Лук (музика)

појам у музичкој нотацији

Лук у музици употребљавамо на три различита начина, и то као:

1. Спојница нота исте висине, лигатура (лат. ligare - везати, спојити; итал. legatura - везивање, спајање; енгл. tie, bind; фр. liaison)[1]. Бележи се у виду малог лука који спаја истоимене ноте и служи да продужи трајање тона, па се зове и „лук трајања“. Паузе се не продужавају лигатуром.


О овој звучној датотеци Звучни пример 
2. Спојница нота различите висине, знак за легато (итал. legato - везано; енгл. slur; фр. liaison)[1]. То је врста артикулације која се обележава луком изнад или испод групе нота, који извођача упућије да те тонове треба изводити без прекида, на један дах.[2]


3. Ознака за фразирање (итал. legatura, енгл. phrasing slur; фр. liaison de phrasé)[1]. То су лукови који рашчлањују (раздвајају) музичко дело у мање целине, фразе, да би оно слушаоцу постало што јасније, лепше, разумљивије и разговетније.[3] Зове се и „лук фразе“.


У коди композиције за кларинет и оркестар Р. Лазићa - В. Перичића: Introduzione, Thema e Variazioniлукови за легато артикулацију су уједно и „лукови фразе“.

Извори

уреди

Спољашње везе

уреди