Корисник:БиблиотекаЛКМБЈД/песак

Скинуто из чланка Разбрајалице, може нешто да се искористи за чланак Српска народна књижевност, али мора бити написано у енциклопедијском стилу. Ово је превише поетски.

НАРОДНЕ УМОТВОРИНЕ

(лепоте матерњег језика – српског језика)

Некад давно човека и његову децу осветљавали су ноћу само месец и звезде. Понекад и муња, која им је помогла да открију ватру. С ватром се боље видело, било је лепше и топлије. Ватра је терала страх од таме и од тајни из таме, уз ватру се налазио велики екран маште, боје злата чаробног сјаја.

Народне приче и народне песме, легенде и митови о бићима из таме, о принцезама светлости и о прерушеним јунацима - све је то почело да се зачиње и да се обликује ту, уз ватру. Потреба за сјајем и лепотом,жеља за златним преливима жара са огњишта, који подсећа на животворно сунчево зрневље жита – отворила је и разиграла људску машту.

У временима без електрике, без телевизије, без компјутера, таблета, мобилних телефона – народна прича је, као и песма, као и игра, окупљала људе и децу, забављала их, поучавала, васпитавала, богатила.

Сиромашни слуга, чобанин, Пепељуга, деца, мали, несрећни, одбачени, сви су они чаролијом бајке и природе већ сутра могли постати краљеви и принцезе, славни јунаци, блиставе невесте и то само ако вољом усменог приповедача, одсутне моћи, тумарајући по опасној шуми живота и по мрклој пустињи света, угледају у даљини светлост којој се ваља упутити. Откривање те светлости јесте тражење правог пута ка срећи, сврха човековог рада и живота уопште.

При том проналажењу светлости и сазнања, као прича за причом, као кадрови чудесног филма, рађају се доживљаји, пустоловине и све јача узбуђења на путу главног јунака, а јунак их најпре мора схватити, па тек онда савладати. “Ко добро чини, не каје се“, вели пословица у бајци и јунак бајке, углавном ако добро ради -доспева до оног дрвета са чијег се врха може у даљини угледати светлост.

Загонетке рађања и смрти, среће и несреће, љубави и правде – у народним су причама и песмама обасјане сочним језиком усменог казивања и густим сликама фантастичне лепоте.

Друга врста богаства народних умотворина које се посвуда зову народним благом, јесте мудрост, искуство, памет, разум. Вековна сазнања народног духа и живота добила су у народним умотворинама своје језгровите облике – пословице и изреке, поруке прича и значење песама.

„У лажи су кратке ноге“, „Права се мука не да сакрити“, „Невјера страда“, „Није вјера тврда у јачега“, „Има јунака над јунаком“, „Добра дјела не пропадају“, „Ко умије, њему двије“, „Свијету се не може угодити“, помиљемо само један низ пословица, наслова око којих су створене целе појединачне усмене приповетке : бајке,приче о животињама, приче о животу. Како су од пословица настале приче, а када су од прича настала правила живота, дубоке мисли и изреке – тешко је утврдти.

Други, велики низ пословица чини посебну врсту усмене књижевности и у великом обиљу поседују их многи народни света. У њима су најкраће и најједноставније, упечатљиво, духовито, пуно језика и звука, да би се боље памтило, исказане опште и посебне истине: правила, знања, мудрости.

Пословицама су сродне изреке, шаљиве приче су се сажимањем приповедања претвориле у питалице, говорне игре језиком – у брзалице.

Загонетке су такође говорне врсте народних усмених игара – све у сликама и досеткама, створене за огледање и надметање у асоцијативности и довитљивости, брзини мишљења и проницању у тајновитости језика и у разумевању загонетне песничке слике.

Лепота је, поред мудрости, најважнија особина усменог песништва. Као што јуначку народну песму одликује узвишеност херојске трагичности и сјај моралне снаге епских витезова, тако лирске народне песме одликује суптилна песничка лепота и складна туга, ритам годишњих доба и рађања земље у сећањима, одблесак сунца и благородна плахост кише у лирским трептајима и сликама.

Лирске су песме настајале на удаљеним просторима и у свим временима, из различитих осећања: при древним обредима додолских поворки, на жетви, покрај оваца на пасишту, за сватовском софром, у колу, на гробљу, поред болесникове постеље, у љубавном заносу и самоћи, крај колевке, с дететом на крилу. Народна склоност шали и игри сачувана је у шаљивим песмама.

Народне приче, песме, загонетке, пословице, брзалице, разбрајалице и остале умотворине које се међусобно не дају до краја раздвојити – штампани су у многим књигама, часописима и новинама. Читаве збирке још су необјављене и чувају се у научним архивима и у приватним колекцијама. Највећа и најдрагоценија збирка најбољих творевина усменог песништва находи се у знаменитој и големој ризници дела Вука Стефановића Караџића.

Свако трагање за лепотом и мудрошћу нашег усменог песништва почиње од Вука и враћа се Вуку, а вуковски дух за најбоље у усменој књижевности прожима рад многих других значајних писаца из чијих дела и записа потичу приче и песме.

Увелико је време кад приче о Баш-Челику, Марку Краварићу, Ћоси, јарцу живодерцу, постају видео игрице и цртани филмови. Али се племенитост, мудрост, лепота,осећања,потрага за срећом, неопходност слободе и части из прича и песама настали на некадашњим пољима, прелима, крај огњишта, неће тиме изгубити.

Сјај народних умотворина, народних епских песама и народних лирских песама и истина пословица, биће потребни човековом срцу и разуму у сваком времену и у сваком добу живота.

---

Лазо Кочовић, банкарски чиновник, рођен 28.6.1902. у Пошћену, срез Шавник, стрељан је 16.9.1943. у бањичком логору.

Биографија

Лазар Кочовић, или ка су га одмила звали "Лаза", "Лазо" ("брата"), рођен је 28. јуна 1902. године у Пошћену, срез Шавник, од оца Милана и мајке Саре, рођене Раонић. Осам разреда гимназије са испитом зрелости завршио је 1922. године у Пожаревцу. По завршеној гимназији уписао се на Правни факултет у Београду. Запослио се у Среској финансијској управи а од 1924. године почео је са радом у Окружном уреду. Од новембра месеца 1934. године, постао је члан савезабанкарских, осигуравајућих, трговачких и индустријских чиновника Југославије, скраћено СБОТИЧ. Члан овог Савеза био је до априла 1942. године. Издржавао је три сестре.

Тражећи његову сестру Петрушку Кочовић-Зорић, полиција је приликом претреса пронашла књиге "Живот Клима Самгина" од Максима Горког, "Познавање човека" од Алфреда Адлера, "Цитадела" од Кронина, "Како су настала велика богатства" од Рихарда Левинсона, још две књиге од Максима Горког, "Најамни рад" и "Капитал" од Карла Маркса.

Због тога је ухапшен 19. марта 1942. године. Истрагом није утврђено дело због којег би га и даље држали у затвору. Тврдио је да се не бави политиком, да му није познато да СБОТИЧ воде комунисти. Пуштен је 21. маја 1942. године.

Поново је ухапшен 29. јуна 1942. године под сумњом да је члан Комунистичке партије и да је био повезан са радом свог зета, Милана Зорића. Свој рад није признао.

На захтев изванредног комесара за персоналне послове, Управа града Београда је дала следећи одговор: "Лазар Кочовић је комуниста и као такав имао је обилан рад. Вршио је и омогућавао бекство комунистима из Београда у партизанске редове. Сарађивао је са комунистичком групом из стругаре у Макишу и био је повезан у раду са неким комунистима из Београда."

Упућен је, због сарадње са комунистима, у логор на Бањици, 12. августа 1943. године. Стрељан је 16. септембра исте године.