Јежево (Грчка)
Јежево или Ежово (грч. Δάφνη, Дафни) је село у североисточној Грчкој. Налази се у општини Висалтија, која припада округу Сер у грчкој покрајини Средишњој Македонији.
Јежево Δάφνη | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава | Грчка |
| Периферија | Средишња Македонија |
| Округ | Сер |
| Општина | Висалтија |
| Становништво | |
| — 2021. | 242 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 40° 51′ 23″ С; 23° 39′ 13″ И / 40.856456° С; 23.653631° И |
| Временска зона | UTC+2 (EET), лети UTC+3 (EEST) |
| Апс. висина | 110 m |
  Јежево Јежево на карти Грчке | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 62200 |
| Позивни број | 2322 |
| Регистарска ознака | EP |
Историја
уредиТоком позног средњег века Јежево је било утврђено место и седиште Јежевске епархије. Првобитно се налазило под византијском влашћу, а потом су га за време владавине Стефана Душана (1331-1355) освојили Срби (око 1345. године). За време владавине цара Уроша (1355-1371), јежевско подручје је било део Серске области којом је владао деспот Угљеша. Након успостављања османске власти крајем 14. века, место је задржало значај. Турски султан Мехмед II је 1459. године поклонио Јежево својој помајци, бившој султанији Мари Бранковић, ћерки српског деспота Ђурђа Бранковића. Место је остало у Марином поседу до краја њеног живота, а преминула је 1487. године, управо у Јежеву. Након ослобођења (1912-1913) место је прикључено Краљевини Грчкој. Почевши од 1927. године, у употребу је уведен и нови грчки облик назива, који гласи Дафни (грч. Δάφνη).[1][2][3][4][5]
Становништво
уредиПрема бугарском географу и историчару, Василу Канчову, у Јежеву је 1900. године живело 400 Грка и 350 Турака.[6] Године 1924. турско становништво је принудно исељено у Турску а на њихово место је насељено 103 грчких избегличких породица, укупно 411 особа. На попису из 1928. године Јежево је имало 1.000 становника.[7]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Шкриванић 1961, стр. 1-15.
- ^ Острогорски 1965, стр. 52, 106.
- ^ Живојиновић 1967, стр. 197-249.
- ^ Ферјанчић 1994, стр. 2, 97.
- ^ Поповић 2014, стр. 184-206.
- ^ Кънчов, Васил. Македония. Етнография и статистика, София, 1900, стр. 180.
- ^ Симовски, Тодор (1998). Населените места во Егејска Македонија - II дел. Скопје. стр. 234.
Литература
уреди- Баришић, Фрањо; Ферјанчић, Божидар, ур. (1986). Византијски извори за историју народа Југославије. 6. Београд: Византолошки институт.
- Живојиновић, Мирјана (1967). „Судство у грчким областима Српског царства”. Зборник радова Византолошког института. 10: 197—249.
- Острогорски, Георгије (1965). Серска област после Душанове смрти. Београд: Научно дело.
- Поповић, Михаило Ст. (2014). Мара Бранковић: Жена између хришћанског и исламског културног круга у 15. веку. Нови Сад: Академска књига.
- Ферјанчић, Божидар (1974). Византијски и српски Сер у XIV столећу. Београд: САНУ.
- Fotić, Aleksandar (2000). „Despina Mara Branković and Chilandar: Between the Desired and the Possible”. Осам векова Хиландара: Историја, духовни живот, књижевност, уметност и архитектура. Београд: САНУ. стр. 93—100.
- Шкриванић, Гавро А. (1961). „О јужним и југоисточним границама српске државе за време цара Душана и после његове смрти”. Историјски часопис. 11 (1960): 1—15.
