Cevasta zvona (takođe poznata kao čajms) muzički instrumenti su u familiji udaraljki.[1] Njihov zvuk podseća na zvuk crkvenih zvona, kariljona ili zvonika; originalna cevasta zvona su bila napravljena da dupliraju zvuk crkvenih zvona u ansamblu.[2] Svako zvono je metalna cev, prečnika 30—38 mm (1 141 12 in), podešena promenom njegove dužine. Njegov pisani opseg je c1–f2, iako mnogi profesionalni instrumenti dostižu g2, a instrument zvuči za oktavu niže. Cevasta zvona često zamenjuju studijska zvona, koja su manji i obično jeftiniji instrument. Studijska zvona su po izgledu slični cevastim zvonima, ali svako zvono ima manji prečnik od odgovarajućeg zvona na cevastim zvonima.

Cevasta zvona
Čims/cevasta zvona (preduzeća Jamaha)
Udarački instrument
Druga imenaČajms
Klasifikacija idiofoni
Hornbostel–Saksova klasifikacija111.232
(Kompleti udaraljki)
Opseg sviranja
C4–F5 standard; prošireni opseg može uključivati C4–G5, bas F3–B3, mada to može da varira
Graditelji
Digan, Adams, Jamaha, Dženko, Premier Perkašon
Adams bas čajms, opseg F3–B3

Cevasta zvona se ponekad udaraju po gornjoj ivici cevi čekićem sa glavom od sirove kože ili plastike. Često se postavlja pedala za zadržavanje kako bi se omogućilo produženo zvonjenje zvona. Takođe se mogu povijena na dnu cevi da bi proizvela vrlo glasan i vrlo visok ton.

Korišćene cevi daju čistiji ton od čvrstih cilindričnih zvona, poput onih na obeleženom drvetu.

Čajms se često nalaze na repertoaru orkestarskih i koncertnih bendova. Njima se retko svira melodija, već se ona najčešće koriste kao boja za dodavanje zvuku ansambla. Povremeno se koriste solo, pri čemu često prikazuju crkvena zvona.[2][3]

U cevastim zvonima, modovi 4, 5 i 6 određuju ton udara i imaju frekvencije u odnosima92:112:132 ili 81: 121: 169, „koji su dovoljno blizu odnosa 2:3:4 za uho da ih smatra gotovo harmoničnim i da ih koristi kao osnovu za uspostavljanje virtuelnog tona”.[4] Prema tome, opažena „udarna jačina” je oktava ispod četvrtog moda (tj. nedostaje „1“ u gornjoj seriji).

Klasična muzika

уреди
 
Čajms/cevasta zvona

Cevasta zvona su se prvi put pojavila između 1860. i 1870. godine u Parizu. Englez Džon Harington je patentirao cevasta zvona od bronze. Artur Salivan je verovatno bio prvi kompozitor koji je 1886. godine komponovao za cevasta zvona u orkestru. Početkom 20. veka cevasta zvona su takođe ugrađena u pozorišne orgulje zarad proizvođenja raznih efektata.

Cevasta zvona kao zamenu za crkvena zvona prvi su koristili Đuzepe Verdi u svojim operama „Trubadur“ (1853) i „Bal pod maskama“ (1859) i Đakomo Pučini u „Tosci“ (1900).

Pasaži u klasičnoj muzici:

Druge upotrebe

уреди

Cevasta zvona mogu se koristiti kao crkvena zvona, na primer u anglikanskoj crkvi Svetog Albana u Kopenhagenu, Danska.[23] Donirao ih je Čarls, princ od Velsa.

Cevasta zvona se takođe koriste u satovima sa dugim kutijama, posebno zato što proizvode jači zvuk od gongova i običnih zvučnika i zbog toga se lakše čuju.

Vidi još

уреди

Reference

уреди
  1. ^ The Study of Orchestration, 3rd, Ed., Samuel Adler, W. W. Norton & Co, Inc, (2002).
  2. ^ а б James Blades and James Holland. "Tubular bells". Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press, accessed August 18, 2015, Oxfordmusiconline.com
  3. ^   Sviraj 
  4. ^ Rossing, Thomas D. (2000). Science of Percussion Instruments, p. 68. ISBN 978-981-02-4158-2
  5. ^ Budden, Julian (1984). The Operas of Verdi. 1: From Oberto to Rigoletto. London: Cassell. ISBN 0-304-31058-1. 
  6. ^ Downes, Olin (1918), The Lure of Music: Depicting the Human Side of Great Composers[мртва веза]. New York: Harper & Brothers, 1918
  7. ^ Budden, Julian (1984). The Operas of Verdi: 2. From Il Trovatore to La Forza del destino. London: Cassell. ISBN 978-0-19-520068-3 (hardcover); ISBN 978-0-19-520450-6
  8. ^ Grover-Friedlander, Michal (2005). Vocal Apparitions: The Attraction of Cinema to Opera. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-12008-9. Preview at Google Books.
  9. ^ Baldini, Gabriele (1980) [1970]. The Story of Giuseppe Verdi: Oberto to Un Ballo in Maschera. Превод: Roger Parker. Cambridge, et al.: Cambridge University Press. ISBN 0-521-29712-5. 
  10. ^ Budden, Julian (1984). The Operas of Verdi, Volume 2: From Il Trovatore to La Forza del Destino. London: Cassell. ISBN 978-0-19-520068-3. 
  11. ^ Abraham, G., Essays on Russian and East European Music, Oxford: Clarendon Press, 1985
  12. ^ Brown, D. Abraham, G., "Mikhail Glinka" and "Modest Musorgsky" in The New Grove: Russian Masters 1, New York: W. W. Norton & Co. (1986)
  13. ^ „Tchaikovsky Research : The Year 1812, Op. 49 (TH 49)”. Приступљено 21. 6. 2015. 
  14. ^ Lax, Roger; Smith, Frederick (1989). The Great Song Thesaurus . Oxford: Oxford University Press. стр. 230. ISBN 978-0-19-505408-8. 
  15. ^ Kobbé, Gustav (1919). The Complete Opera Book. G. P. Putnam & Sons. 
  16. ^ Lauri-Lucente, Gloria (2003). Cavalleria rusticana and metatextuality in Francis Ford Coppola's The Godfather III (paper presented at the British Council conference, Reading Screens: From text to film, TV and new media, Corpus Christi College, Oxford, 6–12 April 2003). Архивирано из оригинала 2011-06-06. г. 
  17. ^ Mark Brown Arts correspondent. „Beethoven's Eroica voted greatest symphony of all time | Music”. The Guardian. Приступљено 2020-05-01. 
  18. ^ „Gilbert Kaplan (1941-2016)”. gustav-mahler.eu. Архивирано из оригинала 20. 12. 2018. г. Приступљено 20. 12. 2018. 
  19. ^ Ashbrook, William (1985). The Operas of Puccini . Ithaca, New York: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-9309-6. „tosca cast bells. 
  20. ^ Budden, Julian (2002). Puccini: His Life and Works (paperback изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-226-57971-9. 
  21. ^ Kostitsyn, Evgeni (2003). „Scriabin, Alexander Nikolayevich”. CDKMusic.com. CDK Music, Inc. Приступљено 2008-04-29. 
  22. ^ Benson, Robert E. „Scriabin's Poem of Ecstasy, Op. 54”. ClassicalCDReview.com. Архивирано из оригинала 21. 04. 2021. г. Приступљено 2008-04-29. 
  23. ^ „About the Church Building”. St. Alban's Church. Приступљено 21. 9. 2013. 

Literatura

уреди

Spoljašnje veze

уреди