Azotni ciklus je biogeohemijski ciklus putem koga se azot konvertuje u višestruke hemijske forme dok cirkuliše između atmosfere, kopnenih i morskih ekosistema. Konverzija azota se može sprovesti putem biološkoih i fizičkih procesa. Važni procesi u azotnom ciklusu su fiksacija, amonifikacija, nitrifikacija, i denitrifikacija. Najveći deo zemljine atmosfere (78%) je azot,[1] te je ona najveći izvor azota. Međutim, dostupnost atmosferskog azota je ograničena za biološku primenu, što dovodi do oskudice upotrebljivog azota u mnogim tipovima ekosistema.

Šematski prikaz protoka azota kroz zemljište. Važnost bakterija u ciklusu se odmah prepoznaje kao ključni element u ciklusu. One pružaju različite forme azotnih jedinjenja koje mogu da asimiliraju viši organizmi.

Azotni ciklus je od posebnog interesa za ekologe pošto dostupnost azota može da utiče na stopu odvijanja ključnih procesa ekosistema, uključujući primarnu produkciju i dekompoziciju. Ljudske aktivnosti, kao što je sagorevanje fosilnih goriva, upotreba azotnih veštačkih đubriva, i ispuštanje azota u otpadnim vodama, dramatično su izmenile globalni azotni ciklus.[2][3]

ProcesiУреди

Azot je prisutan u životnoj sredini u širikom opsegu hemijskih formi uključujući organski azot, amonijum ( +
4
), nitrit ( 
2
), nitrat ( 
3
), azotsuboksid ( ), azot-monoksid ( ) ili neorganski azotni gas ( ). Organski azot može da bude u obliku žuvih organizma, humusa ili u vidu intermedijarnih produkata dekompozicije organske materije. Procesi azotnog ciklusa transformišu azot iz jedne forme u drugu. Mnogi od tih procesa se odvijaju u mikrobima, bilo u okviru njihogih napora da prikupe energiju ili pri akumulaciji azota u obliku koji je podesan za njihov rast. Na primer, azotni otpad u životinjskom urinu se razlaže posredstvom nitrifikacionih bakterija u zemljištu, nakon čega se ponovo koristi.

ReferenceУреди

  1. ^ Carroll, Steven B.; Salt, Steven D. (2004). Ecology for gardeners. Timber Press. стр. 93. ISBN 978-0-88192-611-8. 
  2. ^ Kuypers, MMM; Marchant, HK; Kartal, B (2011). „The Microbial Nitrogen-Cycling Network”. Nature Reviews Microbiology. 1 (1): 1—14. PMID 29398704. doi:10.1038/nrmicro.2018.9. 
  3. ^ Galloway, J. N.; et al. (2004). „Nitrogen cycles: past, present, and future generations”. Biogeochemistry. 70: 153—226. doi:10.1007/s10533-004-0370-0. 

LiteraturaУреди