Шпанско освајање Перуа
Шпанско освајање Перуа било је једно од најзначајнијих кампања у шпанској колонизацији Америке. Након година прелиминарног истраживања и војних сукоба, 168 шпанских војника под конкистадором Франсиском Пизаром, његовом браћом и њиховим аутохтоним савезницима, заробили су владара Инка Атавалпу у бици код Кахамарке 1532. године. То је био први корак у дугој кампањи која се састојала од више деценија борбе, и која је окончана победом Шпаније 1572. године и колонизовањем региона као Вицекраљевства Перуа. Освајање царства Инка (званог „Тавантинсују”[2][3] у кечуанском, што значи „царство четири дела”),[4] довело је до даље кампање у данашњи Чиле и Колумбију , као и експедиција према Амазонском сливу.
| Шпанско освајање Перуа | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део шпанске колонизације Америке | |||||||||
 Шпанско освајање Перуа | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
|
|
 Царство Инка Држава Неоинка | ||||||||
| Јачина | |||||||||
|
168 војника (1532) непознати број домородачких помоћника | 100.000 војника (1532) | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
| 7.700.000 умрло од болести. Број погинулих у војној конфронтацији није познат.[1] | |||||||||
Када су Шпанци досегли на границе царства Инка 1528. године, оно се простирало на знатном подручју и било је далеко највећа од четири велике претколумбијске цивилизације. Оно се простирало према југу од Анкомаје, која је данас позната као река Патија, у данашњој јужној Колумбији до реке Мауле у оном што ће касније познати познато као Чиле, а источно од Тихог океана до ивице Амазонских џунгли. Царство је покривало неке од у најбрдовитијих терена на Земљи. Инке су за мање од једног века проширили своје царство са око 400.000 км2 (150.000 сq ми) 1448. године на 1.800.000 км2 (690.000 сq ми) 1528. године, непосредно пре доласка Шпанаца. Ово огромно подручје је било веома варијабилно у погледу културе и климе. Због културне и географске разноврсноти, Инке су дозволили да многе области царства буду под управом локалних вођа, које су надгледали и пратили званичници Инка. Под управним механизмима које је Инка царство успоставило, сви делови царства су били подређени и ултиматно под директном контролом цара.[5] Научници процењују да је становништво царства Инка премашивало 16.000.000.[6]
Поједини учењаци, попут Џареда Дајмонда, верују да иако је шпанско освајање несумњиво било непосредан узрок пропасти царства Инка, могуће је да је оно већ било прошло кроз свој врхунац, и да је већ било у процесу опадања. Године 1528, цар Вајна Капак је владао Инкама. Он је могао да прати своју предачку лозу до „незнаног краља” по имену Манко Капак, митског оснивача клана Инка,[7]:144 који је према традицији произашао из пећине у региону званом Пакарик Тампу.
Вајна Капак је био син претходног владара, Тупак Инке, и унук Пачакутија, цара који је освајањем започео драматично ширење царства Инка из његове културне и традиционалне базе на подручју око Куска. Након ступања на престо, Вајна Капак је наставио политику ширења освајањем, одводећи војске Инка на север у данашњи Еквадор.[7] Док је он сузбио бројне побуне током своје владавине, у време његове смрти, његов легитимитет био је неупитан, колико и примат Инка.
Проширење је резултирало бројним проблемима. Многи делови царства су одржавали карактеристичне културе и они су у најбољем случају били невољни учесници у царском пројекту. Велики обим царства, изузетно тежак терен његовог великог дела, и чињеница да су се комуникација и путовања морали одвијати пешке или бродом, су узроковали све веће потешкоће у ефикасној администрацији царства Инка.
Вајна Капак се ослањао на своје синове у спровођењу своје владавине. Иако је он имао много легитимне и нелегитимне деце (легитимне у смислу да су деца његове сестре-супруге, по систему Инка), два сина су историјски важна. Принц Тупак Куси Уалпа, познат и као Уаскар, био је син Која Маме Рава Окљо из краљевске лозе. Други је био Атавалпа, нелегитимни син чија мајка је вероватно била ћерка последњег независног краља Китуа, једне од држава које је Вајна Капак освојио током ширења царства Инке.[6] Ова два сина су играла кључну улогу у последњим годинама царства Инка.
Шпанском конкистадору Пизару и његовим људима је од велике помоћи било што током њиховог упада царство Инка било усред рата за наслеђе између принчева Уаскара и Атавалпе.[7]:143 Постоје индикације да је Атавалпа провео више времена са Војна Капком током година када је цар био на северу с војском која је освајала Еквадор. Тако је Атавалпа био ближи и имао боље односе са војском и њеним водећим генералима. Када су и Вајна Капак и његов најстарији син и одређени наследник Нинан Кујочик изненада умрли 1528. године, вероватно од богиња, болести коју су Шпанци увели у Америке, отворено је питање царског наследника. Вајна је умрло пре него што је могао да номинује новог наследника.
У време смрти Вајне Капка, Уаскар је био у главном граду Куско, док је Атавалпа био у Киту са главним делом војске Инка. Уаскар се сам прогласио царом Инка (тј. „Јединим царом”) у Куску, док је војска прогласила оданост Атавалпи. Настали спор довео је до грађанског рата Инка царства.[7]:146–149
Почетак конфликта уреди
Грађански рат између Атавалпа и Уаскара ослабио је царство непосредно пре његове борбе са Шпанцима. Историчари нису сигурни да ли би уједињено царство Инка могло дугорочно да победи Шпанце због фактора као што су висока смртност од болести, и сродних друштвених поремећаја, и супериорности војне технологије конкистадора, који су поседовали коње, псе, метални оклоп, мачеве, топове и примитивно, али ефикасно ватрено оружје.[8] Чинило се да је Атавалпа популарнији у народу од свог брата, а војска га је сигурно више ценила, што је почивало на његовом недавном освајању северне провинције Киту.
На почетку сукоба, сваки је брат контролисао своје домене, при чему је Атавалпа био безбедан на северу, а Уаскар је контролисао главни град Куско и велику територију на југу, укључујући подручје око језера Титикака. Овај регион је снабдевао велики број трупа за Уаскарове снаге. Након периода дипломатских расправа и маневрисања за позицију, избио је отворен сукоб. Изгледало је да је Уаскар спреман да брзо заврши рат, јер су трупе одане њему заробиле Атавалпу, док је он присуствовао фестивалу у граду Тумибамба. Међутим, Атавалпа је брзо побегао и вратио се у Киту. Тамо је успео да прикупи по неким проценама најмање 30.000 војника. Мада је Уаскар прикупио приближно исти број војника, они су били мање искусни.
Атавалпа је послао своје снаге на југ под командом своја два водећа генерала, Чалкучимака и Кискиса, који су остварили непрекидну серију победа које су их убрзо довеле до самих капија Куска. Првог дана битке за Куско, снаге одане Уаскару стекле су рану предност. Међутим, другог дана Уаскар је лично водио лоше планирани „неочекивани” напад о којем су генерали Чалкучимак и Кискис унапред сазнали. У бици која је уследила Уаскар је заробљен, а отпор је потпуно сломљен. Победнички генерали послали су реч на север преко часки гласника до Атавалпа, који се дошао на југ из Китуа, до краљевског летовалишта у близини Кахамарке. Гласник је стигао са вестима о коначној победи истог дана када су се Пизаро и његова мала група авантуриста, заједно са одредом аутохтоних савезника, спустили са Анда у град Кахамарка.
Референце уреди
- ^ „Вицтимарио Хистóрицо Милитар”.
- ^ фр (1995). „Индигеноус Литературес анд Цултурес ин Тwентиетх-Центурy Латин Америца”. Ур.: Леслие Бетхелл. Тхе Цамбридге Хисторy оф Латин Америца. X. Цамбридге Университy Пресс. стр. 287. ИСБН 978-0-521-49594-3.
- ^ Стореy, Ребецца; Wидмер, Рандолпх Ј. (2006). „Тхе Пре-Цолумбиан Ецономy”. Ур.: Вицтор Булмер-Тхомас, Јохн Цоатсwортх, Роберто Цортес-Цонде. Тхе Цамбридге Ецономиц Хисторy оф Латин Америца: Волуме 1, Тхе Цолониал Ера анд тхе Схорт Нинетеентх Центурy (I изд.). Цамбридге Университy Пресс. стр. 95. ИСБН 978-0-521-81289-4.
- ^ Кеннетх Ј. Андриен (2001). Андеан Wорлдс: Индигеноус Хисторy, Цултуре, анд Цонсциоуснесс Ундер Спанисх Руле, 1532–1825. Университy оф Неw Меxицо Пресс. стр. 3. ИСБН 978-0-8263-2359-0. „Тхе ларгест оф тхесе греат империал статес wас тхе Инца Емпире ор Таwантинсуyу—тхе емпире оф тхе фоур партс—wхицх еxтендед фром итс цапитал ин Цусцо то инцлуде тхис ентире Андеан регион оф 984,000 сqуаре километерс.”
- ^ Цовеy (2000).
- ^ а б Меанс (1932).
- ^ а б в г Пресцотт, W.Х. (2011). Тхе Хисторy оф тхе Цонqуест оф Перу. Дигиреадс.цом Публисхинг. стр. 98. ИСБН 978-1420941142.
- ^ Кублер (1945).
Литература уреди
- Бауер, Бриан С. (1991). „Пацариqтамбо анд тхе Мyтхицал Оригинс оф тхе Инца”. Латин Америцан Антиqуитy. 2 (1): 7—26. ЈСТОР 971893. С2ЦИД 163333842. дои:10.2307/971893.
- Бетанзос, Јуан де; Хамилтон, Роланд; Буцханан, Дана (1996). Нарративе оф тхе Инцас. Аустин: Университy оф Теxас Пресс. ИСБН 978-0-292-75560-4.
- Цовеy, Р. Алан (2000). „Инка Администратион оф тхе Фар Соутх Цоаст оф Перу”. Латин Америцан Антиqуитy. 11 (2): 119—38. ЈСТОР 971851. С2ЦИД 164195422. дои:10.2307/971851.
- Гибсон, Цхарлес (1978). „Цонqуест, Цапитулатион, анд Индиан Треатиес”. Тхе Америцан Хисторицал Ревиеw. 83 (1): 1—15. ЈСТОР 1865900. дои:10.2307/1865900.
- Хемминг, Јохн (1970). Цонqуест оф тхе Инцас. Неw Yорк: Харцоурт. ИСБН 978-0-15-122560-6.
- Иннес, Хаммонд (1969). Цонqуистадорс. Неw Yорк: Алфред А. Кнопф.
- Кублер, Георге (1945). „Тхе Бехавиор оф Атахуалпа, 1531–1533”. Тхе Хиспаниц Америцан Хисторицал Ревиеw. 25 (4): 413—27. ЈСТОР 2508231. дои:10.2307/2508231.
- Кублер, Георге (1947). „Тхе Нео-Инца Стате (1537–1572)”. Тхе Хиспаниц Америцан Хисторицал Ревиеw. 27 (2): 189—203. ЈСТОР 2508415. дои:10.2307/2508415.
- Лоцкхарт, Јамес (1994). Спанисх Перу, 1532–1560 : а социал хисторy. Мадисон: Университy оф Wисцонсин Пресс. Текст „пагес” игнорисан (помоћ)
- Лоцкхарт, Јамес (1972). Тхе мен оф Цајамарца; а социал анд биограпхицал студy оф тхе фирст цонqуерорс оф Перу, Аустин: Институте оф Латин Америцан Студиес бy тхе Университy оф Теxас Пресс
- Ловелл, W. Георге (1992). „'Хеавy Схадоwс анд Блацк Нигхт': Дисеасе анд Депопулатион ин Цолониал Спанисх Америца”. Анналс оф тхе Ассоциатион оф Америцан Геограпхерс. 82 (3): 426—43. дои:10.1111/ј.1467-8306.1992.тб01968.x.
- Мацqуаррие, Ким (2007). Тхе Ласт Даyс оф тхе Инцас
. Неw Yорк: Симон анд Сцхустер. ИСБН 978-0-7432-6049-7. - Меанс, Пхилип А. (1932). Фалл оф тхе Инца Емпире анд тхе Спанисх Руле ин Перу, 1530–1780. Неw Yорк: Сцрибнер.
- Неwсон, Линда А. (1985). „Индиан Популатион Паттернс ин Цолониал Спанисх Америца”. Латин Америцан Ресеарцх Ревиеw. 20 (3): 41—74. ЈСТОР 2503469. С2ЦИД 202896817. дои:10.1017/С0023879100021695.
- Сеед, Патрициа (1991). „'Фаилинг то Марвел': Атахуалпа'с Енцоунтер wитх тхе Wорд”. Латин Америцан Ресеарцх Ревиеw. 26 (1): 7—32. С2ЦИД 252949347. дои:10.1017/С0023879100034907.
- Wацхтел, Натхан (1977). Тхе Висион оф тхе Ванqуисхед: Тхе Спанисх Цонqуест оф Перу Тхроугх Индиан Еyес, 1530–1570, транслатед бy Бен анд Сид Реyнолдс.
