Imunosupresivni lekovi deluju u fazi indukcije imunološkog odgovora, smanjujući proliferaciju limfocita.[1] Neki takođe inhibišu efektornu fazu.

Podela lekova

уреди

Lekovi koji se koriste u cilju imunosupresije[2] grubo se mogu podeliti na agense koji:

Imunosupresivi imaju tri glavne namene[3]:

Pri transplantaciji organa ili koštane srži, ciklosporin se obično kombinuje sa glikokortikoidom, citotoksičnim lekom ili antilimfocitnim imunoglobulinom. Zbog toga što narušavaju imuni odgovor, nose rizik oslabljenog odgovora na infekciju i mogu olakšati pojavu maligniteta. Međutim, odnos između ovih neželjenih efekata i potentnosti u prevenciji odbacivanja grafta varira među različitim lekovima.

Vidi još

уреди

Reference

уреди
  1. ^ Thomas L. Lemke; David A. Williams, ур. (2002). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (5. изд.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. стр. 785—6. ISBN 0781744431. 
  2. ^ Keith Parker; Laurence Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman, Alfred (2006). „Chapter 52. Immunosuppressants, tolerogens, and immunostimulants; Immunostimulation”. Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11. изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0071422803. 
  3. ^ N A Gillett and C Chan (2000). „Applications of immunohistochemistry in the evaluation of immunosuppressive agents”. Human & Experimental Toxicology. 19 (4): 251—254. doi:10.1191/096032700678815819. 

Literatura

уреди


 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).