Џон Б. Гудинаф
Џон Банистер Гудинаф (енгл. John Bannister Goodenough; Јена, 25. јул 1922 — Остин, 25. јун 2023) био је амерички физичар и професор на државном Универзитету у Тексасу, Аустин, Тексас, САД. Добитник је Нобелове награде за хемију 2019. године за развој литијум-јонских батерија. Награду дели са још два научника а то су М. Стенли Витингам (енгл. М. Stenly Whittingham) и Акира Јошино (енгл. Akira Yoshino). Са 97 година Гудинаф је најстарији Нобелов лауреат у историји.[1]
| Џон Б. Гудинаф | |
|---|---|
.jpg) Џон Б. Гудинаф | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Џон Банистер Гудинаф |
| Датум рођења | 25. јул 1922. |
| Место рођења | Јена,  Немачка |
| Датум смрти | 25. јун 2023. (100 год.) |
| Место смрти | Остин, |
| Држављанство | америчко |
| Образовање | Универзитет Јејл, Њу Хејвен ; Универзитет у Чикагу, Чикаго (докторат 1952) |
| Научни рад | |
| Поље | физика |
| Институција | Универзитет у Тексасу, Аустин, Тексас |
| Награде |  Нобелова награда за хемију (2019) |
| Званични веб-сајт | |
| www | |
Живот и каријера уреди
Након студија математике на Универзитету Јејл, у Њу Хејвену, у америчкој држави Конекткат, Џон Б. Гудинаф је током Другог светског рата служио као метеоролог у америчкој војсци.
Потом је студирао на Универзитету у Чикагу, где је 1952. године докторирао из физике.
Радио је на Масачусетском технолошком институту у Кембриџу у америчкој држави Масачусетс и Универзитету Оксфорд у Великој Британији. Од 1986. професор је на државном Универзитету Тексас у Аустину.[2]
Развој литијум-јонске батерије уреди
Темељ литијум-јонске батерије постављен је током нафтне кризе 1970-их. Стенли Витингам радио је на развоју енергетских технологија које се не ослањају на фосилна горива. Открио је титанијум дисулфид - енергијом богат материјал - који је користио за прављење катода у литијумским батеријама. Направио је аноду од литијума. Џон Б. Гудинаф предвидео је да би катода могла да буде унапређена уколико се направи од метал оксида, пре него од сулфида и искористио је 1980. године кобалт оксид да унапреди потенцијал литијумских батерија. Са Гудинафовом катодом као базом Акира Јосино направио је прву комерцијално исплативу литијум-јонску батерију 1985. године.[3]
Значај открића уреди
Развојем литијум-јонских батерија дат је изузетно значајан допринос напретку уређаја који се користе у свакодневном животу. Лагана и моћна батерија која се може пунити користи се у мобилним телефонима, лаптоповима и електричним аутомобилима.
Предност литијум-јонских батерија је та што се не заснивају на хемијским реакцијама које разграђују електроде, већ на јоне-литијуме који теку између аноде и катоде.
Нобелова награда уреди
О значају открића литијум-јонске батерије и добитницима Нобелове награде рекли су:
Чланица комитета Сара Сногеруп Линс, са Универзитета у Лунду - "Добили смо приступ технолошкој револуцији. Лауреати су развили лаку батерију високог потенцијала за примену у многим уређајима."
Нобелов комитет је саопштио - „Литијум-јонске батерије користе се глобално да напуне преносиве електронске уређаје које користимо за комуникацију, посао, учење, слушање музике и потрагу за знањем."
Види још уреди
Референце уреди
- ^ „Имамо новог најстаријег нобеловца: Са 97 година добио награду за хемију”. BBC News. Приступљено 15. 10. 2020.
- ^ „John B. Goodenough”. Nobelprize. Приступљено 15. 10. 2020.
- ^ „Носиоци Нобелове награде за 2019”. Дијаспора онлине. Приступљено 15. 10. 2020.
