Руне

алфабет прагерманских језика

Рунске азбуке су низови повезаних алфабета који користе слова позната као руне. Пре су их користили германски језици, највише у Скандинавији и Британским острвима, као и у Данској, Холандији, Аустрији, Италији јер су се туда кретали Германи. О њиховом пореклу мало се зна. Стара германска реч руна има два значења прво је „шапутати” а друго је „тајна”. Реч блиска руни је раунен и не зна се која је од које потекла. Словни знак руне је веома једноставан јер се састоји од правих линија које се нагло прекидају и на одређеном месту ломе.

Историја и употреба

уреди
 
Натпис који користи шифре руна, старији футарк и млађи футарк, на рунском камену Рек из 9. века у Шведској
 
Натпис у млађем футарку на рунском камену Ваксала из 12. века у Шведској

Руне су биле у употреби међу германским народима од 1. или 2. века нове ере.[2] Овај период лингвистички одговара касној општегерманској фази, са континуумом дијалеката који још нису јасно раздвојени у три гране каснијих векова: северногермански, западногермански и источногермански.

У сачуваним рунским натписима се не прави разлика између дугих и кратких самогласника, иако је таква разлика свакако фонолошки била присутна у говорним језицима тог времена. Слично, нема знакова за лабиовеларе у старом футарку (такви знакови су уведени и у англосаксонском футорку и у готском алфабету као варијанте п; погледајте peorð.)

Порекло

уреди

Формирање старијег футарка завршено је почетком 5. века, при чему је Килверов камен био први доказ о уређењу футарка као и о п руни.

Конкретно, ретичко писмо Болцана се често промовише као кандидат за порекло руна, са само пет руна старијег футарка ( e, ï, j, ŋ, p) које немају пандан у алфабету из Болцана.[3] Скандинавски научници имају тенденцију да фаворизују извођење из самог латиничног писма у односу на ретичке кандидате.[4][5][6] Тезу „северноетрурске“ поткрепљује натпис на Негау шлему који датира из 2. века пре нове ере.[7] Ово је на северном етрурском алфабету, али има германско име, Харигаст. Ђулијано и Лариса Бонфанте сугеришу да руне потичу од неког северноиталског писма, посебно венетског: али пошто су Римљани освојили Венето после 200. године п. н. е, а затим је латинско писмо постало истакнуто а венетска култура смањила значај, германски народ је могао да усвоји венетски алфабет унутар 3. века п. н. е. или чак и раније.[8]

Стари Футхарк

уреди
Руне Енглеска

транслитерација

IPA Прото-германско

име

Значење
  | f /f/ *феху богатство, стока
  | u /u(ː)/ ?*уруз тур (или „вода“?)
  | þ /θ/, /ð/ ?*турисаз бог Тор, див
  | a /a(ː)/ *Ансуз један од (богова) Аесира
  | r /r/ *реидо јахање, путовање
  | k /k/ ?*кеназ бакља
  | g /g/ *гебо дар
  | w /w/ *вунјо радост
    | h /h/ *хагалаз живео
 
|
n /n/ *наудиз потреба
  | i /i(ː)/ *исаз лед
  | j /j/ *јера- година, добра година, жетва
  |
ï (or æ)
/æː/(?) *еихваз Јигдрасил дрво
  | p /p/ ?*перт нејасног значења, можда „дрво јабуке“.
  | z /z/ ?*алгиз нејасно, можда „ирвас“.
   | s /s/ *совило Сунце
  | t /t/ *тиваз/*тејваз бог Тиваз
  | b /b/ *берканан бреза
  | e /e(ː)/ *ејваз коњ
  | m /m/ *маназ Човек
 
|
l /l/ *лагуз вода, језеро
      | ŋ /ŋ/ *ингваз бог Ингваз
  | o /o(ː)/ *одал наслеђе, својина, поседовање
 
|
d /d/ *дагаз дан

Англосаксонске руне

уреди
 

Словенске руне

уреди

Словенске руне или руница је прехришћанско словенско писмо које је постојало у временима пре покрштавања Словена и осмишљавања глагољице и ћирилице (види чланак: Прехришћанско словенско писмо).

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Stoklund 2003, стр. 173.
  2. ^ The oldest known runic inscription dates to around AD 150 and is found on a comb discovered in the bog of Vimose, Funen, Denmark.[1] The inscription reads harja; a disputed candidate for a 1st-century inscription is on the Meldorf fibula in southern Jutland.
  3. ^ Mees 2000.
  4. ^ Odenstedt 1990.
  5. ^ Williams 1996.
  6. ^ Dictionary of the Middle Ages (under preparation), Oxford University Press, Архивирано из оригинала 2007-06-23. г. .
  7. ^ Markey 2001.
  8. ^ G. Bonfante, L. Bonfante, The Etruscan Language p. 119

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди