Евхаристијско општење

Евхаристијско општење, познато и као пуно сапричешће или литургијски општење, могућност је заједничког учешћа у евхаристији (литургији). У различитим хришћанским конфесијама овај израз се користи у различитим значењу. По значењу му је близак израз интеркомунион — могућност заједничког причешћа представника различитих конфесија.

Православље

Према Светом писму, Исус Христос је основа само једну Цркву:

…сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.

— Мт. 16:18

Неколико мјеста у Светом писму, према православним богословима, указују на то да је Црква првобитно имала разгранато јерархијско устројство:

И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у дјелу служења, за сазидање тијела Христова; док не достигнемо сви у јединство вјере…

— Еф. 4:11—13

Врхунац хришћанског богослужења и главна везивна карика је евхаристија. Ко не учествује у „општој Чаши”, тај је „страни”, чак и ако себе назива хришћанином. Бити члан Цркве значи учествовати у евхаристији. Црква и јесте „стална, непрекидна евхаристијска коинонија (заједнице)”.

Већ у апостолско вријеме међу хришћанима су се јављале тешке несугласице (јереси), нарушавање правила (расколи) и изопштавање од причешћа за било какав гријех, а све то је захтијевало одређивање „границе цркве”. До васељенских сабора, осим Јерусалима, подигли су се и други центри црквеног живота: Рим, Константинопољ, Александрија, Антиохија, Иберија, Јерменија, Етиопија и други. У том смислу, евхаристијско општење је почело означавати признавање истиности једне помјесне цркве другој.

У православној еклисиологији евхаристијско општење између аутокефалних православних цркава показује њихову припадност једној васељенској православној цркви. Пошто су аутокефална цркве (као и аутономне и оне са другим видовима самоуправе) административно, економски, правно независне, једини јасан знак јединства православних црква је присуство евхаристијског општења међу њима. Исто важи и за јединство између епархија и, на још нижем нивоу, између парохија.

У световним изворима, израз „евхаристијско општење” често се односи на „признавање” једне цркве другој. Ипак, у овом случају не постоји евхаристијско, него „канонско општење”, међусобно признати свештених јерархија. Једна црква може да не признаје другу (њену организацију, јерархију или остало) и да у исто вријеме буде у евхаристијско заједници с њом, признајући је као дио Васељенске цркве. На примјер, Константинопољска патријаршија не признаје аутокефалност Православне цркве у Америци (сматра је и даље самоуправном црквом Московске патријаршије), али је истовремено у евхаристијском општењу с њом.

Православне цркве изван општења са васељенским православљем, са становишта васељенског православља, сматрају се расколничким које су изван Православне цркве. Такве организације често образују удружења паралелна васељенском православљу, обично се удружују у групе које међусобно имају евхаристијско општење, међусобно се признају и мање-више блиско сарађују. Такве су на примјер старообредне и старокалендарске јурисдикције.

Православна цркве не признаје било какве међуоблике евхаристијског општења са другим заједница: оно или постоји или не.

Католицизам

Римокатоличка црква прави разлику између потпуно и дјелимичног евхаристијског општења. Она је у пуном евхаристијском општењу са источним католичким црквама.

Што се тиче осталих хришћанских цркава, укључујући и Православну, Римокатоличка црква је с њима у дјелимичном евхаристијском општењу. Катекизам Католичке цркве каже: „Црква зна да је из више разлога повезана с онима који су крштени те се диче хришћанским именом, али не исповиједају цјеловиту вјеру или не држе јединство заједништва под Петровим насљедником.” „Они наиме који вјерују у Христа и на прави су начин крштени, налазе се у неком, иако не савршеном, заједништву с Католичком црквом.” С Православним црквама то је заједништво тако дубоко „те му недостаје сасвим мало да досегне пунину која би омогућила заједничко славље Господње евхаристије.”

При томе се православци посебно издвајају од Католичке цркве. Декретом о екуменизму Другог ватиканског сабора, православни се позивају да се причесте: „Будући пак да оне Цркве, мада растављене, имају праве сакраменте а углавном, и то снагом апостолског насљеђа, свештенство и евхаристију, којима су с нама још повезане најтјешњом везом, не само да је могућа него се и препоручује нека -communicatio in sacris-, ако су околности погодне и ако одобри црквена власт.”

Литература

• Булгаков, Сергий (1989). Православие. Очерки учения Православной Церкви (на језику: руски) (3 изд.). Paris: YMCA-press. ISBN 2-85065-059-5. Приступљено 12. 12. 2022. 
• Евдокимов, П.Н. (2012). Православие (на језику: руски). Москва: ББИ. Приступљено 12. 12. 2022. 
• Зайцев, А. А. (2006). „Границы Церкви”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XII : „Гомельская и Жлобинская епархия — Григорий Пакуриан”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 265—283. ISBN 5-89572-017-X. 
• Каллист (Уэр) (2011). Православная церковь (на језику: руски). Москва: ББИ. ISBN 978-5-89647-287-2. Приступљено 12. 12. 2022. 
• Сперанская, Е. С. (2010). „Интеркоммунион”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XXIII : „Иннокентий — Иоанн Влах”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 116—117. ISBN 978-5-89572-042-4. 

Спољашње везе

• „ЕВХАРИСТИЧЕСКОЕ ОБЩЕНИЕ”. azbuka-hrist.narod.ru (на језику: руски). Приступљено 12. 12. 2022. 
• Семенович, Филоненко Александр (14. 6. 2010). „Богословие общения и евхаристическая антропология”. Богослов.ру (на језику: руски). Приступљено 12. 12. 2022.