Цоу Јен (кин. 鄒衍/邹衍; 305. п. н. е.240. п. н. е.) је био кинески филозоф и истакнути представник филозофске школе Јин-Јанг (или природњачке школе), у периоду постојања „Сто школа мишљења“ у кинеској филозофији.[1]

Цоу Јен
Датум рођења305. п. н. е.
Датум смрти240. п. н. е.
ЕпохаАнтика
РегијаКинеска филозофија
Школа филозофијеприродњачка школа
Интересовањајин и јанг, основни елементи

Биографске информације које имамо о Цоу Јену потичу из Sima Qian's Shiji или Записа великог историчара . Шиџи каже да је Цоу Јан дошао из државе Ки. Његов писани рад је био значајан и обухватао је све, од географије и природне историје до историје и филозофије. Његов приступ знању био је инференцијалан: и у потрази за знањем, наводио је, прво треба „испитати мале објекте” и из тога „извући закључке о великим”.[1]

Његова учење су систематизована у поставци која спаја две филозофске теорије које су постојале у Периоду зараћених држава: јин-јанг и Пет основних елемената или процеса (дрво, ватра, земља, метал и вода), у људским животу и животу државе.[2]

Према Цоу Јеновом систему (теорији), постоји стална, али спонтана промена ових пет космичких елемената који у цикличном процесу, дејствујући један на другог, управљају космичким принципима јин (земља, женско, пасивно, упијање) и јанг (небо, мушко, активно, продорно), узрокујући све природне појаве, годишња доба, па чак утичу на успон и пад различитих династија.[3]

ДелоУреди

Цоу Јен се сматра оснивачем природне науке у Кини. Његове теорије су усвојили Фанг Ших, лутајући аскети и исцелитељи који су тражили неговање унутрашњег бића и експериментисали са алхемијом у потрази за бесмртношћу, а чија је филозофија и праксе утицала на развој таоизма.[4]

Цоу Јенова теорија узајамног генерисања и уништавања „пет елемената“ укључена је у медицинску доктрину традиционалне кинеске медицине.

Сви Цоу Јенови списи су током историје изгубљени те се о њима сазнаје искључиво преко цитата у другим раним кинеским текстовима. Најважнији извор података о Цоу Јену је кратка биографија у Записима Великог историчара Сима Ћена из 1. века п. н. е. У њој се Цоу Јен описује као полимата (филозофа, историчара, политичара, природњака, географа и астролога) који је био родом из обалске државе Ки (данашњи Шандонг), где је био члан државне Јикија академије (кин. 稷下).[5]

Цоу Јен се често доводи у везу са таоизмом и пореклом кинеске алхемије, и то захваљујући Књизи Хана која за њега користи израз фангсхи (кин. 方士 — дословно „мајстор технике“ такође и алхемичар, чаробњак, истеривач демона, „призиватељ богова“).

Међусобне везе пет главних елемената потчињених теорији Јин-Јанг, и њихов утицај на појаву различитих династија у Кини.
Елементи  
Дрво Метал Ватра Вода Земља
Династије
Xia Yin-Shang Zhou Qin Han

Користећи идеје Јин-Јанг-а и Вукинг-а, Цоу Јен је тврдио да су они у основи свих процеса у свету, од најмањих до највећих, као јединствен модел промене. и да се вај модел подједнако примењује на циклусе промена у природном свету, тако и на оне у домену политике, културе и људске мисли.[1]

ИзвориУреди

  1. ^ а б в „Zou Yan, Yin and Yang, and the Nature of Change”. Looking for Wisdom (на језику: енглески). 2022-02-10. Приступљено 2022-12-15. 
  2. ^ History - Zou Yan 鄒衍 (2012) Persons in Chinese CHINAKNOWLEDGE - a universal guide for China studies
  3. ^ Yi Xingguo 衣興國 (ed. 1988). Shiyong Zhongguo mingren cidian 實用中國名人辭典, pp. 96. Changchun: Jilin wenshi chubanshe.
  4. ^ „Zou Yan - New World Encyclopedia”. www.newworldencyclopedia.org. Приступљено 2022-12-15. 
  5. ^ Robin R. Wang, Yinyang: The Way of Heaven and Earth in Chinese Thought and Culture (Cambridge University Press 2012), p. 37.

ЛитератураУреди

  • Fung Yu-lun. History of Chinese Philosophy.Vol.1. Prin. 1952, pp. 159-169.
  • Кобзев А. И. Актуальные проблемы истории и теории традиционной китайской науки // Современные историко-научные исследования: наука в традиционном Китае. М., 1987. С.27-29
  • Дёмин Р. Н. Прозвище Цзоу Яня и метеоролесхи в Древней Греции.// Философия и духовная жизнь общества Л.,1989.
  • Дёмин Р. Н. Школа инь ян // Культуры в диалоге. Вып. 1. - Екатеринбург, 1992. С. 209-221.
  • Китайская философия: Энциклопедический словарь. М. 1994. ISBN 5-244-00757-2. стр. 419-420.
  • Рубин В. А. Реабилитация Цзоу Яня Сыма Цянем // Личность и власть в древнем Китае: Собрание трудов. М., 1999. С.141-143.
  • Рубин В. А. Цзоу Янь и концепция у-дэ // Там же. С.152-158
  • Духовная культура Китая: энциклопедия в пяти томах. М. 2006. ISBN 5-02-018431-4. стр. 541-542. (в пер.)
  • Дёмин Р. Н. Учение о космосе как диалоге в позднем неоплатонизме и представление древнекитайского мыслителя Цзоу Яня о Поднебесной // Материалы и исследования по истории платонизма. Вып.6. Сб. статей. СПб., 2005. С.396-400.

Спољашње везеУреди