Партизански филм

Партизански филм је филмски жанр настао у југословенској кинематографији. Садржи филмове снимљене у СФР Југославији током 1960-их, 1970-их и 1980-их година. У најширем смислу, главне карактеристике партизанских филмова су да се дешавају у Југославији током Другог светског рата и да имају југословенске партизане као протагонисте, док су антагонисти силе Осовине и њихови сарадници.[1]

Према речима хрватског историчара филма Иве Шкрабала, партизански филм је „један од најаутентичнијих жанрова који су произашли из југословенске кинематографије“.[2]

Особине и важностУреди

Овај жанр, са низом својих незваничних правила и мотива, сличних америчком вестерну или јапанском јидаигекију, је типичан за југословенску кинематографију и не појављује се ни у једној другој. Иначе већина ових филмова би се могла сврстати и у категорију ратних или историјских филмова.

Партизански филм је био посебно важан жанр у оквиру југословенске кинематографије, јер је требало да евоцира успомене на Народноослободилачку борбу, коју су југословенски партизани водили током Другог светског рата, од 1941. до 1945. године. Ови филмови су често представљали „државне пројекте“ за које су извајане велике суме новца, а често је у њима учествовао и велики број припадника Југословенске народне армије.

У својој анализи Десант на Дрвар Фадила Хаџића (1963), хрватски филмски критичар Јурица Павичић идентификује седам кључних карактеристика онога што он назива „суперпартизанским филмовима“:[3]

  • Усредсредите се на кључне, добро познате, „уџбеничке“ примере партизанске борбе, као што су велике битке и операције, којима се онда даје званично одобрено тумачење.
  • Одсуство аутентичних, истакнутих личности партизанске борбе, са изузетком Јосипа Броза Тита. По Павичићевом мишљењу, разлог за то је био избегавање угрожавања Титовог култа личности.
  • Мозаичка структура у којој понекад учествује на десетине ликова, а њихова судбина се прати кроз филм. Ови ликови представљају различите класе или слојеве живота (интелектуалце, сељаке) или различите етничке групе.
  • Мешање комичног са трагичним.
  •  
    Постер за филм Битка на Неретви, из 1969. године.
    Присуство страних (нејугословенских) ликова као арбитра. Њихова улога је да сведоче и потврђују мучеништво и херојство југословенских народа онако како их приказују партизански филмови, шаљући симболичну поруку („Ено га, свет нас признаје таквима какви јесмо“).
  • Карактеристичан третман Немаца: иако су приказани као негативци, и демонизовани на различите начине, они су такође приказани као супериорни у моћи и дисциплини, и приказани су као ефикасни, софистицирани, чак и гламурозни противници.
  • Deus ex machina завршнице, у којима се партизани извлаче из наизглед безизлазних ситуација.

Павичићева анализа је критикована да није универзално применљива на партизанске филмове, а дат је и низ значајних изузетака од горње формуле.[4]

До 1980-их, економске потешкоће у земљи, као и промена идеолошког пејзажа, посебно код млађе југословенске генерације, изазвали су опадање интересовања за жанр, а критички и комерцијални неуспех Булајићевог Великог транспорта (1983) је обично виђен као симболичан крај ере партизанског филма.[5]

ИсторијаУреди

Први послератни играни филм је партизански филм „Славица“, а најскупљи филм југословенске кинематографије је такође партизански филм „Битка на Неретви“. Према службеним проценама, овај филм, за чије потребе су уништена четири посебно конструисана села и једна тврђава, срушен мост на Неретви и у којем је учествовало 10.000 припадника ЈНА, је коштао 4,5 милиона долара, док су амерички извори наводили цифру од 12 милиона долара.

 
Постер најпопуларнијег партизанског филма у Кини - Валтер брани Сарајево.

Популарност ван бивше ЈугославијеУреди

Поред велике популарности коју су имали у СФРЈ, у време снимања, а неки чак и данас (нпр. Отписани), ови филмови су изузетно популарни и у Кини. Партизански филмови су имали утицаја на нека остварења ван граница бивше Југославије, при чему се као пример наводи филм Patriot, историјски филм Роналда Емериха из 2000. године.[6]

Поред великог броја познатих југословенских глумаца у овом филм су играли и познати светски глумци попут: Јула Бринера, Орсона Велса, Сергеја Бондарчука, Франка Нера и Силве Кошћине. Такође и у партизанском филму „Сутјеска“ су ангажоване познате светске филмске звезде, а најзапаженију улогу је имао Ричард Бартон, који је глумио Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита.

Пабло Пикасо урадио је плакат за филм Битка на Неретви за западно тржиште.[7]

Познатији партизански филмовиУреди

ГалеријаУреди

Редитељи и глумциУреди

РедитељиУреди

Југословенски редитељи који су снимали партизанске филмове били су:

ГлумциУреди

Југословенски глумци који су најчешће глумили у партизанским филмовима:

Види јошУреди

Спољашње везеУреди

  1. ^ Horton, Andrew (1987). „The Rise and Fall of the Yugoslav Partisan Film: Cinematic Perceptions of a National Identity”. Film Criticism. 12 (2): 18—27. ISSN 0163-5069. 
  2. ^ „KinoKultura”. www.kinokultura.com. Приступљено 2021-12-25. 
  3. ^ Павичић, Јурица (јун 2003). Играни филмови Фадила Хаџића Хрватски филмски љетопис (34): 3–38. Приступљено 25. децембра 2021.
  4. ^ Jovanovic, Nebojsa. „Fadil Hadžić u optici totalitarne paradigme”. 
  5. ^ Ognjenović, Gorana; Jozelic, Jasna (2016-06-28). Titoism, Self-Determination, Nationalism, Cultural Memory: Volume Two, Tito's Yugoslavia, Stories Untold (на језику: енглески). Springer. ISBN 978-1-137-59747-2. 
  6. ^ www.joombooz.com, Joombooz-. „Partizanski film Prolog”. prolog.rs. Приступљено 2021-12-25. 
  7. ^ „"Bitka na Neretvi" - ratni spektakl kakav se ne ponavlja (FOTO, VIDEO)”. Mondo Portal (на језику: српски). Приступљено 2021-12-25.