Масакри над Србима 1901.

Масакри над Србима 1901. године били су вишеструки масакри над Србима са простора Косовског вилајета у Османском царству, које су спроводили Албанци.

Масакри над Србима 1901.
Мапа Косовског вилајета (1881—1912)
МестоКосовски вилајет
Османско царство
Датум1901.
МетаСрби
Врста нападамасакри, силовања, уцјене, пљачке и протјеривање
ПочинилацАлбанци
Мотивантисрпска осјећања

Масакри уреди

Срби су малтретирани и оптуживани да су шпијуни Србије.[1] Настала је паника, и Срби, нарочито они који су живјели у пограничним предјелима, избјегли су у Србију.[1] Албанци који су учествовали у Грчко-турском рату 1897. године користили су оружје које нису вратили власти против Срба у Старој Србији.[2] У мају 1901. године, Албанци су запалили Сјеницу, Нови Пазар и Приштину.[3] Албанци су наставили своје дивљање, масакрирајући Србе у Приштини. Ибарски Колашин (данас простор Сјеверног Косова), шумско подручје на коме се простирало 40 села,[4] углавном насељених Србима, и гдје су српски учитељи и свештеници били активни, дуго је иритирало Албанце и османске власти; Срби су континуирано малтретирани у том региону.[5] Српска влада је пажљиво посматрала дешавања у Колашину и није остала по страни.[5] Стање је постало озбиљно, а Срби су шверцовали оружје из Србије како би се одбранили.[2] Албански злочини су попримили тако широке размјере да је влада Владана Ђорђевића била приморана да отпочне обимну дипломатску акцију за заштиту Срба у Старој Србији; како ови напори нису уродили плодом, а Албанци су интензивирали звјерства над Србима, незаштићени Срби почели су тражити оружје како би се заштитили.[6] Османску владу је почетком јула Иса Бољетинац упознао са шверцом оружја и тиме да је већина оружја завршила у Колашину,[7] па је покренута истрага коју је предводио Бољетинац.[6] У љето 1901. године, након османске истраге,[6] Албанци су масакрирали Србе на подручју Колашина.[2] Бољетинац је присуствовао током спровођења организованих злочина у Колашину,[8] који су укључивали масакре, силовања, уцјене, пљачке и протјеривање мјесних Срба.[9] Звјества су подстакла руску владу да интервенише код Високе порте.[2][10] Насиље у Колашину је стало, међутим, настављени су албански злочини у другим крајевима.[10]

Реакције уреди

Аустроугарска уреди

Аустроугарска, која је подржавала Албанце,[10] покушавала је да умањи масакре.[11] Догађаји су инструментализовани у Колашинској афери, дипломатском сукобу између Аустроугарске, која је подржава Албанце, и Србије, коју је подржавала Русија.[10][12] Временом, дипломатски сукоб је постао отворени сукоб између двије стране.[10]

Русија уреди

У почетку Висока порта није потиснула албански покрет, нити заштитила Србе.[1] Русија је тражила да се Албанци и османски жандарми казне и да се Србима дозволи посједовање оружја за заштиту.[11] Порта је одговорила масовним хапшењем и криминализовањем албанског језика.[3] Косовски валија је смјењен, а неколико других антисрпских званичника и албанских вођа, који су били нарочито окрутни, уклоњени су са својих дужности.[13]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в Стојанчевић 1990, стр. 113.
  2. ^ а б в г Скенди 2015, стр. 293.
  3. ^ а б Кинг, Гарон & Масон 2006, стр. 30.
  4. ^ Самарџић 1989, стр. 261.
  5. ^ а б Стојанчевић 1990, стр. 114.
  6. ^ а б в Батаковић 1988, стр. 309.
  7. ^ Самарџић 1989, стр. 262.
  8. ^ Михаиловић, Коста, ур. (2006). Косово анд Метохија: паст, пресент, футуре : паперс пресентед ат тхе Интернатионал Сцхоларлy Меетинг хелд ат тхе Сербиан Ацадемy оф Сциенцес анд Артс, Белграде, Марцх 16-18, 2006 (на језику: енглески). Сербиан Ацадемy оф Сциенце анд Артс. стр. 35. Приступљено 20. 12. 2018. 
  9. ^ Косовско-Метохијски зборник (на језику: српски). Српска Академија наук и уметности. 2005. стр. 191. Приступљено 20. 12. 2018. 
  10. ^ а б в г д Батаковић 1988, стр. 310.
  11. ^ а б Скенди 2015, стр. 201.
  12. ^ Духовност писане културе Срба у контексту културе балканских Словена: научни скуп, Лепосавић 25. децембар 2006 (на језику: српски). Институт за српску културу. 2006. стр. 188—193. Приступљено 20. 12. 2018. 
  13. ^ Стојанчевић 1990, стр. 115.

Литература уреди

Додатна литература уреди