Иво Лозица

(преусмерено са Ivo Lozica)

Иво Лозица (Лумбарда, 10. јул 1910 — Лумбарда, 27. март 1943), био је хрватски вајар, млађе генерације, доцент Академије ликовних уметности у Загребу, који је током Другог светског рата стрељан од стране италијанских фашиста.[1]

Иво Лозица
Датум рођења10. јул 1910.
Место рођењаЛумбарда, острво Корчула
 Austrougarska
Датум смрти27. март 1943.(1943-03-27) (32/33 год.)
Место смртиЛумбарда
 Краљевина Италија

Живот и каријераУреди

Рођен је у Лумбарди, на острву Корчула, 10. јуна 1910. године као први син породице Анице и Антуна Лозица, Барбарешко. Каменоклесарску школу заврио је у Корчули од 1923. до 1925 године у којој му је ментор Франа Кршинић. Са шеснаест година, на препоруку свог ментора, Кршинића, Иво је 1926. године као први у класи примљен на Ликовну академију у Загребу, у класу Ивана Мештровића.

Усавршавао се код Ивана Мештровића у Паризу, након што је 1931. године добио француску стипендију. У Паризу је нешто касније након годину дана усавршавања завршио специјализацију на Сорбони.[4]

По повратку из Париза радио је у Мештровићев атељеу у Сплиту, и помагао Мештровићу у клесању каријатида за његов Споменик незнаном јунаку на Авали у Београду (1935.-1938.).

У Загребу је постављен за доцент, а касније и за професор на Академији ликовних умјетности у Загребу (1938 — 1942).

Стрељали су га италијански фашисти 27. марта 1943. године, због сарадње са партизанима.

Ликовно стваралаштвоУреди

Иако је радио у многим материјалима: камену, бронзи, мермеру, садри, дрвету и теракоти, ипак је своја најбоља дела остварио у камену, за који је имао посебан осећај за хармонију и лепоту облика.[3]

Теме у његовим делима биле су различте, од експресивних ликова тежака и рибара до актова наглашене волуминозности.

Иво Лозица је извајао бројне скулптуре које данас имају истакнуто место у новијем хрватском вајарству, мешу којима су значајнији актови („Послије купања”, „Прољеће” и „Женски торзо”).

Радио је и цртеже у сепији, тушу и угљу. У почетку (под Мештровићевим утицајем) „волумен на слици је прво остваривао сенчањем, а нешто касније ослањањен на динамичку линију обриса којом је изражавао ритам и покрет.” Често је цртао и скице и на њима правио белешке, као идеје за скулптуралне композиције, али су ти „цртежи често били израз искључиво цртачкога порива”. Углавном је цртао женске актове, али портрете, нпр. „Портрет вајара Бранка Ружића”, у профилу (1942).

На последњим скулптурама пред крај насилно прекинутог живота, изашао је из крутог реалистичког обликовања и све више је наглашавао појединости, од којих је постепено прелазиу у целовито обухватање облика. Тако је нпр. у мермерном Женском торзу, који је израдио пред сам крај свог живота, чистоћом облика и благим прелазима Лозица се потпуно приближио модерном схватању вајарске форме.

ИзложбеУреди

Самосталне изложбе

Дела су му излагана на самосталним изложбама у:

  • Загребу (1954, 2002, 2010),
  • Дубровнику (1961, 2010),
  • Корчули (1978),
  • Лумбарди (2008).
Групне изложбе

Своја дела излагао је на следећим групним (колективним )изложбама:

  • Загребачки умници (Загреб 1935–36),
  • Група хрватских умјетника (Сплит 1937),
  • Пола вијека хрватске умјетности (Загреб 1938–39),
  • Годишња изложба хрватских умјетника (Загреб 1940),
  • Изложба хрватских умјетника у НДХ (Загреб 1941–42; Берлин, Беч и Братислава 1943),
  • Илегална изложба умјетника (Сплит 1943),
  • Изложба умјетника партизана (Сплит 1944, Дубровник 1945),
  • Сликарство и кипарство народа Југославије 19. и 20. стољећа (Београд 1946, Загреб, Љубљана, Москва, 1947, Праг, Варшава 1948),
  • УЛУХ-а (Загреб 1946, 1948),
  • 60 година сликарства и кипарства у Хрватској (Загреб 1961),
  • Модерна хрватска умјетност (Жељезно 1966),
  • Загребачки салон (1966),
  • Ликовна умјетност у НОБ-и Хрватске (Загреб 1974),
  • Кипарство Хрватске 19. и 20. стољећа (Загреб 1974),
  • Југославенска скулптура 1870–1970 (Београд 1975),
  • Изложба портрета (Тузла, Загреб 1976),
  • Сувремени корчулански умјетници (Корчула 1979),
  • Сто година Строшмајерове галерије (Загреб 1984),
  • Збирке Бауер (Загреб 1989),
  • Тисућу година хрватске скулптуре (Загреб 1991),
  • Збирка умјетнина Мостарске бискупије (Загреб 1992),
  • АЛУ 1907–1997 (Загреб 1997)
  • Скулптура (Дубровник 2003).

ИзвориУреди

  1. ^ Nikola Anić DUBROVNIK U DRUGOM SVJETSKOM RATU (1941. - 1945.), Dubrovnik 2013. str. 85-87
  2. ^ „FAŠISTI STRIJELJALI KIPARA IVU LOZICU I TROJICU DRUGOVA”. www.antifasisticki-vjesnik.org. Приступљено 15. 4. 2020. 
  3. ^ Cvito Fisković, Nenad Gattin, Ivo Lozica, skulpture, Čakavski sabor, 1976

ЛитератураУреди

  • S. Batušić (S. B.): II. izložba zagrebačkih umjetnika. Hrvatska revija, 8(1935) 7, str. 363–366.
  • V. Kušan: III. izložba Zagrebačkih umjetnika . Ibid., 9(1936) 7, str. 382–385.
  • C. Fisković: Izložba »Grupe hrvatskih umjetnika« u Splitu. Obzor, 77(1937) 12. II, str. 1.
  • V. Kušan: Ivo Lozica. Hrvatska revija, 16(1943) 10, str. 541–544.
  • I. Šrepel: Dva nagrađena hrvatska umjetnika. Ivo Lozica i Marin Tartaglia. Krugoval, 3(1943) 33, str. 7.
  • Lj. Karaman: Korčula, grad vrsnih klesara i vrsnih pomoraca. Pokret, 4(1945) 68/69, str. 4.
  • P. Šegedin: Sjećanje na Ivana Lozicu. Književne novine (Beograd), 1(1948) 11, str. 5.
  • A. V. Mihičić: Herojska smrt. Naprijed, 10(1953) 27. III, str. 7–8.
  • (Katalozi izložba): P. Šegedin, Zagreb 1954.
  • J. Depolo: Prekinuto stvaralaštvo. Vjesnik, 22(1961) 30. VII, str. 6.
  • J. Baldani: Skulptura Ivana Lozice. Rad JAZU, 1971, 360, str. 161–172.
  • C. Fisković: Rastanak s Ivom Lozicom. Život umjetnosti, 1975, 22/23, str. 81–91.
  • G. Gamulin: Hrvatsko kiparstvo XIX. i XX. stoljeća. Zagreb 1999.
  • G. Antunac: Uspomene. U: V. Mažuran-Subotić, Grga Antunac. Zagreb 2001, passim.
  • B. Kličinović: Ivan Lozica. Zagreb 2002.
  • V. Tolić: Ljepota ženske tjelesnosti. Vjesnik, 63(2002) 17. XII, str. 15.
  • I. Šimat Banov: Hrvatsko kiparstvo od 1950. do danas. Zagreb 2013.

Спољашње везеУреди