Отворите главни мени

Стрелац А

(преусмерено са Sagittarius A)
Стрелац А на снимку Чандра свемирске опсерваторије. Део који је на слици лево је Источни Стрелац А, а десно је Стрелац А*.
Положај Стрелца А, означен са Centrum на слици, близу границе са сазвежђима Змијоноша и Шкорпија

Стрелац А (лат. Sagittarius A, Sgr A) је радио-извор који се налази у сазвежђу Стрелац (сазвежђе) и представља најснажнији радио извор у нашој галаксији и њено средиште.[1] Састоји се из два дела — источног и западног. Источни Стрелац А је извор синхротронског зрачења и највероватније представља остатак супернове. Западни Стрелац А је облак врелог гаса у коме се налази Стрелац А*, компактан (угаони пречник мањи од 0,002”, линеарни пречник мањи од 15 АЈ, односно мањи од орбите Сатурна) променљиви извор радио-зрачења.[2]

Овај део Млечног пута је недоступан за проучавања у видљивом делу спектра, али до Земље долазе радио, инфрацрвени и X-зраци. Захваљујући њима, могуће је пратити кретање и измерити масе звезда у Стрелцу А*. Звезде удаљене до 0,1 светлосне године се крећу пратећи Кеплерове законе око радио-извора у средишту. Ма основу трећег Кеплеровог закона израчуната је маса овог извора која износи приближно 3,7 × 106 M. Верује се да је у питању црна рупа која представља само средиште Млечног пута.[3] Мерења показују и да Стррелац А* нема сопствено орбитално кретање, што потврђује да је у питању средиште наше галаксије.[2] Стрелац А* је окружен диском врелог вртлога гаса, као у случају активног галактичког језгра, само мањег интензитета.[2][3]

У оквиру Стрелца А налази се и отворено звездано јато састављено од младих врелих звезда B-класе, означен као IRS 16. На 3,1 светлосној години од средишта, налази се и облак гаса у облику грчког слова θ (тета), а анализе указују да спољашњи прстен и пречка нису истог порекла. Гас у пречки је неочекивано врео. У околини се налазе и други филаменти и лукови гаса који емитују синхротронско зрачење.[1]

Дво-димензионална величинаУреди

Дво-димензионална величина Сагитариуса А* је утврђена, базирајући се на посматрањима ВЛБА, што доприноси објашњењу црног диска, и увећању диска на емисији радио спектра. Ова мерења су изведена уз коришћење таласне дужине од 7 mm, што омогућава детерминисање величине. Резултати су показали да је Сагитариус А* елиптичан Gaussian(Гаусиан), велике полуосе, величине 35.4 x 12.6 Rs, са нагибом 95 степени источно од севера. Запажања за откриће овога су пронађена открићем инфра црвених бљесака, као и рендгенских зракова примећених од стране НуСтара.

Спирале Сагитариуса АУреди

Студија урађена са мерењем паралелних оса и покретима 10 масивних региона у спиралним рукама Сагитариуса у Млечном путу где су створене звезде. Подаци су прикупљени уз коришћење једног од главних пројеката ВЛБА, а резултати су синтетисани како би се открила физичка својства ових области. Резултати су показали да је нагибни угао спирала 7.3± 1.5 степени, и откривено је да је полу ширина руку Млечног пута 2 kpc (мера за дужину, износи 3.08567758 × 10^19 m). Најближа рука од Сунца удаљена је 1.4 ± 0.2 kpc.

Сагитариус А истокУреди

Овај део је приближно широк 25 светлосних година и има одлике остатака супернове од експлозије која се догодила између 35.000 и 100.000 година пре нове ере. Како год, требало би 50 до 100 пута више енергије од стандардне супернове да би настала структура ове величине и енергије. Сматра се да је Сагитариус А исток остатак од експлозије звезде која је била гравитационо компресована, с обзиром да се приближила централној црној рупи.

Сагитариус А западУреди

 
Сјај површине и поље брзине унутарњег дела Сгр А запад

Сагитариус А запад има изглед троруке спирале, са Земљине тачке посматрања. Због овога, такође је позната као Миниспирал. Чини је неколико облака прашине и гаса, који круже и падају на Сагитариус А*, брзином од 1000 km/s. Површински слој ових облака се састоји од јона. Сгр А запад је окружен масивном грумењем хладног молекулског гаса, Circumnuclear Disk (CND). Природа и кинематика северне руке Сгр А запад указују да је то некада био грумен у CND-у, који је пао услед неких сметњи, можда је експлозија супернове одговорна за Сгр А исток. Северна рука је веома светао Северно-Јужни гребен емисије, али се продужује далеко на исток и може бити детектована као таман издужени извор. Западнији лук се тумачи као јонизована унутарња површина CND-а. Источна рука и Bar (Бар), изгледају као два додатна велика облака, слични Северној руци, иако не деле исто подручје орбите. Процењени су на око 20 маса Сунца. На врху ових гломазних структура могу се видети многи мањи облачићи и рупе унутар већих облака. Најистакнутија од ових сметњи је Minicavity (Миникавити), које је представљен као балон унутар северне руке, одуван од ветрова соларних олуја, које потичу од масивне звезде која није јасно идентификована.

Сагитариус А*Уреди

 
Сагитариус А*

Астрономи имају доказе да се у центру наше галаксије налази супермасивна црна рупа. Сагитариус А* (Сгр А*) је најверодостојнији кандидат за ову локацију супер масивне црне рупе. Веома велики телескоп и телескопи Keck (Кек) детектују звезде које круже око Сгр А* брзинама већим од било којих других звезда у галаксији. Једна звезда означена S2, ротира око Сгр А* брзином већом од 5000 km/s. Очекује се да ће се облак гаса и црна рупа сударити у 2015. и обезбедити додатне информације.[тражи се извор]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Patrick Moore, ур. (2002). Philip's Astronomy Encyclopedia (на језику: (на језику: енглески)). Philip's. стр. 351. ISBN 978-0-540-07863-9. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Paul Murdin, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics (на језику: (на језику: енглески)). Institure of Physics Publishing. стр. 3636. ISBN 978-0-7503-0440-5. 
  3. 3,0 3,1 Kay, Laura (2013). 21st Century Astronomy (Fourth Edition). Stacy Palen, Brad Smith, George Blumenthal. New York — London: W. W. Norton & Company. стр. 577-579. ISBN 978-0-393-91878-6. 

ЛитератураУреди

  • Kay, Laura (2013). 21st Century Astronomy (Fourth Edition). Stacy Palen, Brad Smith, George Blumenthal. New York — London: W. W. Norton & Company. стр. 577-579. ISBN 978-0-393-91878-6. 
  • Patrick Moore, ур. (2002). Philip's Astronomy Encyclopedia (на језику: (на језику: енглески)). Philip's. стр. 351. ISBN 978-0-540-07863-9. 

Спољашње везеУреди