Adaptivni imunski sistem

Adaptivni imunski sistem, ili specifična otpornost, je oblik imunosti organizma koji se stiče tokom života, a nastaje kao rezulatat izlaganja organizma raznim stranim supstancama (patogenima).[1] Specifična otpornost štiti organizam od toksina (otrova) i nepoželjnih enzima, kao i da podstiče, odnosno stimuliše, organizam da stvara antitela.

Ljudski limfocit.

Zahvaljujući specifičnoj otpornosti čovek postaje zaštićen od određenog uzročinka (koji je prethodno kod njega izazvao određenu bolest) bez obzira na to koliko je puta u životu dalje bio u kontaktu sa tim uzročnikom (npr. virus malih boginja). Na tome se i zasniva uspeh vakcinacije, odnosno korišćenja nepatogenih oblika patogenih mikroba ili njihovih produkata da stimulišu zaštitu protiv virulentnih sojeva.[2]

FunkcijeУреди

Adaptivna imunost se kod kičmenjaka aktivira kad patogen promakne urođenom imunskom sistemu i proizvede prag antigena.[3]

Glavne funkcije adaptivnog imunskog sistema su:

  • prepoznavanje specifičnih stranih antigena, tokom procesa prezentacije antigena.
  • stvaranje responsa koji je prilagođen da u maksimalnoj meri eliminiše specifične patogene ili patogenom zaražene ćelije.
  • razvoj imunske memorije, kojom je svaki patogen “zapamćen” antitelom. Ove memorijske ćelije se mogu brzo da eliminišu patogen u slučajevima naknadnih infekcija.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Thomas J. Kindt; Richard A. Goldsby; Barbara Anne Osborne; Janis Kuby (2006). Kuby Immunology (6 изд.). New York: W H Freeman and company. ISBN 1429202114. 
  2. ^ Mandel GL, Bannett JE, Dolin R, ур. (2000). Principles and Practise of Infectious Diseases (5 изд.). Philadelphia, PA: Churchill Livingstone. doi:10.1016/S1473-3099(10)70089-X. ISBN 044307593X. 
  3. ^ Janeway, C.A., Travers, P., Walport, M., and Shlomchik, M.J. (2001). Immunobiology (5th изд.). New York and London: Garland Science. ISBN 978-0-8153-4101-7. .

ЛитератураУреди