Акира Јошино
Акира Јошино (енгл. Akira Yoshino) рођен је 30. јануар 1948. у Суити у Јапану. Добитник је Нобелове награде за хемију 2019. године за развој литијум-јонских батерија. Награду дели са још два научника а то су Џон Б. Гудинаф ( енгл. John B. Goodenough) и М. Стенли Витингам (енгл. M. Stanley Whittingham).[1][2]
| Акира Јошино | |
|---|---|
 Акира Јошино | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 30. јануар 1948. |
| Место рођења | Суита,  Јапан |
| Образовање | Универзитет у Кјоту, Кјото ; Универзитет Осака, Осака (докторат 2005) |
| Научни рад | |
| Поље | Електрохемија |
| Институција | Универзитет Меијо,Нагоја ; Корпорација Asahi Kasei, Токио |
| Познат по | литијум-јонској батерији |
| Награде |  Нобелова награда за хемију (2019) |
Живот и каријера
уредиАкира Јошино је рођен у Суити у Јапану. Након студија технологије на Универзитету у Кјоту, почео је да ради у хемијској компанији Asahi Kasei у Токиу 1972. године, са којом је био у професионалним контактима и током своје неакадемске каријере.
Од 2005. водио је сопствену лабораторију у Asahi Kasei. Јошино је докторирао на Универзитету Осака 2005. године.
На Универзитету Меијо у Нагоји (Јапан) је професор од 2017. године.
Почасни сарадник је у корпорацији Asahi Kasei, Токио, Јапан.[1]
Развој литијум-јонске батерије
уредиТемељ литијум-јонске батерије постављен је током нафтне кризе 1970-их. М. Станли Витигам радио је на развоју метода које би могле довести до енергетских технологија без фосилних горива. Почео је да истражује суперпроводнике и открио је изузетно богат енергијом богат материјал који је користио за стварање иновативне катоде у литијумској батерији. Џон Б. Гудинаф да би унапредио литијум-јонску батерију, искористио је кобалт оксид да побољша потенцијал литијумских батерија.
На основу Гудинафовог открића, Акира Јошино је створио прву комерцијално одрживу литијум-јонску батерију 1985. Уместо да користи реактивни литијум у аноди, користио је нафтни кокс, угљенични материјал који, попут катодног кобалт-оксида, може допунити и убацити литијумове јоне.
Резултат је била лагана, издржљива батерија која се могла напунити стотинама пута пре погоршања перформанси. Предност литијум-јонских батерија је у томе што се не заснивају на хемијским реакцијама које разбијају електроде, већ на литијумовим јонима који течу напред-назад између аноде и катоде.[2]
Значај открића
уредиЛитијум-јонске батерије се широм света користе за напајање преносиве електронике. Развитак литијум-јонских батерија омогућио је значајан допринос напретку уређаја који се користе у свакодневном животу. Батрија која се може пунити користи се у мобилним телефонима, лаптоповима и елктричним аутомобилима.
Литијум-јонске батерије револуционарно су промениле наш живот откако су први пут изашле на тржиште 1991. године. Оне су поставиле темеље бежичног друштва без фосилних горива и од највеће су користи за човечанство.
Нобелова награда
уредиКраљевска академија науке за добитнике Нобелове награде за хемију 2019. године прогласила је Џона Б. Гудинафа, М. Стенлија Витингама и Акиру Јошино за развој литијум-јонских батерија.
Нобелов комитет је у свом саопштењу изнео о значају открића: „Литијум-јонске батерије користе се глобално да напуне преносиве електронске уређаје које користимо за комуникацију, посао, учење, слушање музике и потрагу за знањем."
Чланица комитета Сара Сногеруп Линс, са Универзитета у Лунду је рекла о открићима и лауратима: "Добили смо приступ технолошкој револуцији. Лауреати су развили лаку батерију високог потенцијала за примену у многим уређајима."
Професор Рамстром, члан Нобеловог комитета са Универзитета у Масачусетсу рекао је: „Ова батерија је врло, врло добра. Има велику снагу и високо енергичну ефикасност, па је нашла примену готово свуда."[3]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б „Akira Yoshino”. Nobelprize.org. Приступљено 16. 10. 2020.
- ^ а б Milan, Milošević. „Nobelova nagrada za hemiju (2019)”. Svet nauke. Приступљено 16. 10. 2020.
- ^ „Имамо новог најстаријег нобеловца: Са 97 година добио награду за хемију”. BBC NEWS. Приступљено 16. 10. 2020.
