Antineutron
Antineutron je antičestica neutrona sa simbolom
n
. On se razlikuje od neutrona samo po tome što neka od njegovih svojstava imaju jednaku veličinu ali suprotan znak. On ima istu masu kao i neutron, i nema neto električni naboj, ali ima suprotan barionski broj (+1 za neutron, -1 za antineutron). To je zato što je antineutron sačinjen od antikvarkova, dok su neutroni sastavljeni od kvarkova. Antineutron se sastoji od jednog gornjeg antikvarka i dva donja antikvarka.
 Kvarkna struktura antineutrona. | |
| Klasifikacija | Antibarion |
|---|---|
| Kompozicija | 1 gornji antikvark, 2 donji antiquarks |
| Statistike | Fermionski |
| Interakcije | Jaka, slaba, gravitaciona, elektromagnetna |
| Status | Otkriven |
| Simbol | n |
| Antičestica | Neutron |
| Otkriven | Brus Kork (1956) |
| Masa | 939,565,560(81) MeV/c2 |
| Naelektrisanje | 0 |
| Magnetni moment | +1,91 µN |
| Spin | 1⁄2 |
| Izospin | 1⁄2 |
Pošto je antineutron električno neutralan, on se ne može lako posmatrati direktno. Umesto toga, posmatraju se proizvodi njegove anihilacije običnom materijom. Teoretski, slobodni antineutron treba da se raspadne u antiproton, pozitron i neutrino u procesu analognom beta raspadanju slobodnih neutrona. Postoje teorijski predlozi oscilacija neutron-antineutrona, procesa koji podrazumeva kršenje očuvanja barionskog broja.[1][2][3]
Antineutron je otkriven u sudaru protona-antiprotona u Bevatronu (Larens Berkli nacionalnoj laboratoriji) zaslugom Brusa Korka 1956. godine, godinu dana nakon što je antiproton otkriven.
Magnetni momentУреди
Magnetni moment antineutrona je suprotan magnetnom momentu neutrona.[4] On je +1,91 µN za antineutron, dok je −1,91 µN za neutron (relativno na pravac spina). Ovde je µN nuklearni magneton.
Vidi jošУреди
ReferenceУреди
- ^ R. N. Mohapatra (2009). „Neutron-Anti-Neutron Oscillation: Theory and Phenomenology”. Journal of Physics G. 36 (10): 104006. Bibcode:2009JPhG...36j4006M. arXiv:0902.0834
. doi:10.1088/0954-3899/36/10/104006.
- ^ C. Giunti; M. Laveder (19. 8. 2010). „Neutron Oscillations”. Neutrino Unbound. Istituto Nazionale di Fisica Nucleare. Архивирано из оригинала на датум 27. 9. 2011. Приступљено 19. 8. 2010.
- ^ Y. A. Kamyshkov (16. 1. 2002). „Neutron → Antineutron Oscillations” (PDF). NNN 2002 Workshop on "Large Detectors for Proton Decay, Supernovae and Atmospheric Neutrinos and Low Energy Neutrinos from High Intensity Beams" at CERN. Приступљено 19. 8. 2010.
- ^ Lorenzon, Wolfgang (6. 4. 2007). „Physics 390: Homework set #7 Solutions” (PDF). Modern Physics, Physics 390, Winter 2007. Приступљено 22. 12. 2009.
LiteraturaУреди
- Feynman, R. P. (1987). „The reason for antiparticles”. Ур.: R. P. Feynman; S. Weinberg. The 1986 Dirac memorial lectures
. Cambridge University Press. ISBN 0-521-34000-4. - Weinberg, S. (1995). The Quantum Theory of Fields, Volume 1: Foundations . Cambridge University Press. ISBN 0-521-55001-7.
- G. Fraser (18. 5. 2000). Antimatter: The Ultimate Mirror. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-65252-0.
- Schmidt, G.R.; Gerrish, H.P.; Martin, J.J.; Smith, G.A.; Meyer, K.J. „Antimatter Production for Near-term Propulsion Applications” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 6. 3. 2007.
- Lewis, R. A.; Smith, G. A.; Howe, S. D. (1997). „Antiproton portable traps and medical applications” (PDF). Hyperfine Interactions. 109 (1–4): 155. Bibcode:1997HyInt.109..155L. doi:10.1023/A:1012653416870. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 22. 8. 2011.
- Gibney, E. (2018). „Physicists plan antimatter's first outing – in a van”. Nature. 554 (7693): 412—413. Bibcode:2018Natur.554..412G. PMID 29469122. doi:10.1038/d41586-018-02221-9.
- Blaum, K.; Raizen, M. G.; Quint, W. (2014). „An experimental test of the weak equivalence principle for antihydrogen at the future FLAIR facility”. International Journal of Modern Physics: Conference Series. 30: 1460264. Bibcode:2014IJMPS..3060264B. doi:10.1142/S2010194514602646. hdl:11858/00-001M-0000-001A-152D-1 .
- Antipov, Y. M.; et al. (1974). „Observation of antihelium3 (in Russian)”. Yadernaya Fizika. 12: 311.
- Arsenescu, R.; et al. (2003). „Antihelium-3 production in lead–lead collisions at 158 A GeV/c”. New Journal of Physics. 5 (1): 1. Bibcode:2003NJPh....5....1A. doi:10.1088/1367-2630/5/1/301 .
- Agakishiev, H.; et al. (2011). „Observation of the antimatter helium-4 nucleus”. Nature. 473 (7347): 353—356. Bibcode:2011Natur.473..353S. PMID 21516103. arXiv:1103.3312 . doi:10.1038/nature10079.
- ALPHA Collaboration (2011). „Confinement of antihydrogen for 1,000 seconds”. Nature Physics. 7 (7): 558—564. Bibcode:2011NatPh...7..558A. arXiv:1104.4982 . doi:10.1038/nphys2025.
- Amole, C.; et al. (2012). „Resonant quantum transitions in trapped antihydrogen atoms” (PDF). Nature. 483 (7390): 439—443. Bibcode:2012Natur.483..439A. PMID 22398451. doi:10.1038/nature10942. hdl:11568/757495.
- Madsen, N. (2010). „Cold antihydrogen: a new frontier in fundamental physics”. Philosophical Transactions of the Royal Society A. 368 (1924): 3671—82. Bibcode:2010RSPTA.368.3671M. PMID 20603376. doi:10.1098/rsta.2010.0026 .
Spoljašnje vezeУреди
| Antineutron na Vikimedijinoj ostavi. |
- LBL Particle Data Group: summary tables
- suppression of neutron-antineutron oscillation
- Elementary particles: includes information about antineutron discovery (archived link)
- "Is Antineutron the Same as Neutron?" explains how the antineutron differs from the regular neutron despite having the same, that is zero, charge.
- Antiparticle (physics) на сајту Енциклопедија Британика