Стефан Остојић Котроманић
Стефан Остојић је био „краљ Срба Босне, Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња”[1] (1418—1421) из династије Котроманића и најстарији син Стефана Остоје (прва влада 1398—1404, друга влада 1409—1418) из његовог првог брака са Кујавом Раденовић.
| Стефан Остојић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Пуно име | Стефан Остојић Котроманић |
| Место рођења | Босна |
| Место смрти | Босна |
| Породица | |
| Родитељи | Стефан Остоја Кујава Радиновић |
| Династија | Котроманићи |
| Краљ Босне | |
| Период | 1418—1421. |
| Претходник | Стефан Остоја Котроманић |
| Наследник | Стефан Твртко II Котроманић |
Поред њега, Остоја је имао још два незаконита сина Радивоја (de facto владар 1433—1435) и Томаша (1443—1461) који су одиграли значајну улогу у последњим деценијама краљевине Босне. Током своје кратке владавине није успео да се наметне властели, али је покушао да обнављањем савеза са Млечанима 1419. године ојача своју позицију. Међутим, то му није много помогло јер се већ наредне године у Босну вратио Твртко II (прва влада 1404—1409, друга влада 1421—1443) који је уз подршку Османлија успео да до априла 1421. године потисне Стефана и преузме потпуну власт. Даљи ток Стефанове судбине није познат, али је извесно да он већ у априлу 1422. године више није међу живима.
Владавина уреди
Стефан је наследио свог оца Стефана Остоју након његове изненадне смрти 1418. Сандаљ Хранић Косача и Златоносовићи су одбили да га признају за свог краља, али су прихватили Сандаљеви вазали Николићи, вероватно надајући се да ће се тиме ослободити Сандаљеве власти над њима. Између Стефана Остојића и Сандаља Хранића је успостављено примирје након што је краљ одобрио продају источног дела Конавља Дубровнику, пошто је Сандаљу био потребан новац да би водио свој рат.[2]
Породично стабло уреди
| 2. Остоја Котроманић | ||||||||||||||||
| 1. Стефан Остојић Котроманић | ||||||||||||||||
| 3. Кујава Радиновић | ||||||||||||||||
Референце уреди
- ^ „Повеља краља Стефана Остојића”. Погледи. Архивирано из оригинала 15. 08. 2017. г. Приступљено 15. август 2017. „Превод прва два реда: „У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Дабиша по милости Господа Бога краљ Срба (једина етничка одредница у интитулацији) Босне, Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња (интитулација по областима — земље којима владар влада или којима претендује да влада)."”
- ^ Fine 1994, стр. 470.
Литература уреди
- Мргић, Јелена (2002). Доњи Краји: Крајина средњовековне Босне. Београд: Филозофски факултет.
- Мргић, Јелена (2008). Северна Босна: 13-16. век. Београд: Историјски институт.
- Ћирковић, Сима (1964а). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга.
- Ћирковић, Сима (1964б). „Сугуби венац: Прилог историји краљевства у Босни”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 343—370.
- Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија.
- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
