Akira Jošino
Akira Jošino (engl. Akira Yoshino) rođen je 30. januar 1948. u Suiti u Japanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za hemiju 2019. godine za razvoj litijum-jonskih baterija. Nagradu deli sa još dva naučnika a to su Džon B. Gudinaf ( engl. John B. Goodenough) i M. Stenli Vitingam (engl. M. Stanley Whittingham).[1][2]
| Akira Jošino | |
|---|---|
 Akira Jošino | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 30. januar 1948. |
| Mesto rođenja | Suita,  Japan |
| Obrazovanje | Univerzitet u Kjotu, Kjoto ; Univerzitet Osaka, Osaka (doktorat 2005) |
| Naučni rad | |
| Polje | Elektrohemija |
| Institucija | Univerzitet Meijo,Nagoja ; Korporacija Asahi Kasei, Tokio |
| Poznat po | litijum-jonskoj bateriji |
| Nagrade |  Nobelova nagrada za hemiju (2019) |
Život i karijera
urediAkira Jošino je rođen u Suiti u Japanu. Nakon studija tehnologije na Univerzitetu u Kjotu, počeo je da radi u hemijskoj kompaniji Asahi Kasei u Tokiu 1972. godine, sa kojom je bio u profesionalnim kontaktima i tokom svoje neakademske karijere.
Od 2005. vodio je sopstvenu laboratoriju u Asahi Kasei. Jošino je doktorirao na Univerzitetu Osaka 2005. godine.
Na Univerzitetu Meijo u Nagoji (Japan) je profesor od 2017. godine.
Počasni saradnik je u korporaciji Asahi Kasei, Tokio, Japan.[1]
Razvoj litijum-jonske baterije
urediTemelj litijum-jonske baterije postavljen je tokom naftne krize 1970-ih. M. Stanli Vitigam radio je na razvoju metoda koje bi mogle dovesti do energetskih tehnologija bez fosilnih goriva. Počeo je da istražuje superprovodnike i otkrio je izuzetno bogat energijom bogat materijal koji je koristio za stvaranje inovativne katode u litijumskoj bateriji. Džon B. Gudinaf da bi unapredio litijum-jonsku bateriju, iskoristio je kobalt oksid da poboljša potencijal litijumskih baterija.
Na osnovu Gudinafovog otkrića, Akira Jošino je stvorio prvu komercijalno održivu litijum-jonsku bateriju 1985. Umesto da koristi reaktivni litijum u anodi, koristio je naftni koks, ugljenični materijal koji, poput katodnog kobalt-oksida, može dopuniti i ubaciti litijumove jone.
Rezultat je bila lagana, izdržljiva baterija koja se mogla napuniti stotinama puta pre pogoršanja performansi. Prednost litijum-jonskih baterija je u tome što se ne zasnivaju na hemijskim reakcijama koje razbijaju elektrode, već na litijumovim jonima koji teču napred-nazad između anode i katode.[2]
Značaj otkrića
urediLitijum-jonske baterije se širom sveta koriste za napajanje prenosive elektronike. Razvitak litijum-jonskih baterija omogućio je značajan doprinos napretku uređaja koji se koriste u svakodnevnom životu. Batrija koja se može puniti koristi se u mobilnim telefonima, laptopovima i elktričnim automobilima.
Litijum-jonske baterije revolucionarno su promenile naš život otkako su prvi put izašle na tržište 1991. godine. One su postavile temelje bežičnog društva bez fosilnih goriva i od najveće su koristi za čovečanstvo.
Nobelova nagrada
urediKraljevska akademija nauke za dobitnike Nobelove nagrade za hemiju 2019. godine proglasila je Džona B. Gudinafa, M. Stenlija Vitingama i Akiru Jošino za razvoj litijum-jonskih baterija.
Nobelov komitet je u svom saopštenju izneo o značaju otkrića: „Litijum-jonske baterije koriste se globalno da napune prenosive elektronske uređaje koje koristimo za komunikaciju, posao, učenje, slušanje muzike i potragu za znanjem."
Članica komiteta Sara Snogerup Lins, sa Univerziteta u Lundu je rekla o otkrićima i lauratima: "Dobili smo pristup tehnološkoj revoluciji. Laureati su razvili laku bateriju visokog potencijala za primenu u mnogim uređajima."
Profesor Ramstrom, član Nobelovog komiteta sa Univerziteta u Masačusetsu rekao je: „Ova baterija je vrlo, vrlo dobra. Ima veliku snagu i visoko energičnu efikasnost, pa je našla primenu gotovo svuda."[3]
Vidi još
urediReference
uredi- ^ a b „Akira Yoshino”. Nobelprize.org. Pristupljeno 16. 10. 2020.
- ^ a b Milan, Milošević. „Nobelova nagrada za hemiju (2019)”. Svet nauke. Pristupljeno 16. 10. 2020.
- ^ „Imamo novog najstarijeg nobelovca: Sa 97 godina dobio nagradu za hemiju”. BBC NEWS. Pristupljeno 16. 10. 2020.
