Отворите главни мени

Istorija geografije obuhvata mnoge istorije geografije koje se se razlikovale tokom vremena i među različitim kulturnim i političkim grupama. U novijem razvoju, geografija je postala zasebna akademska disciplina. Termin geografija je izveden iz grčke reči γεωγραφίαgeographia,[1] čiji doslovni prevod bi bio „opisati ili pisati o Zemlji”. Prva osoba koja je koristila reč „geografija” je bio Eratosten (276–194 p. n. e).[2][3] Međutim, postoji evidencija za prepoznatljivu praksu geografije, kao što je kartografija (ili pravljenje mapa) pre upotrebe termina gegorafija.[4][5]

Grci, Rimljani i ArapiУреди

Grci su prva poznata zapadna kultura koja je aktivno istraživala geografiju kao nauku i filozofiju, a najveći su joj doprinos dali Tales iz Mileta, Herodot, Eratosten, Hiparh, Aristotel, Dikearh iz Mesane, Strabon i Ptolomej. Kartiranje su uveli Rimljani dok su istraživali nove zemlje, a dodali su i nove tehnike. Jedna od njih bio je periplus, opis luka i putovanja uz obalu, koji je puno pomogao ondašnjim mornarima u plovidbi.[6][7] Dva rana primera koja su sačuvana su periplus Kartažanina Hana Pomorca i periplus Eritrejskog mora, koji opisuje obale Crvenog mora i Persijskog zaliva.

Tokom srednjeg veka Arapi poput Idrisija, Ibn Batute, al-Hamavija i Ibn Khalduna sačuvali su grčke i rimske tehnike, a razvili su i neke nove.

Marko PoloУреди

 
Portret Marka Pola

Nakon putovanja Marka Pola zanimanje za geografiju se proširilo Evropom. Velika istraživačka putovanja u 16. i 17. veku ponovo su oživela želju za pouzdanim geografskim detaljima i čvršćim teoretskim osnovama. Najvažniji primeri nove vrste naučne geografije su Geographia Generalis Bernharda Vareniusa i karta sveta Gerharda Merkatora.

18. vekУреди

Tek je u 18. veku geografija postala prepoznata kao zasebna disciplina, pa je postala deo tipičnog univerzitetskog nastavnog plana u Evropi (posebno u Parizu i Berlinu), dok se u Ujedinjenom Kraljevstvu geografija smatrala subdisciplinom drugih predmeta.

19. vekУреди

Jedno od velikih dela tog vremena bio je Humboldtov Kosmos: skica fizičkog opisa svemira, čiji je prvi tom objavljen 1845. godine. Snaga toga dela je bila takva da je Dr Mari Samervil sa Univerziteta u Kembridžu nameravala da uništi izdanje svoje vlastite Fizičke geografije nakon što je pročitala Kosmos. Humboldt ju je ipak uvjerio da je objavi (nakon što mu je izdavač poslao preprint).

Tokom prošla dva veka količina znanja i broj oruđa je eksplodirao. Postoje čvrste veze između geografije i nauka geologije i botanike, kao i ekonomije, sociologije i demografije.

Kraljevsko geografsko društvo osnovano je u Engleskoj 1830, iako Ujedinjeno Kraljevstvo nije dobilo svoju prvu potpunu Katedru geografije sve do 1917. Prvi stvarni geografski intelekt koji se pojavio u britanskoj geografiji bio je Halford Džon Makinder, imenovan profesorom na Oksfordskom univerzitetu 1887. godine.

Nacionalno geografsko društvo osnovano je u SAD 1888. te je započelo s objavljivanjem časopisa National Geographic koji je postao i nastavlja biti velik širitelj geografskih informacija. Društvo je dugo podržavalo geografsko istraživanje i obrazovanje.

20. vekУреди

Na Zapadu je tokom 20. veka disciplina geografije prošla kroz četiri glavne faze: determinizam okoline, regionalnu nauka, kvantitativnu revoluciju i kritičku geografiju.

Determinizam okolineУреди

Glavni članak: Determinizam okoline

Determinizam okoline je teorija po kojoj su ljudske fizičke, mentalne i moralne navike direktno određene uticajem njihove prirodne okoline. Istaknuti deterministi okoline uključuju Karla Ritera, Elenu Čerčil Semple i Elsvorta Huntingtona. Popularne hipoteze govore da „vrućina čini stanovnike tropa lenjim” i da „česte promene u barometrijskom pritisku čine stanovnike umerenih širina intelektualno okretnim”. Geografi koji su zastupali determinizam okoline pokušali su da učine studiju takvih uticaja naučnom. Oko 1930-ih ova škola misli je bila široko odbačena zbog nedostatka bilo kakve osnove i sklonosti (često zadrtim) generalizacijama. Determinizam okoline ostaje neprilika mnogim savremenim geografima, te vodi ka skepticizmu među mnogim geografima o tvrdnjama uticaja okoline na kulturu (poput teorija Džareda Dajmonda).

Regionalna naukaУреди

Glavni članak: Regionalna nauka

Regionalna nauka je predstavljala reafirmaciju da su odgovarajući predmeti geografije prostor i mesto. Regionalni geografi su se fokusirali na zbirku deskriptivnih informacija o mestima, jednako kao i na odgovarajuće metode za podelu zemlje na regije. Filozofsku bazu tog područja položio je Ričard Hartšorne.[8]

Kvantitativna revolucijaУреди

Glavni članak: Kvantitativna revolucija

Kvantitativna revolucija je bio pokušaj geografije da redefiniše samu sebe kao nauka po uzoru na preporod zanimanja za nauke nakon lansiranja Sputnika. Kvantitativni revolucionisti, koji su često bili nazivani „svemirski kadeti”, tvrdili su da je svrha geografije ispitivanje opštih zakona o prostornom rasporedu pojava. Oni su iz prirodnih nauka prihvatili filozofiju pozitivizma, pa su se okrenuli matematici — posebno statistici — kao načinu dokazivanja hipoteza. Kvantitativna revolucija je položila temelj za razvoj geografskog informacijskog sistema.[9][10][11]

Kritička geografijaУреди

Iako pozitivistički i postpozitivistički pristupi ostaju važni u geografiji, kritička geografija se uzdigla kao kritika pozitivizma. Prvi pravac u kritičkoj geografiji koji se pojavio bila je antropogeografija.[12][13][14] Budući da je bila zacrtana na filozofijama egzistencijalizma i fenomenologije, antropogeografi (poput Ji-Fu Tuana[15][16]) su se fokusirali na ljudski osećaj za mesto i odnosom s njim. Mnogo uticajnija je bila marksistička geografija koja je primenjivala socijalne teorije Karla Marksa i njegovih sledbenika na geografske pojave.[17] Dejvid Harvi[18][19] i Richard Pit[20][21] su dobro poznati kao marksistički geografi. Feministička geografija je, kao što ime upućuje, upotreba feminističkih ideja u geografskom kontekstu.[22][23][24] Najnedavniji pravac kritičke geografije je postmodernistička geografija, koja primenjuje ideje postmodernističkih i poststrukturalističkih teoretičara u istraživanju socijalne konstrukcije prostornih odnosa.

Vidi jošУреди

ReferenceУреди

  1. ^ „Online Etymology Dictionary”. Etymonline.com. Приступљено 17. 04. 2009. 
  2. ^ Roller, Duane W. Eratosthenes' Geography. New Jersey: Princeton University Press, 2010.
  3. ^ Ridpath, Ian (2001). The Illustrated Encyclopedia of the Universe. New York, NY: Watson-Guptill. стр. 31. ISBN 978-0-8230-2512-1. 
  4. ^ Harley, J. B.; Woodward, David (1987). The History of Cartography Volume 1: Cartography in Prehistoric, Ancient, and Medieval Europe and the Mediterranean. Chicago and London: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-31633-8. 
  5. ^ Harley, J. B.; Woodward, David (1992). The History of Cartography Volume 2, Book 1: Cartography in the Traditional Islamic and South Asian Societies. Chicago and London: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-31635-2. 
  6. ^ Kish, George (1978). A Source Book in Geography. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-82270-2. 
  7. ^ Shahar, Yuval (2004). Josephus Geographicus: The Classical Context of Geography in Josephus. Mohr Siebeck. ISBN 978-3-16-148256-4. 
  8. ^ 1939. The Nature of Geography: A Critical Survey of Current Thought in the Light of the Past
  9. ^ Clarke, K. C., 1986. Advances in geographic information systems, computers, environment and urban systems, Vol. 10, pp. 175–184.
  10. ^ Maliene V, Grigonis V, Palevičius V, Griffiths S (2011). „Geographic information system: Old principles with new capabilities”. Urban Design International. стр. 1—6. doi:10.1057/udi.2010.25. 
  11. ^ Goodchild, Michael F (2010). „Twenty years of progress: GIScience in 2010”. Journal of Spatial Information Science (1). doi:10.5311/JOSIS.2010.1.2. 
  12. ^ The Astro*Carto*Graphy Book of Maps, (1981) with Ariel Guttman, Llewellyn Publications
  13. ^ The Psychology of Astro*Carto*Graphy (Contemporary Astrology), (posthumous), by Jim Lewis and Kenneth Irving. ISBN 978-0-14-019512-5.
  14. ^ From Here to There - An Astrologer's Guide to Astromapping Архивирано на сајту Wayback Machine (новембар 11, 2016) (на језику: енглески), an anthology of articles by locational astrologers edited by Martin Jay Davis. Published by the Wessex Astrologer. ISBN 978-1-902405-27-8.
  15. ^ „Curriculum Vitae Yi-Fu Tuan” (PDF). 08. 04. 2008. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 02. 10. 2011. Приступљено 20. 02. 2011. 
  16. ^ Tuan, Yi-fu (1999). Who am I?: An autobiography of emotion, mind, and spirit. Madison: University of Wisconsin Press. стр. 84. ISBN 978-0-299-16660-1. 
  17. ^ Peet, J. Richard (1985). „An Introduction to Marxist Geography”. Journal of Geography. 84 (1): 5—10. doi:10.1080/00221348508979261. 
  18. ^ Harvey, David (2010). The enigma of capital: and the crises of capitalism. Profile Books. ISBN 978-1-84765-201-0. 
  19. ^ Harvey, David (2010). A Companion to Marx's Capital. Verso Books. ISBN 978-1-84467-359-9. 
  20. ^ Liberation Ecologies: Environment, Development, Social Movements[мртва веза] (edited with Michael Watts) Routledge, 1996; second revised edition, 2004.
  21. ^ New Models in Geography: The Political Economy Approach Архивирано на сајту Wayback Machine (април 2, 2018) (на језику: енглески) (2 Volumes) edited with Nigel Thrift. Unwin Hyman, 1989.
  22. ^ Rose, Gillian (1993). Feminism & Geography: The Limits of Geographical Knowledge. Minneapolis, MN: University of Minnesota Press. ISBN 9780816624188. 
  23. ^ „Academic Grievance Studies and the Corruption of Scholarship - Areo”. Areo (на језику: енглески). 03. 10. 2018. Приступљено 13. 10. 2018. 
  24. ^ http://www.washingtontimes.com, The Washington Times. „Feminist geographers encourage colleagues not to cite research of white men”. The Washington Times (на језику: енглески). Приступљено 13. 10. 2018. 

LiteraturaУреди

  • Hsu, Mei-ling. "The Qin Maps: A Clue to Later Chinese Cartographic Development," Imago Mundi (Volume 45, 1993): 90–100.
  • Martin, Geoffrey J. All Possible Worlds: A History of Geographical Ideas. New York: Oxford University Press, 2005.
  • Needham, Joseph (1986). Science and Civilization in China: Volume 3. Taipei: Caves Books, Ltd.
  • Needham, Joseph (1986). Science and Civilization in China: Volume 4, Part 3. Taipei: Caves Books, Ltd.
  • Harley, J.B. and David Woodward. (eds.) The History of Cartography series Chicago: University of Chicago Press, 1987
  • Bowen, M. (1981). Empiricism and geographical thought from Francis Bacon to Alexander von Humboldt. Cambridge University Press.
  • Livingstone, D. (1993). The geographical tradition: episodes in the history of a contested enterprise. Wiley-Blackwell.
  • Earle, C., Kenzer, M. S., & Mathewson, K. (Eds.). (1995). Concepts in human geography. Rowman & Littlefield Publishers.
  • Casey, E. (2013). The fate of place: A philosophical history. University of California Press.

Spoljašnje vezeУреди