Aleksandar (Ales) Mihajlavič Adamovič (блр. Аляксандр (Алесь) Міхайлавіч Адамовіч; 3. septembar 1927, selo Konjuhi, Kapiljski rejon, Minska oblast26. januar 1994, Moskva) bio je beloruski sovjetski pisac, scenarista, književni kritičar. Doktor filoloških nauka (1962), profesor (1971), dopisni član Akademije nauka BSSR (1980).

Ales Adamovič
АДАМОВИЧ.jpg
Датум рођења(1927-09-03)3. septembar 1927.
Место рођењаKonjuhi, SSSR
Датум смрти26. januar 1994.(1994-01-26) (66 god.)
Место смртиMoskva, Rusija
Књижевни жанрproza, novinarstvo, filmski scenariji, kniževna kritika

BiografijaУреди

Rođen 3. septembra 1927. u lekarskoj porodici. Od 1928. godine je porodica živela u selu Gluša, Babrujski rejon [1]. U vreme Velikog domovinskog rata, njegova je majka promenila mu u dokumentima datum rođenja na kasniji kako bi ga spasla od odvedenja u Nemačku, na prislilne radove. Već 1942. godine, kao sredoškolac, se Adamovič priključuje partizanskom pokretu kao održač veze partizanskog odreda, od 1943. godine - i kao borac. Nakon toga 1944. godine Centralni štab partizanskog pokreta ga upućuje na školovanje u rudarsko-metaluršku tehničku školu u Altajskiu pokrajinu ).

Vraća se u Belorusiju 1945. godine i polaže eksternu maturu.

Završio je osnovne (1950. godine) i postdiplomske studije (1953. godine) na filološkom fakultetu Beloruskog državnog univerziteta je i tamo je radio na katedri za belorusku književnost.

Više od dve decenije (1954-1962, 1967 -1983) radi u Institutu književnosti Akademije nauka BSSR.

Nakon prvih osam godina u Akademije doktorira i odlazi u Moskvu gde 1962. upisuje i 1966. diplomira na Visokoj školi scenarista

U istim godinama predaje kurs beloruske književnosti u Moskovskom državnom univerzitetu Lomonosov, gde je bio suzpendovan zbog odbijanja da potpiše kolektivno osuđujuće pismo protiv disidenata Jurija Danijelja i Andreja Sinjavskog [1].

Član delegacije BSSR na 37. sednice Generalne skupštine UN-a 1982. godine.

Od 1987. godine sve do smrti je direktor saveznog istraživačkog instituta za kinematografiju u Moskvi

Poslanik Veća narodnih poslanika SSSR [2](1989), prvog i poslednjeg relativno demokratski izbranog parlamenta Sovjetskog saveza. Član Unije sovjetskih pisac-a (od 1957. godine) i beloruskog PEN-centra od 1989. godine.

Javna i politička delatnostУреди

Kao poslanik narodnog veća SSSR je tokom 1989-1991 član tzv. Međuregionalne grupe, u kojoj su članovi bili i disident Andrej Saharov, Boris Jeljcin itd.

Aktivno je podržavao stvaranje Beloruskog narodnog fronta. Jedan od predsenika društva "Memorial" i međunarodnog fonda "Pomoć žrtvama Černobilja"[2][3].

StvaralaštvoУреди

Pisao je na ruskom i beloruskom jeziku. Većina njegovog književnog i kinematografijskog dela se fokusira na Drugi svetski rat u Belorusije. Zajedno sa Elemom Klimovim su scenariste jednog of najznačajnig sovjetskog filma "Idi i gledaj".

Jedan od prvih u sovjetskoj književnosti je otvorio temu Černobilja[4] i nastupstva ove katastrofe[5]. Spored dobitnice Nobeleve nagrade Svetlane Aleksijevič, bio je jedan od najboljih kandidata na ulogu beloruskog Vaclava Havela [6].

ReferenceУреди

  1. ^ Дом-музей Алеся Адамовича в Глуше вряд ли откроется в год празднования 90-летия со дня рождения писателя
  2. ^ ТОМКОВИЧ, Александр. „От катастрофы — к саду надежды”. Свободные новости. Снплюс. Приступљено 2019-06-18. 
  3. ^ Sputnik. „Бутерброд Грушевого: возможен ли успех гражданской инициативы в РБ?”. Sputnik Беларусь (на језику: руски). Приступљено 2019-06-18. 
  4. ^ „Алесь Адамович предсказал страшные последствия Чернобыля и спас Беларусь от ядерных боеголовок”. TUT.BY (на језику: руски). 2007-04-26. Архивирано из оригинала на датум 18. 06. 2019. Приступљено 2019-06-18. 
  5. ^ Sputnik. „Алесь Адамовіч і тры тэмы яго жыцця – вайна, Курапаты, Чарнобыль”. Sputnik Беларусь (на језику: белоруски). Приступљено 2019-06-18. 
  6. ^ „Светлана АЛЕКСИЕВИЧ: "Мы уже не можем, как герои Чехова, сказать: через 100 лет человек будет прекрасен". Известия (на језику: руски). 2004-05-14. Приступљено 2019-06-18.