Санга (пали: saṅgha; санскрт: संघ saṃgha - сабор, заједница) је будистичка монашка заједница. Сматра се трећим од "три драгуља" будизма, поред Буде и дарме.

На конвенционалном нивоу, израз сангха означава заједнице будистичких монаха и монахиња; на узвишеном (арија) нивоу, означава оне Будине следбенике који су достигли бар фазу „уласка у ток“ (сотапанна). У новије време, нарочито на Западу, термин „сангха“ је широко прихваћен у ширем значењу „заједнице свих који иду будистичким путем“.[1]

Етимологија

уреди
 
Буда са аскетама

Реч сангха значи скупштина или сабор и тај термин је у Будино време коришћен за скупштине, на којима су ондашњи племенски савези разматрали своје послове. Појам сангха се доводи у везу са племенском скупштином коју Буда описује на почетку Маха-паринибана суте: „Док год се Вађијани буду окупљали овако често и све док учестали буду састанци њиховог клана, може се очекивати да неће назадовати, већ ће напредовати."[2] Читаво казивање се потом понавља односећи се на будистичку сангху.

Сами будисти су своју заједницу називали „Бхику-сангха“, док су их припадници других заједница најпре називали Сакја-путија-саманама, односно Сакја луталицама. Термин самана је у древној Индији био у општој употреби, а истицао је разлику између брамана и лутајућих аскета.

Настанак

уреди

Чланови сангхе су постајали они који прихватају дхаму, напусте породични живот и постану лутајући просјаци (бхикуи). Бхику је био познат и као пабађака, онај ко је отишао (види: отшелник). Прелазак са луталачког живота на уређене монашке заједнице изгледа је био повезан са праксом заједничког окупљања луталица током три месеца монсунских киша (од јула до септембра) у јавним склоништима[2].

Правила

уреди
 
Јапански монах проси храну.

Припаднику сангхе било је допуштено поседовање тек најпотребнијих личних предмета: одоре и зделе за милодаре (у коју је примао храну); то су била спољашња обележја његовог посвећеног верског живота, по којима се разликовао од обичних луталица; поред тога било му је допуштено да има и иглу (за крпљење одоре), бројанице (за медитацију), бријач за бријање главе, и филтер за цеђење питке воде, како би спасао животе свих ситних инсеката који могу да се задесе у њој[2]. Ови предмети у начелу још увек представљају једину својину допуштену монасима у земљама тераваде, мада у пракси они могу да примају разне поклоне, које обично оправдава нека нарочита потреба (нпр. писаћа машина или наливперо монаху писцу), при чему се теоретски сматрају својином сангхе.

Правила и прописи у погледу природе и живота сангхе чине Винају, или дисциплину; та правила су прикупљена у традиционалном спису познатом као Винаја-питака. У раном раздобљу будизма правила монашког начина живота су била обједињена описом у „Дхама-винаји“ (Доктрини-дисциплини). До првих неслагања у оквиру сангхе дошло је око кршења монашке дисциплине, што је било повод за одржавање два будистичка сабора: њихов исход огледао се у одвајању махасангхика од стхавира у сангхи. Данас је у земљама тераваде сангха подељена у више школа (никаја).

Обележја

уреди
 
Млади монаси на ходочашћу.

Сангха је по структури демократска, са извесним ступњем ауторитета који се поверава главном монаху, или старешини манастира. У земљама где је краљ заштитник сангхе (Тајланд, Камбоџа, Лаос) дошло је до успостављања хијерархијске структуре националне сангхе, уз различите степене монаштва које удељује краљ.

Сангха има важну улогу у друштву будистичких земаља, која се заснива на узајамним односима између монаха и световњака. Први су чувари и преносиоци Будиног учења (дхаме) и учитељи световњака; други се, заузврат, старају о њиховим материјалним потребама снабдевајући их храном, одећом и подижући им манастирска здања[2].

У неким теравадинским земљама присутан је обичај да дечаци проведу неколико година у сангхи пре но што достигну пунолетство; они који то чине стичу већи углед од других, који не упражњавају ову праксу[2]. Такво краткотрајно приступање сангхи често се предузима током три месеца Васе, кишног раздобља, или „будистичког Великог поста“.

Референце

уреди
  1. ^ Речник пали и будистичких термина Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јануар 2011), Приступљено 24. 4. 2013.
  2. ^ а б в г д Sangha, Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди