Википедија

Berluskonizam

Berluskonizam (итал. Berlusconismo) je termin koji koriste zapadni mediji i pojedini italijanski analitičari da bi opisali političku poziciju bivšeg premijera Silvija Berluskonija.

Poreklo i karakteristike уреди

Termin “Berluskonizam” se pojavio 1980-ih, karakterističan po snažnoj pozitivnoj konotaciji, kao sinonim za “preduzetnički optimizam” tog vremena, definisan kao preduzetnički duh koji nije obeshrabren teškoćama, sa sigurnošću u sposobnost da se reše problemi. Međutim, početkom 21. veka, kao posledica rastuće identifikacije Silvija Berluskonija primarno kao političke figure, značenje pojma se promenilo u kontekstu novinarskog i političkog jezika.

Prema italijanskoj definiciji datoj od strane onlajn rečnika “Encyclopedia” instituta, Berluskonizam ima široku lepezu značenja, sva ona vuku korene iz figure Silvija Berluskonija i političkog pokreta inspirisanog njime: značenje se ne odnosi samo na “čvrst pokret”,,[1] već i na “socijalni fenomen”,[1] , i, čak, na fenomen određene [1] veze njegove preduzetničke i političke figure. Termin Berluskonizam je takođe korišćen u vezi sa određenom politikom nemešanja države u ekonomska pitanja, vizijom koju on zagovara, ne samo u privredi i na tržištu, već i u politici.[1]

Prema njegovim političkim protivnicima i poslovnim rivalima, Berluskonizam je samo oblik demagoškog populizma, koji se može uporediti sa fašizmom, ističući činjenicu da je Berluskoni pokazao svoje divljenje prema Benitu Musoliniju,[2] iako je kritikovao rasističke zakone fašista i savez sa nacističkom Nemačkom, deklarišući sebe kao proizraelca.[3][4] 2013. ponovo je počeo da naziva Musolinija dobrim vođom čija je najveća greška bila uključivanje u istrebljenje Jevreja.[5] Umesto toga, njegove pristalice porede Berluskonizam sa francuskim galicizmom i argentinskim peronizmom.[6]

Politička pozicija уреди

Silvio Berluskoni tokom trke Napred Italija

Berluskoni određuje sebe, proširujući to na izraz Berluskonizam, kao umerenog,[7] liberalnog i okrenutog slobodnoj trgovini (liberalizam);[8] ali je često optuživan da je populista i konzervativac.[9][10] Nakon njegove ostavke 2011., Berluskoni sve više postaje euroskeptičan,[11] i često kritikuje nemačku kancelarku Angelu Merkel.[12][13]

Deo Berluskonijeve taktike liderstva je da koristi partiju kao sredstvo kojim stiče moć (sa partijom opisanom kao “laka partija”, zbog nedostatka kompleksne unutrašnje strukture).[8] Ovo je veoma uporedivo sa političkim taktikama koje je koristio Šarl de Gol u Francuskoj.

Druga karakteristika od velikog značaja je osvrt na “Liberalnu revoluciju” objavljenu i sumiranu "Ugovorom sa Italijanima" 2001.[8] Snažan reformizam je doprineo ovim stubovima uglavnom u obliku italijanske države i ustava u prilog kretanju od parlamentarnog sistema do polupredsedničkog sistema,[14] višeg izbornog praga, ukidanja Senata, do smanjenja veličine Zastupničog doma, ukidanja pokrajina i reforme pravosuđa sa odvajanjem karijera sudija za prekršaje i sudija koji se bave građanskom odgovornošću za prekršaje, što je Berluskoni smatrao nepristrasnim.[14] Berluskoni je izjavio da je proganjan od strane pravosudja, prošao je kroz 34 procesa,[15] optužujući ih da su manipulisani od strane političke levice i upoređujući sebe sa Encom Tortorom kao žrtvom neostvarenja pravde. Nedavno je sebe proglasio u korist državnih sindikata.[16][17][18]

Poređenja sa drugim liderima уреди

Berluskoni se smeje sa američkim predsednikom Džordžom V. Bušom

Brojni pisci i politički komentatori smatraju Berluskonijev politički uspeh prethodnikom izbora tajkuna Donalda Trampa za 45. predsednika Sjedinjenih država, 2016.[19][20][21] Rodžer Kohen iz Njujork Tajms novina,“Mnogi su ga ismevali, beskonačno su pisali o njemu, dugo je bio nepovređen zbog njegove očigledne mržnje prema ženama i raznim legalnim poslovnim mukama, Berluskoni se pokazao kao Teflon političar. Niko ko zna Berluskonija i ko je gledao uspon Trampa ne može da vidi paralelu.”

"[22]

Za Dejli Bist, Barbara Latca Nadeau je napisala,”Ako bi se Amerikanci pitali kako bi izgledalo Trampovo predsedništvo, treba samo pogledati traumatizovane ostatke Italije nakon što je Berluskoni imao svoj način.”

[23]

Reference уреди

  1. ^ а б в г «berlusconismo» s. m., lemma del Vocabolario Treccani online, dal sito dell'Istituto dell'Enciclopedia italiana Treccani
  2. ^ Owen, Richard (14. 4. 2008). „Profile: the irrepressible Silvio Berlusconi”. The Times. London. Архивирано из оригинала 20. 9. 2012. г. Приступљено 16. 4. 2008. 
  3. ^ „The strange relationship between Silvio Berlusconi and Italian Jews | +972 Magazine”. 972mag.com. Приступљено 1. 1. 2015. 
  4. ^ „Pro-Israel Berlusconi loses in Italy | Jewish Telegraphic Agency”. jta.org. Приступљено 1. 1. 2015. 
  5. ^ „Berlusconi defends 'good' Mussolini”. Al Jazeera English. Приступљено 1. 1. 2015. 
  6. ^ „Il Berlusconismo è come Gollismo: durerà a lungo, non è passeggero”. claudioscajola.it. 25. 1. 2007. Приступљено 1. 1. 2015. 
  7. ^ Berlusconi: "Dialogo? Io sono il più moderato di tutti!" Архивирано на сајту Wayback Machine (9. јануар 2014), Affaritaliani, 11 febbraio 2009
  8. ^ а б в Van Herpen, M. (2013). Putinism: The Slow Rise of a Radical Right Regime in Russia. Palgrave Macmillan. стр. 204. ISBN 9781137282804. Приступљено 1. 1. 2015. [мртва веза]
  9. ^ De Mita:"Berlusconi populista e antieuropeista come Grillo" » IRPINIANEWS.IT Архивирано 2014-03-28 на сајту Wayback Machine
  10. ^ http://www.falcodestro.it/blog/2011/03/06/per-fini-berlusconi-e-un-conservatore%E2%80%A6-intanto-viene-fischiato-alla-commemorazione-di-almirante/ Архивирано 2014-02-25 на сајту Wayback Machine
  11. ^ „Quegli economisti euroscettici (proprio come Berlusconi)” (на језику: Italian). Il Foglio. 2011. Архивирано из оригинала 14. 5. 2014. г. Приступљено 22. 1. 2014. 
  12. ^ „Can Berlusconi make a eurosceptic comeback?”. la Repubblica/The Guardian. Presseurop. 26. 6. 2012. Архивирано из оригинала 4. 2. 2014. г. Приступљено 22. 1. 2014. 
  13. ^ „Berlusconi turns Eurosceptic in bid to return to power”. City A.M. 18. 7. 2012. Архивирано из оригинала 2. 2. 2014. г. Приступљено 22. 1. 2014. 
  14. ^ а б „Internazionale » Riforme » Berlusconi: nuova Costituzione, riforma Giustizia e Colle eletto”. internazionale.it. Приступљено 1. 1. 2015. 
  15. ^ „Tutti i processi a carico di Silvio Berlusconi - LISTA | Panorama”. news.panorama.it. Архивирано из оригинала 08. 05. 2014. г. Приступљено 1. 1. 2015. 
  16. ^ „Idem: "Presto ddl sui matrimoni gay, anche Berlusconi è favorevole"”. Il Messaggero. 10. 5. 2013. Архивирано из оригинала 03. 11. 2013. г. Приступљено 28. 11. 2013. 
  17. ^ „Berlusconi apre alle unioni gay (perché Monti tace). Pdl: "Coerente"”. il Fatto Quotidiano. 7. 1. 2013. Приступљено 28. 11. 2013. 
  18. ^ Rame, Sergio (8. 1. 2013). „Il Cav apre ai matrimoni gay e fa scoppiare un acceso dibattito”. il Giornale. Приступљено 28. 11. 2013. 
  19. ^ Jebreal, Rula (21. 9. 2015). „Donald Trump is America's Silvio Berlusconi”. The Washington Post. Приступљено 11. 11. 2016. 
  20. ^ Berlusconi, David (10. 11. 2016). „What Donald Trump and Silvio Berlusconi have in common”. Economist. Приступљено 11. 11. 2016. 
  21. ^ Foot, John (20. 10. 2016). „We’ve seen Donald Trump before – his name was Silvio Berlusconi”. The Guardian. Приступљено 11. 11. 2016. 
  22. ^ Cohen, Roger (14. 3. 2016). „The Trump-Berlusconi Syndrome”. The New York Times. Приступљено 11. 11. 2016. 
  23. ^ Nadeau, Barbie Latza (28. 2. 2016). „Italy Elected Its Trump—and It Was a Fiasco”. The Daily Beast. Приступљено 11. 11. 2016. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Berluskonizam&oldid=26730446”