Отворите главни мени

Ciklosporin (INN, cyklosporine (USAN), cyclosporin (bivši BAN) ili cyclosporin A, je imunosupresantni lek koji se široko koristi nakon alotransplantacije organa da be umanjila aktivnost pacijentovog imunskog sistema, i time rizik neprihvatanja organa. On je bio studiran kod transplanta kože, srca, bubrega, jetre, pluća, pankreasa, koštane srži, i tankih creva. Inicijalno je izolovan iz jednog Norveškog uzorka humusa. Ciklosporin je ciklični ne-ribozomski peptid sa 11 aminokiselina koji proizvodi gljiva Beauveria nivea, i sadrži jednu D-aminokiselinu, što se retko sreće u prirodi.[1]

Ciklosporin
Ciclosporin.svg
Ciclosporin-A-neutron-3D-sticks.png
IUPAC ime
(E)-14,17,26,32-tetrabutyl-5-ethyl-8-(1-hydroxy-2-methylhex-4-enyl) -1,3,9,12,15,18,20,23,27-nonamethyl-11,29-dipropyl-1,3,6,9,12,15,18,21,24,27,30- undecaazacyclodotriacontan-2,4,7,10,13,16,19,22,25,28,31-undecaone
Klinički podaci
Kategorija trudnoće
  • AU: C
  • US: C (Mogući rizik)
Način primeneoralno, IV, oftalmički
Pravni status
Pravni status
  • AU: S4 (Prescription only)
  • UK: POM (Samo na recepat)
  • US: ℞-only
Farmakokinetički podaci
Bioraspoloživostpromenljiva
Metabolizamhepatički
Poluvreme eliminacijepromenljivo (oko 24 sata)
Izlučivanjebilijarno
Identifikatori
CAS broj59865-13-3
ATC kodL04AD01 (WHO) S01XA18
PubChemCID 2909
DrugBankDB00091
ChemSpider4447449
Hemijski podaci
FormulaC62H111N11O12
Molarna masa1202.61

Садржај

IndikacijeУреди

Imunosupresivni efekat ciklosporina je bio otkriven 31. 1. 1972. u kompaniji Sandoz (sad Novartis) u Bazelu, Švajcarska, u toku testiranja imunosupresije u eksperimentu koji je dizajnirao i izveo Hartmann F. Stähelin. Uspeh ciklosporina u sprečavanju rejekcije organa je bio pokazan na transplantima jetre. Prvi pacijenat na kome je ovaj lek primenjen 1980. godine je bila jedna dvadeset osmogodišnja žena.[2] Ciklosporin je bio odobren za upotrebu 1983. godine.

Sem upotrebe u transplantnoj medicini, ciklosporin se takođe koristi za psorijazu, kod ozbiljnih slučajeva atopičkog dermatitisa, za pyoderma gangrenosum, hronične autoimune urtikarije, i ponekad za reumatoidni artritis i slične bolesti. U SAD, on se često koristi u obliku oftalmičkih kapi za oči u tretmanu suvih očiju. Njegova primena kod mnogih drugih autoimunih bolesti je bila istražena. On se ponekad koristi u veterini, pogotovo u ekstremnim slučajevima imuno posredovane hemolitičke anemije. Inhalirani ciklosporin je bio istražen u tretmanu astme. Mogućnost njegove primene kao preventivne terapije za hroničnu rejekciju pluća se istražuje. Ciklosporin je takođe bio korišćen u tretmanu pacijenata sa ulceroznim kolitisom koji ne reaguju na tretman sa steroidima.[3] Ovaj lek se isto tako koristi u tretmanu uveitisa sa non-infektivnom etiologijom.

Ciklosporin je bio istražen kao moguće neuroprotektivno sredstvo za stanja kao što su traumatska povreda mozga, i bilo je pokazano u eksperimentima na životinjama da redukuje oštećenja mozga uzrokovana povredama.[4] Ciklosporin blokira formaciju mitohondrijalne permeabilne propustljivosti pora, za koju je ustanovljeno da prouzrokuje veći deo oštećenja asociranih sa povredama glave i neurodegenerativnim bolestima.

Mehanizam akcijeУреди

Za ciklosporin se misli da se vezuje za citosolni protein ciklofilin (imunofilin) limfocita, posebno T-limfocita. Ovaj kompleks ciklosporina i ciklofilina inhibira kalcineurin, koji je, pod normalnim okolnostima, odgovoran za aktiviranje transkripcije interleukina 2. U T-ćelijama, aktivacija T-ćelijskog receptora normalno povišava intracelularni kalcijum, koji dejstvuje na kalmodulin da aktivira kalcineurin. Kalcineurin zatim defosforilizira transkripcioni faktor NF-AT (nuklearni faktor aktiviranih T-ćelija), koji prelazi u nukleus T-ćelija i povećava aktivnost kodiranja IL-2 gena i srodnih citokina. Ciklosporin sprečava defosforilizaciju NF-AT vezivanjem za ciklofilin.[5] On takođe inhibira limfokin produkciju i oslobađanje interleukina. On dovodi do umanjenja funkcije efektorskih T-ćelija. Ovo ne utiče na citostatičku aktivnost.

Vidi jošУреди

ReferenceУреди

  1. ^ Borel, J. F. (2002). „History of the discovery of cyclosporin and of its early pharmacological development”. Wien. Klin. Wochenschr. 114 (12): 433—7. PMID 12422576. 
    Neki izvori navode ovu gljivu pod alternativnim imenom vrste Hypocladium inflatum gams, npr. Pritchard i Sneader 2005:
    * Pritchard, D. I. (2005). „Sourcing a chemical succession for cyclosporin from parasites and human pathogens”. Drug Discov. Today. 10 (10): 688—91. PMID 15896681. doi:10.1016/S1359-6446(05)03395-7. 
    * „Ciclosporin”. Drug Discovery - A History. John Wiley & Sons. стр. 298—299 (refs. page 315). 
    However, the name, "Beauveria nivea", also appears in several other articles including in a 2001 online publication by Harriet Upton entitled "Origin of drugs in current use: the cyclosporin story Архивирано на сајту Wayback Machine (март 8, 2005) (на језику: енглески)" (retrieved June 19, 2005). Mark Plotkin states in his book Medicine Quest. Penguin Books.2001. стр. 46.-47, that in 1996 mycology researcher Kathie Hodge found that it is in fact a species of Cordyceps.
  2. ^ Starzl TE, Klintmalm GB, Porter KA, Iwatsuki S, Schröter GP (1981). „Liver transplantation with use of cyclosporin a and prednisone”. N. Engl. J. Med. 305 (5): 266—9. PMID 7017414. 
  3. ^ S, Lichtiger; DH, Present; A, Kornbluth; et al. (1994). „Cyclosporine in severe ulcerative colitis refractory to steroid therapy”. N. Engl. J. Med. 330 (26): 1841—5. PMID 8196726. doi:10.1056/NEJM199406303302601. 
  4. ^ Sullivan PG, Thompson M, Scheff SW (2000). „Continuous infusion of cyclosporin A postinjury significantly ameliorates cortical damage following traumatic brain injury”. Exp. Neurol. 161 (2): 631—7. PMID 10686082. doi:10.1006/exnr.1999.7282. 
  5. ^ Ganong, William F. Review of medical physiology (22 изд.). Lange medical books. стр. 530. ISBN 978-0-07-144040-0. 

LiteraturaУреди

  • „Ciclosporin”. Drug Discovery - A History. John Wiley & Sons. стр. 298—299 (refs. page 315. 

Spoljašnje vezeУреди