Деколонизација

(преусмерено са Anti-colonialism)

Деколонизација је процес ослобађања од колонијалне власти и претварање некадашњих колонија у самосталне државе. Процес деколонизације је у 19. веку захватио већи део Јужне Америке. Наставио је да се шири између два светска рата, а свој врхунац достигао након Другог светског рата.[1] Стицање независности у многим случајевима је пратило насиље (побуне, немири, протести, револуције или ратови за независност). Деколонизација се остваривала у различитим историјским фазама. Неки истраживачи деколонизације фокусирају се посебно на покрете у колонијама који захтевају независност, попут креолског национализма.[2]

Деколонизација Африке (1945-1990)

Крајњи резултат успешне деколонизације може се изједначити са обликом аутохтоног утопизма - с обзиром на распрострањену природу колонијализма, неоколонијализма и културног колонијализма, циљ пуне деколонизације може изгледати недостижно или митско.[3] Домородачки научници наводе да је важан аспект деколонизације стална критика западних погледа на свет и издизање староседелачког знања.[4][5]

Опсег

уреди

Уједињене нације су фундаментално право на самоопредељење идентификовале као срж деколонизације, омогућавајући не само независност, већ и друге начине деколонизације.[6] Специјални комитет Уједињених нација за деколонизацију изјавио је да у процесу деколонизације нема алтернативе ya колонизатора већ да се дозволи процес самоопредељења.[7] Самоопредељење се и даље захтева у независним државама, захтевајући деколонизацију, као у случају домородачких народа.[8]

Деколонизација може укључивати било ненасилну револуцију или национално-ослободилачке ратове група које се залажу за независност. То може бити међународна активност или укључивати интервенцију страних сила које делују појединачно или преко међународних тела као што су Уједињене нације. Иако се примери деколонизације могу наћи већ у Тукидидовим списима, у модерно доба било је неколико посебно активних периода деколонизације. Ту спадају распад Шпанског царства у 19. веку; немачке, аустроугарске, османске и руске империје након Првог светског рата; британског, француског, холандског, португалског, белгијског, италијанског и јапанског колонијалног царства након Другог светског рата; и Совјетског Савеза на крају хладног рата.[9]

Деколонизација је коришћена у контексту интелектуалне деколонизације од идеја колонизатора због којих су се колонизовани осећали инфериорно.[10][11][12] Питања деколонизације и даље постоје и покрећу се у данашње време. У Латинској Америци и Јужној Африци о таквим питањима се све више говори под појмом деколонијалности.[13][14]

Фазе деколонизације

уреди

Године 1960. изгласана је УН-ова Декларација о давању независности колонијалним земљама и народима , а 1970- их је укинут највећи део преосталих колонија.

По подацима канцеларије Уједињених нација за деколонизацију тренутно у свету још увек постоји 16 колонија које треба да добију независност или буду враћени локалним народима. Од тог броја њих 10 је у британском, 3 у америчком док Нови Зеланд , Мароко и Француска имају по једну колонију.

Повезани чланци

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Hack, Karl (2008). International Encyclopedia of the Social Sciences. Detroit: Macmillan Reference. стр. 255—57. ISBN 978-0-02-865965-7. 
  2. ^ John Lynch, ed. Latin American Revolutions, 1808–1826: Old and New World Origins. 1995. .
  3. ^ Banerjee, Sandeep (2019). Space, Utopia and Indian Decolonization. Routledge. ISBN 978-0429686399. Приступљено 12. 12. 2020. 
  4. ^ Nabobo-Baba, Unaisi (2006). Knowing and Learning: An Indigenous Fijian Approach. Institute of Pacific Studies, University of the South Pacific. стр. 1–3, 37–40. ISBN 978-9820203792. 
  5. ^ Tuhiwai Smith, Linda (2013). Decolonizing Methodologies: Research and Indigenous Peoples. Zed Books. ISBN 978-1848139534. 
  6. ^ „Residual Colonialism In The 21St Century”. United Nations University (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 17. 07. 2021. г. Приступљено 2019-10-18. „"The decolonization agenda championed by the United Nations is not based exclusively on independence. There are three other ways in which an NSGT can exercise self-determination and reach a full measure of self-government (all of them equally legitimate): integration within the administering power, free association with the administering power, or some other mutually agreed upon option for self-rule. [...] It is the exercise of the human right of self-determination, rather than independence per se, that the United Nations has continued to push for." 
  7. ^ Adopted by General Assembly resolution 1514 (XV) (14. 12. 1960). „Declaration on the Granting of Independence to Colonial Countries and Peoples”. The United Nations and Decolonisation. 
  8. ^ Roy, Audrey Jane (2001). Sovereignty and Decolonization: Realizing Indigenous Self-Determinationn at the United Nations and in Canada (Теза). University of Victoria. Приступљено 2019-10-19. 
  9. ^ Strayer, Robert (2001). „Decolonization, Democratization, and Communist Reform: The Soviet Collapse in Comparative Perspective” (PDF). Journal of World History. 12 (2): 375—406. JSTOR 20078913. S2CID 154594627. doi:10.1353/jwh.2001.0042. Архивирано из оригинала (PDF) 2015-02-24. г. 
  10. ^ Prasad, Pushkala (2005). Crafting Qualitative Research: Working in the Postpositivist Traditions. London: Routledge. ISBN 978-1317473695. OCLC 904046323. 
  11. ^ Sabrin, Mohammed (2013). „Exploring the intellectual foundations of Egyptian national education” (PDF). hdl:10724/28885. 
  12. ^ Mignolo, Walter D. (2011). The Darker Side of Western Modernity: Global Futures, Decolonial Options. Durham: Duke University Press. ISBN 978-0822350606. OCLC 700406652. 
  13. ^ „Decoloniality”. Global Security Theory (на језику: енглески). Приступљено 2019-10-15. 
  14. ^ Hodgkinson, Dan; Melchiorre, Luke (18. 2. 2019). „Africa's student movements: history sheds light on modern activism”. The Conversation (на језику: енглески). Приступљено 2019-10-15. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди