Чикаго булси

(преусмерено са Чикаго Булси)

Чикаго булси (енгл. Chicago Bulls) су амерички кошаркашки клуб из Чикага, Илиноис. Играју у НБА лиги (Централна дивизија).

Чикаго булси
Chicago Bulls
Chicago Bulls logo.svg
КонференцијаИсточна конференција
ДивизијаЦентрална дивизија
Основан1966.
ИсторијаЧикаго булси (1966—данас)
ДворанаЈунајтед центар
ЛокацијаЧикаго, Илиноис
Боје клуба         
Прваци6 (1991, 1992, 1993, 1996, 1997, 1998)
Прваци конференције6 (1991, 1992, 1993, 1996, 1997, 1998)
Прваци дивизије9 (1975, 1991, 1992, 1993, 1996, 1997, 1998, 2011, 2012)

Чикаго булси су формирани 1966. године и једини клуб у историји НБА лиге који није мењао лого. Свих 6 титула НБА лиге је освојио у 90-тим годинама прошлог века. У овом клубу играо је и вероватно најбољи кошаркаш свих времена Мајкл Џордан, који је заједно са саиграчем Скотијем Пипеном освојио титуле првака НБА лиге 1991, 1992, 1993, 1996, 1997. и 1998. У сезони 1995/1996, Булси су имали однос победа и пораза 72-10, што је био најбољи резултат свих времена у једној НБА сезони, до сезоне 2015/16 када је екипа Голден Стејт вориорси оборила рекорд са остварена 73 тријумфа и само 9 пораза.[1]

Мајкл Џордан и Дерик Роуз су једини кошаркаши ове франшизе који су проглашени за најбољег кошаркаша НБА лиге.

ИсторијаУреди

 
Чикаго булса за сезону 1969-70

Франшиза Чикаго булса је формирана 1966. године када је приступила НБА лиги. Клуб је формирао Дик Клајн који је био и власник франшизе. То је била трећа франшиза из града Чикага после Чикаго стегса и Чикаго Пекерса (данас Вашингтон визардса). Булсима је након драфта 1966. године дозвољено да покупе по једног играча од осталих тимова како би могли да формирају тим за нову сезону.

У првој сезони Булси су дошли до скора од 33 победе и 48 пораза. Након тога су постепено расли да би убрзо били и редовни уесници плеј-офа. Са успесима расла је и посета публике на преко 10.000 посетилаца.[2]. 1972. године Булси су дошли до рекорда франшизе од 57 победа и 25 пораза у регуларном делу сезоне. Током 70-тих тим су предводили Џери Слоун, крила Боб Лов и Чет Вокер, плејмејкер Норм Ван Лајр као и центар Клифорд Реј. Након катастрофалног скора од 50 пораза 1976. године генерални менаџер Пат Вилијамс је добио отказ, а убрзо и главни тренер Дик Мота којег замењује Ед Беџер.[2]

Ера Гилмор и Тајса (1976-1984)Уреди

1976. године Клајн је продао франшизу Виртз фамилији, дугогодишњим власницима хокејашког клуба Чикаго блекхокса. Обзиром да су нови власници били индеферентни према кошарци, улагали су веома мало у напредак тима. Окосницу тима чинили су Артис Гилмор и Реџи Тајс. 1979. године Булси су изгубили право на драфт лутрији да бирају први, па су уместо Меџика Џонсона морали да се задовоље избором Дејвида Гринвуда као друог пика тог драфта.

Булсе као франшизу је пратило мало гледалаца због лоших резултата, и власник је тражио начина да измести клуб и да га прода. Међутим оно што ће уследити ће окренути франшизу у поптуности.

Ера Мајкла Џордана (1984-1998)Уреди

 
Мајкл Џордан је донео Булсима 6 титула првака НБА лиге

Лета 1984. године Булси су имали право на трећег пика НБА драфта, после Портланда и Хјустона. У по многима најбољем драфту свих времена[3] Хјустон је изабрао Хакима Олајџувона а Портланд Клајда Дрекслера.[4] Џикаго на трећој позицији бира Мајкла Џордана који је играо фантастично на колеџу Северна Каролина. Нови власник Џери Рејнсдорф и главни менаџер Џери Краус су одлучили да граде игру и тим око Мајкла Џордана што ће им се вишеструко исплатити у годинама које следе.

Већ у првој сезони Мајкл Џордан је поставио рекорд франшизе у постигнутим поенима и украденим лоптама. Предводио је Булсе до пласмана у плеј оф где су изгубили у првој рунди од Милвокија. У следећој сезони у тим долази Џон Пексон а у дану НБА драфта, трејдовима добијају крилно центра Чарлса Оуклија. Тим је био нападачки много потентнији, међутим Џордан је пропустио део сезоне због повреде па је Чикаго у плеј-оф ушао са осме позиције Источне конференције. У првој рунди их чекају Бостон селтикси, који их добијају предвођени Лери Бирдом. Ипак, Мајкл Џордан успева да у поменутој серији постави рекорд плеј-офа са 63 постигнута поена и то у Бостону.[5]

У сезони 1986/87. Џордан још ише подиже лествицу бележећи просечно 37,1 поена по утакмици и постаје први кошаркаш фрашизе који је изабран у идеалну петорку НБА лиге. Са скором 40:42 долазе до плеј-офа, али опет бивају поражени од Селтикса. На драфту 1987. године Џери Краус са 8. позиције бира центра Олдена Полинајса а са 10. позиције драфта крилног центра Хораса Гранта. Након тога трејдује Полинајса у Сијетл у замену за крилног играча Скотија Пипена, што ће се испоставити као одличан потез. Са фантастични новајлијама Булси долазе до 50 победа у наредној сезони и пласирају се у полуфинале Источне конференције, где су били поражени од Детроита. Мајкл Џордан је био први пут изабран за МВП НБА лиге, што ће поновити још 4 пута. Ова сезона је бла уједно почетак ривалства између Булса и Пистонса који ће се наставити у наредним сезонама.

Уочи сезоне 1988/89. тим напушта Џарлс Оукли који је трејдован у Њујорк Никсе у замену за центра Била Колтрајта, а уместо пика на драфту добијају још једног центра Вила Пердјуа. Иако се чинило да је ово био лош потез, Булси су добили на хемији и више порстора је имао млади Хорас Грант. И у тој сезони у плеј-офу их елиминишу Пистонси, који те године долазе до НБА титуле.

У сезони 1989/90. Џордан је по четврти пут узастопно био најбољи стрелац лиге, а по први пут у иделаној петорци лиге се налази и Скоти Пипен. Главног тренера на клупи Дага Колинса мења његов помоћник и некадашњи НБА кошаркаш Фил Џексон. На драфту 1989. године Булси бирају центра Стејсија Кинга и плејмејкера Би Џеј Амстронга. Међутим, поново у плеј офу у финалу Источне конференције их побеђује Детроит. Начин на који су поражени,[6] пре свега снажном физичком кошарком и притиском на Мајла Џордана ће учинити да и тим и Џордан лично драстично напредују у сезони која следи.

Три титуле у низу (1991-93)Уреди

 
Мајкл Џордан против Лејкерса у финалу 1991.

У следећој сезони Булси долазе до рекорда франшизе од 61 победа у регуларном делу сезоне. Много спрменији дочекују плеј-оф, где се коначно реванширају Пистонсима и по први пут су се пласирали у финале НБА лиге. У финалу су их чекали Лејкерси предвођени Меџиком Џонсоном и за које наступа српски кошаркаш Владе Дивац. Ипак Џордан са екипом је био много спремнији и долазе до своје прве титуле.

Идентиачн успех Чикаго понавља и следеће године. У финалу побеђују екипу Портланда предвођену Џордановим ривалом са драфта Клајдом Дрекслером, и за коју је наступао још један кошаркаш са ових простора Дражен Петровић.

Трећу узастопну титулу Булси освајају и 1993. године тако што су у пеј-офу победили Атланту, Кливленд и Никсе у финалу ИСточне конференциј. Након тога у НБА финалу су победили Финиксе коју је предводио Чарлс Баркли. Одлучујћи кош у шестој утакмици финала била је тројка Џона Пексона.[7]

Први Џорданов одлазак (1993-1995)Уреди

6. октобра 1993. године читав кошаркашки свет је шокирала инфромација да Мајкл Џордан напушта кошарку, три месеца након убиства његовог оца.[8] У таквој ситуацији Пипен је промовисан у вођу екипе Булса, а из Европе долази хрватски кошаркаш Тони Кукоч. Упркос одласку Џордана, тим долази до 55 победа у сезони што је веома добар резултат. Међутим у другој рунди плеј-офа губе од Никса, који стижу и до НБА финала где губе од Хјустона.

Уочи наредне сезоне Чикаго булси мењају дворану и прелазе у Јунајтед центар. Након повлачења Пексона Булси ангажују искусног Рона Харпера као и слободног агента Стива Кера. Ипак имали су доста мука током сезоне, када се Мајкл Џордан одлучује за повратак. Враћа се на терен 18. марта 1995. године и већ у петој утакмици против Никса бележи 55 поена. Међутим у финалу источне конферецније губе од Орланда предвођеног младим Онилом и Хардвејом, као и Хорасом Грантом који је управо те сезоне напустио Булсе.

Три титуле у низу по други пут (1995-98)Уреди

Уочи наредне сезоне Мајк Џордан је радио пуно на личној спреми, а генерални менаџер Џери Краус трејдовао Пердјуа за Дениса Родмана са екипом Сан Антониа. Иако је деловао као веома ризичан потез, испоставиће се као један од најбитнијих у новом походу на титуле. Булси сезону стартују победом над Хорнетсима 105-91, а Џордан је постигао 42 поена, 6 скокова и 7 асистенција.[9] У следећој утакмици су демолирали Селтиксе, постигавши 35 поена у трећој четвртини и свима стављају до знања ко је фаворит за титулу.[10] Те сезоне постављају рекорд НБА лиге са 72 победа уз 10 пораза, и то је први пут у историји лиге да неки тим има преко 70 победа.[11] Булси су те сезоне покупили скоро сва индивидуална признања: Џордан је био најбољи стрелац НБА лиге по осми пут а уједно и МВП лиге, МВП финала и МВП Ол-стар утакмице; Родман је био најбољи скакач лиге; Џордан и Пипен су били у најбољој петорци лиге а заједно са Родманом и у најбољој одбрамбеној петорци;[12] Кукоч је изабран за најбољег шестог играча односну резерву лиге а Џери Краус за најбољег менаџера. У финалу исте сезоне побеђују Сијетл суперсониксе предвођену Гери Пејтоном и Шоном Кемпом, а овај тим је уврштен у листу од 10 најбољих у историји.[13]

Исти успех Булси понављају и наредне сезоне. Овога пута у финалу их је чекала Јута џез, предвођена Џоном Стоктоном и Карлом Мелоуном. Џордан је по девети пут био најбољи стрелац лиге а Родман по 6. пут најбољи скакач.

Уочи наредне сезоне већ је најављивано Џорданово коначно повлачење са кошаркашких паркета и крај династије Чикаго булса.[14] То ће се испоставити тачно, али то није сметало Џордану и екипи да још једном доу до треће узастопне титуле. И овога пута у финалу су победили екипу Јуте, а антологијски кош и одлучујући постиже управо Мајкл Џордан 5,2 секунде пре краја одлучујуће утакмице преко Била Расела.

Декада за заборав (1998-2008)Уреди

Поред одласка Џордана, слабо плаћени Скоти Пипен је одлучио да на заласку своје каријер епоптише уносан уговор са Портландом док тим напутају и Денис Родман и Стиве Кер. Упркос жељи Џерија Крауса да тим подмлади како би поново био компетативан, Булси у наредним сезонама нису били на нивоу игара из Џорданове ере. Низом погрешних потеза у избору пикова подлеже притиску и напушта улогу генералног менаџера 2003. године, а наследник је некадашњи играч Булса Џон Пексон. Међутим серија лоших драфт трејдова се наставља, па тако нпр. 2006. године Лемаркуса Олдриџа трејдују у замену за Виктора Хријапу и Тајрус Томаса. Врхунац лошег вођења франшизе Булси доживљају 2007. и 2008. године када се нису домогли ни плеј-офа.

Ера Дерика Роуза (2008-2016)Уреди

 
Дерик Роуз 1. пик на драфту 2008. и МВП лиге 2011. године

Иако су имали само 1,7% шанси за 1. избор на драфту 2008. године Булси успевају да дођу до њега.[15] 26. јуна 2008. године Булси бирају Дерика Роуза са Мемфис универзитета. Одлука менаџмента је била да граде тим око овог талентованог кошаркаша па ће уследити низ трејдова. 18. фебруара 2009. у Сакраменто шаљу Андреаса Ноћионија, Седрика Симонса, Дру Гудена и Мајкла Рафина у замену за Бреда Милера и Џона Салмонса.[16] Већ у току сутрашњег дана у Њујорк шаљу Лерија Хогса у замену за Тима Томаса, Џером Џонса и Ентони Роберсона.[17] Чикаго се у тој сезони пласирао у плеј-оф и у првој утакмици плеј-офа Дерик је постигао 26 поена и 11 аистенција, изједначивши рекорд Карима Абдула Џабара у руки сезони. Ипак у веома тесној срији од 7 утакмица Бостон селтикси ипак успевају да добију Булсе.[18]

Јуна 2010. помоћни тренер Бостона Том Тибодо, прихвата да буде главни тренер Булса изванично је представљен 23. јуна.[19] На крају те сезоне Дерик Розе постаје најбољи играч НБА лиге, и постаје најмлађи играч у историји који је дошао до овог вредног признања. у плеј офу долазе ди финала Источне конференције у којем губе од Мајамија.

На крају те сезоне Булси као 30. пика на драфту бирају Џимија Батлера а са Роузом потписују петогодишњи уговор за 94,8 милиона долара. Упркос честим повредама Дерика, Булси ду дошли до 50 победа у сезони. 28. априла 2012. године Дерик Роуз доживљава тешку повреду ахилове тетиве која га је умногом коштала квалитетне каријере а Булсе бољих резултата.[20] На крају сезоне Булси ангажују слободне агенте Нејта Робинсона, Владимира Радмановића и Марка Белинелија. Ипак Роуз пропушта целу наредну сезону да би после само 10 мечева у сезони 2013-14 поново доживео повреду која ће га дуже одвојити од терена. На крају те сезоне у Чикаго долази Пау Гасол а из Реала Никола Миротић. Коначно 2014. сезоне Дерик Роуз излази из повреда али више никад није успео да дође на пређашњи ниво.[21] Џими Батлер је нагло израстао у одличног кошаркаша па је заслужио и награду за играча који је највише напредовао у НБА.

После вишегодишњег мучења 22.јуна 2016. године Дерик Роуз је са Џастином Холидејем трејдован у Њујорк.[22]

Реконструкција (2017- )Уреди

22. јуна 2017. почиње поптуна реконструкција тима и Џими Батлер одлази у Минесоту у замену за Зека Лавина. 24. септембра исте године потписују ветерана Двејна Вејда. 17. октобра након туче на тренингу Портиса и Миротића,[23] Портис је суспендован са 8 утакмица а Миротић је пропустио 23 меча. Булси завршавају сезону са катастрофалним скором од само 27 победе и 55 пораза.

Априла 2020. године Булси смењују вишегодишњег менаџера Џона Пексона а на његово место долази Артурас Карнишовас.[24]

ИграчиУреди

Тренутни саставУреди

Чикаго Булси — тренутни састав
Играчи Тренери
Поз. # Име Висина Тежина Датум рођења Матични
клуб
Б 8 Левин, Зек 1,98 m 91 kg 10. 3. 1997.   САД — УЦЛА*
24 Марканен, Лаури 2,13 m 109 kg 22. 5. 1997.   Финска*
20 Мокока, Адам 1,96 m 86 kg 18. 7. 1998.   Француска*
Б 31 Саторански, Томаш 2,01 m 104 kg 30. 10. 1991.   Чешка*
Б 45 Валентин, Дензел 1,93 m 100 kg 16. 11. 1993.   САД — Мичиген Стејт*
КЦ 12 Корнет, Лук 2,18 m 113 kg 15. 7. 1995.   САД*
К 48 Гафорд, Данијел 2,08 m 113 kg 1. 10. 1998.   САД*
К 31 Портер, Ото (C) 2,03 m 90 kg 3. 6. 1996.   САД — Џорџтаун*
Б 13 Вајт, Коби 1,93 m 90 kg 25. 2. 1985.   САД — Северна Каролина*
Б 3 Харисон, Шакил 2,01 m 86 kg 1993–10–06   САД*
15 Хачсон, Чендлер   1,93 m 90 kg 1996–04–26   САД*
К 21 Јанг, Тадеус (C) 2,03 m 107 kg 1988–06–21   САД — Џорџија*
Главни тренер
Помоћни тренери
  • Ден Купер
  • Крис Флеминг
  • Рој Рогерс



Легенда
  • (К) Капитен
  • (Ц) Центар
  • (НП) Непотписан пик
  • (СА) Слободан агент
  • (С) Суспендован
  •   Повређен

ТимПреласци
Последњи прелазак: 29. 6. 2020.

Рекордери булсаУреди

Болдовани су активни кошаркаши. Косо означени активни али не у булсима..

Постигнутих поена у регуларној сезони (до краја сезоне 2018–19)[25]
Остала статистика[25]
Највише минута
Кошаркаш Минута
Мајкл Џордан 35,887
Скоти Пипен 30,269
Џери Слоун 24,798
Кирк Хајнрих 23,545
Луи Денг 22,882
Боб Лов 22,073
Норм Ван Лајр 19,122
Хорас Грант 18,204
Жоаким Ноа 16,858
Артис Гилмор 16,777
Највише аситенција
Кошаркаш Асистенција
Мајкл Џордан 5,012
Скоти Пипен 4,494
Кирк Хајнрих 3,811
Норм Ван Лејр 3,676
Дерик Роуз 2,516
Реџи Тајс 2,472
Џон Пексон 2,394
Боб Вајс 2,008
Том Бормвинкл 2,007
Тони Кукоч 1,840

РеференцеУреди

  1. ^ „Karijeva magija, Voriorsi prestigli Bulse!”. Б92 спорт. 14. 4. 2016. Приступљено 18. 4. 2016. 
  2. 2,0 2,1 (језик: енглески)Smith, Sam (1. 9. 2012). „Pat Williams Helped Save Pro Basketball in Chicago”. Bulls.com. NBA Media Ventures, LLC. Архивирано из оригинала на датум 29. 6. 2018. Приступљено 29. 6. 2020. 
  3. ^ „Analiza NBA - draftovi koji su promenili istoriju moderne košarke!”. rtvbn.com. БН. 25. 6. 2015. Приступљено 29. 6. 2020. 
  4. ^ „Kako je Hjuston propustio šansu da ima najbolji tim svih vremena?”. b92.net. Б92. 1. 4. 2020. Приступљено 29. 6. 2020. 
  5. ^ „NA DANAŠNJI DAN SE BOG PRERUŠIO U DŽORDANA! Ovo je viđeno samo jednom u istoriji NBA lige”. sport.blic.rs. Блиц. 20. 4. 2020. Приступљено 29. 6. 2020. 
  6. ^ „Kada je Denis Rodman “naljutio” Džordana”. sportskasecanja.com. Приступљено 29. 6. 2020. 
  7. ^ „Džon Pekson – Trojka za titulu Čikago Bulsa”. sportskasecanja.com. Приступљено 29. 6. 2020. 
  8. ^ „LIKVIDIRALI GA I BACILI U MOČVARU Nisam ubio Džordana, došao sam kada je već bio mrtav! Kriv sam jer porodica nije mogla dostojno da ga sahrani”. alo.rs. 18. 12. 2018. Приступљено 29. 6. 2020. 
  9. ^ (језик: енглески)„Charlotte Hornets 91 Chicago Bulls 105”. ESPN.com. 3. 11. 1995. Приступљено 29. 6. 2020. 
  10. ^ (језик: енглески)„Boston Celtics 85 Chicago Bulls 107”. ESPN.com. 4. 11. 1995. Приступљено 29. 6. 2020. 
  11. ^ (језик: енглески)Архивирано 2016-01-25 на сајту Wayback Machine
  12. ^ (језик: енглески)„All-Defensive Teams”. NBA.com. Архивирано из оригинала на датум 17. 7. 2008. Приступљено 29. 6. 2020. 
  13. ^ (језик: енглески)„Top 10 Teams in NBA History”. National Basketball Association. Архивирано из оригинала на датум 29. 1. 2013. Приступљено 29. 6. 2020. 
  14. ^ (језик: енглески)Wise, Mike (29. 10. 1997). „N.B.A. Preview '97–'98: End of Line for Dynasty? Aging Bulls to Face Challenge From Several Teams”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 7. 3. 2016. Приступљено 29. 6. 2020. 
  15. ^ (језик: енглески)Johnson, K. C. (16. 5. 2017). „May 20, 2008: With a 1.7% chance, Bulls win the NBA draft lottery”. chicagotribune.com. Приступљено 29. 6. 2020. 
  16. ^ (језик: енглески)„Kings Acquire Four Players in Three-Team Trade”. NBA.com. 18. 2. 2009. Архивирано из оригинала на датум 22. 2. 2009. Приступљено 29. 6. 2020. 
  17. ^ „Sources: Knicks trade for Bulls' Hughes”. Архивирано из оригинала на датум 29. 6. 2011. Приступљено 29. 6. 2020. 
  18. ^ (језик: енглески)Golen, Jimmy (3. 5. 2009). „OT hold-down: Celtics top Bulls in regulation – NBA – Yahoo! Sports”. Sports.yahoo.com. Архивирано из оригинала на датум 6. 5. 2009. Приступљено 29. 6. 2009. 
  19. ^ (језик: енглески)„Thibodeau named 18th head coach in franchise history”. Bulls.com. NBA Media Ventures, LLC. 23. 6. 2010. Архивирано из оригинала на датум 26. 6. 2010. Приступљено 29. 6. 2020. 
  20. ^ „Династија Мајамија, повреде "мучиле" суперзвезде”. РТС. 2. 1. 2014. Приступљено 29. 6. 2020. 
  21. ^ „Sve povrede Derika Rouza”. mondo.rs. 30. 9. 2015. Приступљено 29. 6. 2020. 
  22. ^ (језик: енглески)„Knicks Acquire Derrick Rose”. NBA.com. 22. 6. 2016. Архивирано из оригинала на датум 22. 12. 2016. Приступљено 29. 6. 2020. 
  23. ^ Johnson, K.C. (1. 2. 2018). „Bulls trade Nikola Mirotic to Pelicans for 1st round pick and 3 players”. chicagotribune.com. Архивирано из оригинала на датум 23. 2. 2018. Приступљено 29. 6. 2018. 
  24. ^ (језик: енглески)Seligman, Andrew (29. 6. 2020). „Karnisovas sets course to boost Bulls toward ultimate prize”. ABC News. Приступљено 14. 4. 2020. 
  25. 25,0 25,1 „Chicago Bulls: Players”. Basketball Reference. 18. 4. 2017. Архивирано из оригинала на датум 9. 4. 2017. Приступљено 29. 6. 2020. 

Спољашње везеУреди