Отворите главни мени

Ješci ili mravinji ježevi,[1] ehidne[1] (koji se ponekad nazivaju bodljikavi mravojedi,[2] pripadaju familiji Tachyglossidae u monotremnom redu sisara koji legu jaja. Četiri postojeće vrste ježaca i kljunara su jedini živući sisari koji legu jaja i jedini preživeli članovi reda Monotremata.[3] Ishrana nekih vrsta se sastoji od mrava i termita, mada oni nisu blisko srodni da pravim mravojedima Amerika, koji pripadaju nadrodu Xenarthra, zajedno sa lenjivcima i armadiloima. Ješci žive u Australiji i Novoj Gvineji.

Ješci
Vremenski raspon: Miocen-holocen 25–0 Ma
Short-beaked echidna in ANBG.jpg
Tachyglossus aculeatus
Naučna klasifikacija edit
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Kladus: Synapsida
Klasa: Sisari
Red: Monotremata
Podred: Tachyglossa
Gill, 1872
Porodica: Tachyglossidae
Gill, 1872
Vrste

Rod Tachyglossus
   T. aculeatus
Rod Zaglossus
   Z. attenboroughi
   Z. bruijnii
   Z. bartoni
   †Z. hacketti
   †Z. robustus
Rod †Megalibgwilia
   †M. ramsayi
   †M. robusta

Ješci su evoluirali pre 20 do 50 miliona godina, od monotrematnog pretka nalik na torbare.[4] Taj predak je bio vodena životinja, ali su se ješci prilagodili životu na kopnu..[4]

IshranaУреди

Ishrana kratkokljunog ješca se sastoji uglavnom od mrava i termita, dok Zaglossus (dugokljune) vrste tipično jedu crve i larve insekata.[5] Jezici dugokljunih ješaca imaju oštre, sićušne bodlje koje im pomažu pri hvatanju plena.[5] Oni nemaju zube, te sitne hranu mleveći je između dna njihovih usta i njihovih jezika.[6] Izmeti ješaca su 7 cm (3 in) dugi i cilindričnog su oblika; oni su obično izlomljeni i nezaokruženi, i sastavljeni su mahom od prljavštine i materijala mravinjaka.[6]

HabitatУреди

Kratkokljuni ježac gradi odbrambenu jazbinu u Francuskom ostrvskom nacionalnom parku (43 sekondi)

Ješci ne tolerišu ekstremne temperature; oni koriste pećine i pukotine stena da se sklone od teških vremenskih uslova. Ješci obitavaju uglavnom u šumama, skrivajući se pod vegetacijom, korenjem ili gomilama krhotina. Ponekad koriste jazbine životinja kao što su zečevi i vombati. Pojedinačni ješci imaju velike, međusobno preklapajuće teritorije.[6]

Uprkos njihovog izgleda, oni su dobri plivači. Prilikom plivanja izlažu njušku i deo kičme, a poznato je da ulaze u vodu radi kupanja i timarenja.[7]

EvolucijaУреди

 
Kostur kratkokljunog ješca

Postoje indikacije da je do prve divergencije između oviparoznih (polaganje jaja) i viviparoznih (materično potomstvo) sisara došlo tokom trijasnog perioda.[8] Međutim, još uvek postoje neslaganja u vezi sa ovim procenjenim vremenom divergencije. Iako se većina nalaza iz genetičkih studija (posebno onih koja se tiču jedrenih gena) slaže sa paleontološkim nalazima, neki rezultati drugih tehnika i izvora, poput mitohondrijske DNK, u delimičnom su neslaganja sa fosilnim nalazima.[9]

Podaci molekularnog časovnika pokazuju da su se ješci razdvojili od kljunara pre 19 i 48 miliona godina, i da fosili slični kljunarima koji datiraju od pre više od 112,5 miliona godina predstavljaju bazalni oblik, te da nisu bliski rođaci modernih kljunara.[4] To bi moglo da znači da su ješci evoluirali od predaka koji su se hranili u vodi i koji su se potpuno vratili na kopno, iako to dovodi do njihovog nadmetanja sa torbarima. Dalji dokazi o mogućim precima koji se hrane u vodi mogu se naći i u nekim fenotipskim osobinama ješaca. Ove osobine obuhvataju hidrodinamički oblik tela, leđno izbočene zadnje udove koji deluju kao kormila i kretanje zasnovanu na hipertrofiranoj humeralnoj dugo-osnoj rotaciji, što omogućava veoma efikasne plivačke zamahe.[4] Shodno tome, oviparozna reprodukcija kod monotremata im je možda dala prednost u odnosu na torbare, što je u skladu sa sadašnjom ekološkom podelom između te dve grupe.[4] Ova prednost bi takođe mogla biti delom odgovorna za uočeno povezano adaptivno širenje ješaca i širenje prostora njihove niše, što je u suprotnosti sa prilično uobičajenom pretpostavkom zaustavljene morfološke i molekularne evolucije koja se i dalje asocira sa monotrematima. Pored toga, studije mitohondrijske DNK kod kljunara takođe su otkrile da su monotremati i torbari najverovatnije sestrinski taksoni. Iz njih takođe proizilazi da su se bilo koje zajedničke izvedene morfološke osobine između torbara i materičnih sisara pojavile nezavisno jedne od drugih, ili su bile izgubljene u lozi do monotremata.[10]

ReferenceУреди

  1. 1,0 1,1 „Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива - Прилог II Заштићене врсте које се налазе на Додацима CITES конвенције и на Додатку B Уредбе Комисије (ЕЗ) број 750/2013 од 29. јула 2013. године која допуњује Уредбу Савета (ЕЗ) број 338/97 о заштити врста дивље фауне и флоре регулисањем њихове трговине”. pravno-informacioni-sistem.rs. 
  2. ^ „Short-Beaked Echidna, Tachyglossus aculeatus. Park & Wildlife Service Tasmania. Приступљено 21. 10. 2012. 
  3. ^ Stewart, Doug (2003). „The Enigma of the Echidna”. National Wildlife. Архивирано из оригинала на датум 2012-04-29. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Phillips, MJ; Bennett, TH; Lee, MS (октобар 2009). „Molecules, morphology, and ecology indicate a recent, amphibious ancestry for echidnas”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 106 (40): 17089—94. PMC 2761324 . PMID 19805098. doi:10.1073/pnas.0904649106. 
  5. 5,0 5,1 Zaglossus bruijni. AnimalInfo.org. 
  6. 6,0 6,1 6,2 Carritt, Rachel. „Echidnas: Helping them in the wild” (PDF). NSW National Parks and Wildlife Service. Приступљено 13. 4. 2013. 
  7. ^ „Short-beaked Echidna”. Department of Primary Industries, Parks, Water, and Environment. Приступљено 13. 4. 2013. 
  8. ^ Rowe T, Rich TH, Vickers-Rich P, Springer M, Woodburne MO (2008). „The oldest platypus and its bearing on divergence timing of the platypus and echidna clades”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 105 (4): 1238—42. PMC 2234122 . PMID 18216270. doi:10.1073/pnas.0706385105. 
  9. ^ Musser AM (2003). „Review of the monotreme fossil record and comparison of palaeontological and molecular data”. Comp. Biochem. Physiol., Part a Mol. Integr. Physiol. 136 (4): 927—42. PMID 14667856. doi:10.1016/s1095-6433(03)00275-7. 
  10. ^ Janke A, Xu X, Arnason U (1997). „The complete mitochondrial genome of the wallaroo (Macropus robustus) and the phylogenetic relationship among Monotremata, Marsupialia, and Eutheria”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 94 (4): 1276—81. PMC 19781 . PMID 9037043. doi:10.1073/pnas.94.4.1276. 

LiteraturaУреди

  • Ronald M. Nowak (1999), Walker's Mammals of the World (на језику: енглески) (6th изд.), Baltimore: Johns Hopkins University Press, ISBN 0-8018-5789-9, LCCN 98023686 

Spoljašnje vezeУреди