Antineutron je antičestica neutrona sa simbolom n.[1][2][3] On se razlikuje od neutrona samo po tome što neka od njegovih svojstava imaju jednaku veličinu ali suprotan znak.[4] On ima istu masu kao i neutron, i nema neto električni naboj, ali ima suprotan barionski broj (+1 za neutron, -1 za antineutron). To je zato što je antineutron sačinjen od antikvarkova, dok su neutroni sastavljeni od kvarkova. Antineutron se sastoji od jednog gornjeg antikvarka i dva donja antikvarka.

Antineutron
Kvarkna struktura antineutrona.
KlasifikacijaAntibarion
Kompozicija1 gornji antikvark, 2 donji antiquarks
StatistikeFermionski
InterakcijeJaka, slaba, gravitaciona, elektromagnetna
StatusOtkriven
Simboln
AntičesticaNeutron
OtkrivenBrus Kork (1956)
Masa939,565560(81) MeV/c2
Naelektrisanje0
Magnetni moment+1,91 µN
Spin12
Izospin12

Pošto je antineutron električno neutralan, on se ne može lako posmatrati direktno. Umesto toga, posmatraju se proizvodi njegove anihilacije običnom materijom. Teoretski, slobodni antineutron treba da se raspadne u antiproton,[5] pozitron i neutrino u procesu analognom beta raspadanju slobodnih neutrona. Postoje teorijski predlozi oscilacija neutron-antineutrona, procesa koji podrazumeva kršenje očuvanja barionskog broja.[6][7][8]

Antineutron je otkriven u sudaru protona-antiprotona u Bevatronu[9] (Larens Berkli nacionalnoj laboratoriji) zaslugom Brusa Korka 1956. godine, godinu dana nakon što je antiproton otkriven.[10][11]

Magnetni moment

уреди

Magnetni moment antineutrona je suprotan magnetnom momentu neutrona.[12] On je +1,91 µN za antineutron, dok je −1,91 µN za neutron (relativno na pravac spina). Ovde je µN nuklearni magneton.

Vidi još

уреди

Reference

уреди
  1. ^ „The Nobel Prize in Physics 1959”. 
  2. ^ „Antimatter Atoms Trapped for First Time—"A Big Deal". 19. 11. 2010. 
  3. ^ Weinberg, Steve (1995-06-30). The quantum theory of fields, Volume 1 : Foundations . стр. 14. ISBN 0-521-55001-7. 
  4. ^ Lancaster, Tom; Blundell, Stephen J.; Blundell, Stephen (април 2014). Quantum Field Theory for the Gifted Amateur (на језику: енглески). OUP Oxford. стр. 61. ISBN 9780199699339. 
  5. ^ Dirac, Paul (1930). „A Theory of Electrons and Protons”. Proceedings of the Royal Society A. 126 (801): 360—365. Bibcode:1930RSPSA.126..360D. doi:10.1098/rspa.1930.0013 . 
  6. ^ R. N. Mohapatra (2009). „Neutron-Anti-Neutron Oscillation: Theory and Phenomenology”. Journal of Physics G. 36 (10): 104006. Bibcode:2009JPhG...36j4006M. arXiv:0902.0834 . doi:10.1088/0954-3899/36/10/104006. 
  7. ^ C. Giunti; M. Laveder (19. 8. 2010). „Neutron Oscillations”. Neutrino Unbound. Istituto Nazionale di Fisica Nucleare. Архивирано из оригинала 27. 9. 2011. г. Приступљено 19. 8. 2010. 
  8. ^ Y. A. Kamyshkov (16. 1. 2002). „Neutron → Antineutron Oscillations” (PDF). NNN 2002 Workshop on "Large Detectors for Proton Decay, Supernovae and Atmospheric Neutrinos and Low Energy Neutrinos from High Intensity Beams" at CERN. Приступљено 19. 8. 2010. 
  9. ^ „The History of Antimatter - From 1928 to 1995”. CERN. Архивирано из оригинала 2008-06-01. г. Приступљено 2008-05-24. (The cited page is noted as "3 of 5". The heading on the cited page is "1954: power tools".)
  10. ^ „The History of Antimatter - From 1928 to 1995”. CERN. Архивирано из оригинала 2008-06-01. г. Приступљено 2008-05-24. (The cited page is noted as "3 of 5". The heading on the cited page is "1954: power tools".)
  11. ^ Cork, Bruce; Lambertson, Glen R.; Piccioni, Oreste; Wenzel, William A. (15. 11. 1956). „Antineutrons Produced from Antiprotons in Charge-Exchange Collisions”. Physical Review. 104 (4): 1193—1197. Bibcode:1956PhRv..104.1193C. S2CID 123156830. doi:10.1103/PhysRev.104.1193. 
  12. ^ Lorenzon, Wolfgang (6. 4. 2007). „Physics 390: Homework set #7 Solutions” (PDF). Modern Physics, Physics 390, Winter 2007. Приступљено 22. 12. 2009. 

Literatura

уреди

Spoljašnje veze

уреди