Године 2009. Милер је остварила највећи међународни успех у каријери. Њен роман Atemschaukel (објављен на енглеском као Анђео глади ) номинован је за Deutscher Buchpreis (Немачка књижевна награда) и освојио је награду Франц Верфел за људска права.[19] У овој књизи Милер описује пут младића који је послат гулаг у Совјетском Савезу, што је била судбина многих Немаца у Трансилванији после Другог светског рата. Инспирисана је искуством песника Оскара Пастиора, чија је сећања бележила, као и оним што се догодило њеној мајци.

Октобра 2009. Шведска академија је објавила одлуку да те године додели Нобелову награду за књижевност Херти Милер „који, уз концентрацију поезије и искрености прозе, осликава пејзаж лишених”.[20] Академија је упоредила њен стил и употребу немачког, као језика мањине, са радом Франца Кафке и истакла је утицај Кафке на Милер. Награда се поклопила са 20. годишњицом пада комунизма. Михаел Кругер, директор издавачке куће у којој објављује Херта Милер, рекао је: „Додељивањем награде Херти Милер, која је одрасла у мањини која говори немачки у Румунији, комитет је одао признање аутору који одбија да дозволи да нехумана страна живота у комунизму буде заборављена.[21]

Милер је 2012. прокоментарисала доделу Нобелове награде Мо Јен рекавши да је Шведска академија очигледно изабрала аутора који „слави цензуру“.[22][23]

Дана 6. јула 2020. сада непостојећи налог на Твитеру објавио је лажну вест о смрти Херте Милер, што је њен издавач одмах демантовао.[24]

Херта Милер је написала предговор за прву публикацију поезије Лиу Сја, супруге затвореног добитника Нобелове награде за мир Лиу Сјаобоа, 2015.[25] Она је такође превела и прочитала неколико песама Лиу Сја 2014.[26] Четврто гдецембра 2017, кинески дисидент Лиао Јиву је на Фејсбуку поставио фотографију писма Херти Милер од Лиу Сја у облику песме, где је Лиу Сја рекла да луди због свог усамљеничког живота.[27]

Иако је Милер изнела мало података о конкретним људима или књигама који су утицали на њу, она је истакла значај универзитетских студија немачке и румунске књижевности, а посебно контраста између два језика. „Два језика“, наводила је, „различито гледају чак и на биљке и имају различите обичаје. Румунска народна музика је била још један утицај: „Када сам први пут чула Марију Танасе, звучала ми је невероватно, то је било први пут да сам заиста осетила шта значи фолклор. Румунска народна музика је повезана са постојањем на веома смислен начин.“[28]

Награде

уреди

Дела

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „Herta Müller”. britannica.com. Приступљено 27. 1. 2022. 
  2. ^ „The Nobel Prize in Literature 2009”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 2023-01-31. 
  3. ^ „The Nobel Prize in Literature 2009”. Nobelprize.org. Приступљено 2009-10-08. 
  4. ^ „Preisverleihung in Frankfurt: Herta Müller rechnet mit evangelischer Kirche ab”. Der Spiegel. новембар 2009. Приступљено 2014-10-02. 
  5. ^ а б „The Nobel Prize in Literature 2009”. Nobelprize.org. Приступљено 2009-10-08. 
  6. ^ The Expulsion of 'German' Communities from Eastern Europe at the end of the Second World War Архивирано 2009-10-01 на сајту Wayback Machine, Steffen Prauser and Arfon Rees, European University Institute, Florence. HEC No. 2004/1 p.65. (See also Flight and expulsion of Germans from Romania during and after World War II)
  7. ^ „Herta Mueller – Split Between Two Worlds”. Radio Free Europe/Radio Liberty. 11. 10. 2009. Приступљено 11. 6. 2017. 
  8. ^ „Mueller wins Nobel literary prize”. BBC News. 8. 10. 2009. Приступљено 6. 6. 2023. 
  9. ^ „Alumni: Herta Müller”. Deutscher Akademischer Austauschdienst/German Academic Exchange Service (DAAD). Приступљено 6. 6. 2023. 
  10. ^ „Interview With Herta Mueller”. Radio Free Europe/Radio Liberty. 8. 10. 2009. Приступљено 2009-10-08. 
  11. ^ Ilka Scheidgen: Fünfuhrgespräche. Zu Gast (u. a.) bei Herta Müller. Kaufmann Verlag, Lahr 2008, S. 64
  12. ^ Nagorski, Andrew (2001), „Nightmare or Reality?(Review)”, Newsweek International 
  13. ^ „The Land of the Green Plums”, Quadrant, 43 (6): 83, јун 1999 
  14. ^ „Adevărul”. 18. 11. 2009. Архивирано из оригинала 19. 7. 2012. г. Приступљено 11. 6. 2017. 
  15. ^ „German Nobel euphoria”. Deutsche Welle. 8. 10. 2009. Приступљено 6. 6. 2023. 
  16. ^ „EVZ.ro – Scandal românesc cu securiști, svastică și sex, la Berlin și New York”. Приступљено 11. 6. 2017. 
  17. ^ Due to Scheck's many grammar and vocabulary errors in the interview, it can be assumed Scheck didn't really mean "from those letters she was recombining her own literary texts" (3'45") and instead meant she was recombining the letters to write texts.
  18. ^ BBC World Service, The Strand, Interview with Denis Scheck about Herta Müller, Thursday 8 October 2009
  19. ^ „"Speech by Erika Steinbach on occasion of the award of the Franz Werfel Human Rights Award".”. Архивирано из оригинала 7. 6. 2011. г. Приступљено 11. 6. 2017. 
  20. ^ „The Nobel Prize in Literature 2009”. Nobelprize.org. Приступљено 2009-10-08. 
  21. ^ "Herta Mueller wins 2009 Nobel literature prize", Yahoo! News.
  22. ^ Flood, Alison (26. 11. 2012). „Mo Yan's Nobel nod a 'catastrophe', says fellow laureate Herta Müller German writer blasts decision to award this year's Nobel prize for literature to man who 'celebrates censorship'”. The Guardian. 
  23. ^ „Nobel laureate Mo Yan takes swipe at critics in lecture”. AFP via Ahram Online. 9. 12. 2012. Приступљено 2012-12-09. 
  24. ^ Zeitung, Berliner (6. 7. 2020). „Totgetwittert? Wie falsche Meldungen gemacht werden”. Berliner Zeitung. 
  25. ^ Liu, Xia (3. 11. 2015). Empty Chairs: Selected Poems. Graywolf Press. ISBN 978-1-55597-725-2. 
  26. ^ „Herta Müller translated Liu Xia's poems”. Poetry East West. 28. 4. 2016. Приступљено 24. 12. 2017. 
  27. ^ „Chinese dissident's widow sends desperate letter”. France 24 English. AFP. 14. 12. 2017. Приступљено 24. 12. 2017. 
  28. ^ "An Evening with Herta Müller" Архивирано 2009-10-13 на сајту Wayback Machine, Radio Romania International, 17 August 2007. Retrieved 26 January 2012.
  29. ^ „Herta Müller”. Najbolje knjige. Приступљено 2023-01-31. 
  30. ^ Müller, H. (1999). Nadirs . U of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-3583-0. 
  31. ^ Müller, Herta (1998). Traveling on one leg. Northwestern University Press. ISBN 978-0-8101-1641-2 — преко The Internet Archive. 
  32. ^ Wolff, Larry (1. 12. 1996). „Strangers in a Strange Land”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 8. 1. 2023. 
  33. ^ „The Hunger Angel”. Архивирано из оригинала 12. 11. 2011. г. Приступљено 11. 6. 2017. 

Додатна литература

уреди
  • Bettina Brandt and Valentina Glajar (Eds.), Herta Müller. Politics and aesthetics. University of Nebraska Press, Lincoln 2013. ISBN 978-0-8032-4510-5ISBN 978-0-8032-4510-5. pdf (excerpt)
  • Nina Brodbeck, Schreckensbilder, Marburg 2000.
  • Thomas Daum (ed.), Herta Müller, Frankfurt am Main 2003.
  • Norbert Otto Eke (ed.), Die erfundene Wahrnehmung, Paderborn 1991.
  • Valentina Glajar, The Discourse of Discontent: Politics and Dictatorship in Hert Müller's Herztier. The German Legacy in East Central Europe. As Recorded in Recent German Language Literature Ed. Valentina Glajar. Camden House, Rochester NY 2004. 115–160.
  • Valentina Glajar, Banat-Swabian, Romanian, and German: Conflicting Identities in Herta Muller's Herztier. Monatshefte 89.4 (Winter 1997): 521–540.
  • Maria S. Grewe, Imagining the East: Some Thoughts on Contemporary Minority Literature in Germany and Exoticist Discourse in Literary Criticism. Germany and the Imagined East. Ed. Lee Roberts. Cambridge, 2005.
  • Maria S. Grewe, Estranging Poetic: On the Poetic of the Foreign in Select Works by Herta Müller and Yoko Tawada, New York: Columbia UP, 2009.
  • Brigid Haines, 'The Unforgettable Forgotten: The Traces of Trauma in Herta Müller's Reisende auf einem Bein, German Life and Letters, 55.3 (2002), 266–281.
  • Brigid Haines and Margaret Littler, Contemporary German Women's Writing: Changing the Subject, Oxford: Oxford University Press, 2004.
  • Brigid Haines (ed.), Herta Müller. Cardiff 1998.
  • Martin A. Hainz, Den eigenen Augen blind vertrauen? Über Rumänien. Der Hammer – Die Zeitung der Alten Schmiede 2 (Nov. 2004): 5–6.
  • Herta Haupt-Cucuiu: Eine Poesie der Sinne [A Poetry of the Senses], Paderborn, 1996.
  • Ralph Köhnen (ed.), Der Druck der Erfahrung treibt die Sprache in die Dichtung: Bildlickeit in Texten Herta Müllers, Frankfurt am Main: Peter Lang, 1997.
  • Lyn Marven, Body and Narrative in Contemporary Literatures in German: Herta Müller, Libuse Moníková, Kerstin Hensel. Oxford: Oxford University Press, 2005.
  • Grazziella Predoiu, Faszination und Provokation bei Herta Müller, Frankfurt am Main, 2000.
  • Diana Schuster, Die Banater Autorengruppe: Selbstdarstellung und Rezeption in Rumänien und Deutschland. Konstanz: Hartung-Gorre-Verlag, 2004.
  • Carmen Wagner, Sprache und Identität. Oldenburg, 2002.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Херта_Милер&oldid=28806272”