Партизански филм
Партизански филм је филмски жанр настао у југословенској кинематографији.
Овај жанр, са низом својих незваничних правила и мотива, сличних америчком вестерну или јапанском јидаигекију, је типичан за југословенску кинематографију и не појављује се у ниједној другој. Иначе већина ових филмова би се могла сврстати и у категорију ратних или историјских филмова.
Партизански филм је био посебно важан жанр у оквиру југословенске кинематографије, јер је требало да евоцира успомене на Народноослободилачку борбу, коју су југословенски партизани водили током Другог светског рата, од 1941. до 1945. године. Ови филмови су често представљали „државне пројекте“ за које су извајане велике суме новца, а често је у њима учествовао и велики број припадника Југословенске народне армије.
Први послератни играни филм је партизански филм „Славица“, а најскупљи филм југословенске кинематографије је такође партизански филм „Битка на Неретви“. Према службеним проценама, овај филм, за чије потребе су уништена четири посебно конструисана села и једна тврђава, срушен мост на Неретви и у којем је учествовало 10.000 припадника ЈНА, је коштао 4,5 милиона долара, док су амерички извори наводили цифру од 12 милиона долара. Поред великог броја познатих југословенских глумаца у овом филм су играли и познати светски глумци попут: Јула Бринера, Орсона Велса, Сергеја Бондарчука, Франка Нера и Силве Кошћине. Такође и у партизанском филму „Сутјеска“ су ангажоване познате светске филмске звезде, а најзапаженију улогу је имао Ричард Бартон, који је глумио Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита.
Поред велике популарности коју су имали у у СФРЈ, у време снимања, а неки чак и данас (нпр. Отписани), ови филмови су изузетно популарни и у Кини.
Познатији партизански филмовиУреди
Редитељи и глумциУреди
Југословенски редитељи који су снимали партизанске филмове били су:
- Жика Митровић („Ешалон доктора М.“, 1955; „Капетан Леши“, 1960; „Сигнали над градом“, 1960; „До победе и даље“, 1966; „Операција Београд“, 1968. и „Ужичка република“, 1974)
- Радош Новаковић („Дечак Мита“, 1951; „Далеко је сунце“, 1953; „Крвави пут“, 1955; „Ветар је стао пред зору“, 1959; „Песма“, 1961. и „Бекства“, 1968)
- Бранко Бауер („Не окрећи се сине“, 1956; „Николетина Бурсаћ“, 1964; „Зимовање у Јакобсфелду“, 1975; „Салаш у малом риту“, 1976. и „Бошко Буха“, 1978)
- Столе Јанковић („Кроз грање небо“, 1958; „Партизанске приче“, 1960; „ Радопоље“, 1963; „Партизани“, 1974; и „Трен“, 1978)
- Хајрудин Крвавац („Диверзанти“, 1967; „Мост“, 1969; „Валтер брани Сарајево“, 1972. и „Партизанска ескадрила“, 1979)
- Миомир Стаменковић („Вук са Проклетија“, 1968; „Клопка за генерала“, 1970; „Девојачки мост“, 1976. и „Лагер Ниш“, 1987)
- Бранимир Тори Јанковић („Крвава бајка“, 1969; „Звезде су очи ратника“, 1972; „Мирко и Славко“, 1973. и „Црвена земља“, 1975)
- Никола Поповић („Живјеће овај народ“, 1947; „Мајка Катина“, 1949. и „Мајор Баук“, 1951)
- Фадил Хаџић („Абецеда страха“, 1961; „Десант на Дрвар“, 1961. и „Коњух планином“, 1966)
- Вељко Булајић („Козара“, 1962; „битка на Неретви“, 1969. и „Велики транспорт“, 1983)
- Живојин Павловић („Заседа“, 1969; „Црвено класје“, 1970. и „ Хајка“, 1977)
- Аца Ђорђевић („Отписани“, 1974; „Повратак отписаних“, 1976; „Стићи пре свитања“, 1978. и „Краљевски воз“, 1981)
- Пуриша Ђорђевић („Сан“, 1966. и „Бициклисти“, 1970)
- Драгован Јовановић („Девојка са Космаја“, 1972. и „Саблазан“ 1982)
- Радомир Шарановић („Свадба“, 1973. и „13. јул“, 1982)
- Здравко Велимировић („Врхови Зеленгоре“, 1976. и „Двобој за јужну пругу“, 1978)
- Лордан Зафрановић („Окупација у 26 слика“, 1978. и „Пад Италије“, 1981)
- Мића Милошевић („Другарчине“, 1979. и „Берлин капут“, 1981)
- Александар Петровић („Три“, 1965)
- Стипе Делић („Сутјеска“, 1973)
- Митхад Мутапџић („Доктор Младен“, 1975)
Југословенски глумци који су најчешће глумили у партизанским филмовима:
