Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи
Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи , изрека Петра II Петровића Његоша српског пјесника и мислиоца , владара и владике Црне Горе у спјеву Горски вијенац.[1]
Поријекло изреке уреди
У поеми Горски вијенац Његош каже:
| „ | Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи, чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију. |
” |
Тумачење уреди
Живот чини пријатно и непријатно. Никада није било да је све добро, лијепо и пријатно, мора доћи и оно друго и супротно. Другачије се, већ смијешани, и не могу попити-живјети. Сама чињеница рађања и смрти увјерава у ову Његошеву мисао.[1]
Референце уреди
Литература уреди
- Димитрије Калезић, Етика „Горског вијенца“, Београд, 1987.
- Павле Поповић, О „Горском вијенцу“, Београд, 1923.
- Исидора Секулић, Његошу књига дубоке оданости, I, Београд, 195