Аврамске религије

Аврамске религије (или абрахамске религије) је збирни појам за монотеистичке религије које вуку порекло из заједничке традиције „праоца” Аврама (или Абрахама).

Симболи три главне аврамске религије: Давидова звезда (јудаизам), крст (хришћанство) и звезда и полумесец (ислам)

Ове религије чине велику групу која укључује јудаизам, хришћанство и ислам и чији је број следбеника негде око половине светског становништва. Поред јудаизма, хришћанства и ислама, бројне друге религије са монотеистичком традицијом се често сматрају аврамским религијама. Обично се ту убрајају бахаи вера, Друзи, мандаизам, сикизам и растафаријанизам.

Све ове религије сматрају за битан део сопственог религијског идентитета откровење и савез јединог истинског Бога са Аврамом. Све аврамске религије сматрају да је од момента јављања Авраму обновљен монотеизам који је наређен човеку, а који су људи, због грехова, претворили у политеизам те да је управо њихова вера наставак Аврамовог пута. У Старом завету, који је заједнички хришћанима, Јеврејима и Муслиманима, о овоме се говори у 1 Мој. 12 и 14, у Новом завету у Рим. 4 и 8, Гал. 4 и Јевр. 11, а у Курану у сурама 3, 14, 15 и 16.

Појам „пустињски монотеизам” се понекад користи у сличне сврхе за упоређивање историјског контекста. Аврамовски или пустињски монотеизам је, у том контексту, теолошки комплекс низ заједничких претпостављених особина које ове религије (обично се мисли само на јудаизам, хришћанство и ислам) поседују, а које су, наводно, карактеристичне за њихово аврамовско наслеђе. Овај концепт је нарочито истраживао немачки теолог Карл Јозеф Кушел у својој књизи Спор око Аврама. Шта Јевреје, хришћане и муслимане дели, а шта уједињује?. Ипак, сам концепт „аврамовског монотеизма” врло често трпи фундаментални приговор да је управо лик Аврама у свакој од наведених религија узет како би се оне удаљиле, а не зближиле са осталим религијама које пледирају на аврамовско утемељење.

Лик Аврама је за Јевреје симбол њихове верске посебности, коју, према њима хришћанство није у стању да легитимно интерпретира и прихвати; за хришћанство, како је већ апостол Павле писао, у аврамовско наслеђе не спадају покоравање формалним нормама, него истинска вера. Ислам сматра да је Аврам био истински муслиман (посланик Божији), а да су јудаизам и хришћанство изневериле његову веру, коју је Мухамед обновио. Наиме, сви посланици који су до појаве Мухамеда преносили Божију посланицу народу — били су искључиво јевреји. И свака је тадашња посланица (вера) била упућена искључиво Израиљу, одн. јеврејима. Тиме један просечан африканац или европљанин или Американац ако каже да је хришћанин он у ствари "краде" веру која је намењена искључиво Израиљу. Доласком Мухамеда он преноси посланицу своју коју је Свевишњи Господ предодредио не више само за Израиљ и јевреје него за читав свет.

Литература

• Kuschel, Karl-Josef (2001). Streit um Abraham. Was Juden, Christen und Muslime trennt und was sie eint. Düsseldorf: Patmos. ISBN 978-3-491-69030-1.