Славица (филм)

југословенски филм

Славица је југословенски партизански филм из 1947. године који је написао и режирао Вјекослав Афрић. Описан у дискусији за часопис Филм као „наш први уметнички филм”, Славица је био први југословенски послератни филм, први филм београдског студија Авала филм као и зачетник жанра партизанског филма.[1]

Славица
Филмски постер
Изворни насловСлавица
Жанрдрама
ратни
РежијаВјекослав Афрић
СценариоВјекослав Афрић
ПродуцентАлександар Херон
Главне улогеИрена Колесар
Јозо Лауренчић
Маријан Ловрић
Браслав Борозан
Дејан Дубајић
Дубравко Дујшин
Љубиша Јовановић
Марко Маринковић
Предраг Марковић Миланов
МузикаСилвије Бомбардели
СценографЈозо Јанда
СниматељЖорж Скригин
МонтажаМаја Лазаров
Душан Алексић
Продуцентска
кућа
Авала филм Београд
Година1947.
Трајање100 минута
Земља ФНРЈ
Језиксрпскохрватски
IMDb веза

Радња филма, базирана претежно на Африћевом искуству у Народноослободилачкој борби,[2][3] прати отпор далмацијских Југословена против окупационих италијанских снага. Насловну улогу тумачи Ирена Колесар, док споредне улоге тумаче Јозо Лауренчић, Маријан Ловрић, Браслав Борозан и Дејан Дубајић.

Филм је први пут приказан 12. маја 1947 године у Београду и био је колосални комерцијални успех.[4] За годину дана, филм је погледало преко два милиона гледалаца у Југославији, а приказиван је и у Мађарској и Чехословачкој.[5]

Радња

уреди
 Упозорење: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

Радња филма је смештена у Југославији, у Далмацију пред сам почетак Другог светског рата. Славица, сиромашна девојка и Марин, млади рибар, се суочавају са великим проблемима у својој средини који не одобравају њихову љубав због класне подељености друштва. Када се у Далмацији подиже устанак против италијанске окупационе власти, њих двоје, заједно са групом задругара се придружују том устанку и сакривају тек саграђени рибарски брод, како би га предали партизанима. Окупатор их заробљава, али их партизани ослобађају и они се прикључују партизанском покрету и учествују у низу акција. У једној бици на мору, Славица гине, а њихов брод, један од зачетака југословенске ратне морнарице, добија њено име.

Улоге

уреди
Глумац Улога
Ирена Колесар Славица
Јозо Лауренчић Стипе
Маријан Ловрић Марин
Браслав Борозан Станко
Дејан Дубајић Парон
Дубравко Дујшин Шиме
Љубиша Јовановић Иво Марушић
Марко Маринковић Агент
Царка Јовановић Луце
Јожа Рутић Никша
Ивка Рутић Марија
Андро Марјановић Де Скарпи
Предраг Марковић Миланов Жупник
Јозо Бакотић
Иво Марјановић
Тана Маскарели

Комплетна филмска екипа  ▼

Редитељ Вјекослав Афрић
Сценариста Вјекослав Афрић
Композитор Силвије Бомбардели
Директор фотографије Жорж Скригин (као Георгиј Скригин)
Монтажер Душан Алексић
Маја Лазаров (као Маја Рибар)
Сценограф Јозо Јанда
Одсек за шминку Милица Бингулац шминкерка
Менаџер продукције Александар Херон директор филма
Миладин Кутлешић вођа снимања
Помоћник режије Мира Африц други помоћник редитеља
Жарко Павловић први помоћник редитеља
Одсек за звук Ернест Рајх тон мајстор
Милан Тричковић тон мајстор
Специјални ефекти Клеопатра Харисијадес специјални ефекти
Живојин Тасић специјални ефекти
Душан Живковић пиротехничар
Одсек за камеру и расвету Вуко Карановић први асистент сниматеља
Александар Секуловић први асистент сниматеља
Остала екипа Чочи Микијели војни консултант

Настанак

уреди

Славица је настао као први пројекат реализован од новопеченог државног предузећа Авала филм. Јосип Броз Тито, доживотни председник СФР Југославије, основао је Авалу филм са намером да производи филмове којим ће утицати на колективно сећање на Народноослободилачку борбу, инспирисан писањима Владимира Лењина о снази филма као медијума.[6][7]

Критика и пријем

уреди

Славица је био невиђени комерцијални успех за, тада тек насталу, југословенску филмску сцену. За годину дана, филм је погледало преко два милиона гледалаца у Југославији.

Критичари су у годинама након његовог изласка, били критични према филму. Филмски теоретичар Вицко Распор је, у дискусији о каријери Вејкослава Афрића (и фокусом на неуспех његовог последњег филма Хоја! Леро!), написао о Славици: „Славица – [Африћев] највећи филмски успјех остат ће у хисторији наше кинематографије више симбол рађања једне нове умјетности [...] него дјело које би у занатско–умјетничком смислу могло да буде трајнији оквир наше, први пут са филмског екрана, проговорене ријечи.”[8]

Историчар и теоретичар уметности Жика Богдановић је у ретроспективи о југословенском ратном филму написао: „Иако је први југословенски ратни филм Славица, био назван по имену главне јунакиње, он још увек није био отишао даље од намере, да општу тему и опште место изрази кроз један изузети лик, при чему тај лик није био личност, већ доста непрецизан и фиктиван симбол саме Револуције.”[9]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „Projekat Rastko: Istorija srpske kulture”. www.rastko.rs. Приступљено 2025-04-21. 
  2. ^ Goulding 2002, стр. 17.
  3. ^ Horton 1987, стр. 19.
  4. ^ David A. Norris (2009). Belgrade: A Cultural History. Oxford University Press. стр. 149. ISBN 978-0-19-537608-1. 
  5. ^ Goulding 2002, стр. 20.
  6. ^ Ћирић, Соња (3. децембар 2014). „Tito je voleo Sandokana”. www.vreme.com/ (на језику: српски). Приступљено 2025-06-08. 
  7. ^ Костић, Слободан (29. децембар 2005). „Tragovi bolje prošlosti”. www.vreme.com/ (на језику: српски). Приступљено 2025-06-08. 
  8. ^ Распор 1988, стр. 86.
  9. ^ Богдановић, Жика (1958). „Југославенски ратни филм”. Кинематографија. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди