Сурлаши (Proboscidea) су ред крупних копнених сисара. Овај ред је добио име по свом најупадљивијијем својству, сурли (лат. proboscis).[1][2]

Сурлаши
Временски распон: касни палеоцен - данас 60.0–0 Ma
Афрички слон
Научна класификација e
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Мироред: Tethytheria
Ред: Proboscidea
Illiger, 1811
групе

Морфолошке карактеристике уреди

Сурлаши се не разликују од других копнених сисара само својом упадљивом особином сурлом, него и необичним зубима (кљове - секутићи) и најчешће огромним размерима свог тела. Различите породице сурлаша су некада биле врло распрострањене на Земљи. Неке врсте су имале и до четири кљове. Данас живе само слонови са две кљове у горњој вилици, и то на врло ограниченом животном простору. Зачеци сурли су у почетку били једва приметни, и вероватно су прецима данашњих слонова који су живели у мочварама служили као органи за дисање. Касније се сурла развила у врло истанчан орган са великим бројем различитих мишића којим се може дохватити лишће са високог дрвећа, али такође и спретно чупати бусење траве у степама. Кљове су биле врло разноврсне. Неке су биле равне, неке сврдласте, савијене према горе или према доле, лопатасте, смештене у горњој или у доњој вилици или у обе, неке су расле у страну а друге према средини или тесно једна уз другу, врло различитих дужина (и до 4 метра) и дебљина.

За систематизацију појединих сурлаша је мање важан облик сурле или кљова. Истражује се пре свега грађа кутњака. Током развоја, они су се мењали и прилагођавали потребама животиња. Гризна површина кутњака је током развоја мењала облик, па је била квргава код мастодонта, да би мамути имали кутњаке ламелираног облика, као и данашњи слонови. Данас слонови имају по један кутњак у свакој половини горње и доње вилице, што значи да их има укупно четири. Жвакањем најчешће прилично тврде хране, слонови „троше“ кутњаке тако, да након одређеног времена више нису довољно ефикасни. Стога се кутњаци током живота једног слона мењају шест пута, што значи да слон може истрошити током живота седам „генерација“ кутњака. Ако не страда раније, кад потроши и седму генерацију кутњака, осуђен је на смрт од глади. Младунци након прве године старости губе прве кљове да би их затим замениле трајне кљове које непрекидно расту.

Систематика и историја сурлаша уреди

У периоду неогена, а посебно плеистоцена дошло је до снажног ширења великог броја врста сурлаша на све континенте осим Аустралије. Ово ширење је било могуће само уз претпоставку да се то збило пре око 27 милиона година, кад су се појавиле копнене везе између Африке и Евроазије. Како је број потомака у центру њиховог настанка (северна Африка) значајно нарастао, а из Евроазије су стигле друге групе животиња, сурлаши су били потиснути из својих првобитних станишта. Због врло јаког популационог притиска многе су животиње биле потиснуте у друга подручја. У тим су подручјима владали други животни услови, па су се сурлаши морали прилагодити новој околини. И климатска колебања су изазвала низ физиолошких и морфолошких промена ових животиња.

Тако се развило 5 породица (25 родова) са више од 150 (укупно) различитих врста у реду сурлаша. Међу њима су били и мастодонти и мамути, још ближи сродници данашњих слонова.

Период ширења првих људи подудара се са изумирањем већине сурлаша, али и других великих сисара, све до почетка холоцена. Интензивни лов на мамуте видљив је из бројних пећинских цртежа. Са друге стране, налази добро очуваних мамута затворених у ледени омотач у Сибиру дају разлога да се узме у обзир и могућност да је узрок њиховог изумирања била климатска катастрофа.

Данас постоје две (према новијим истраживањима три) врсте сурлаша сврстаних у два рода:

Класификација уреди

Доњи списак садржи садашњу таксономију реда Proboscidea, према подацима из 2017.[3][4][5][6]

Еволуција уреди

 
Вунасти мамут и амерички мастодонт

Најранији познати пробосцид је Eritherium,[7] а затим Phosphatherium,[8] мала животиња величине лисице. Обe потичу из каснопалеоценских наслага Марока.

Пробосциди су еволуирали у Африци,[9] где су се повећали у величини и разноврсности током еоцена и раног олигоцена. Пробосциди су током времена увелико еволуирали кроз три главна облика зрачења: зрачење примитивних облика лофодонта, зрачење гомфотера и стегодона и зрачење елефантида. Ови облици зрачења су илустровали карактеристике пробосцида као што су труп, велике уши и кљове, који су временом еволуирали и коначно су се појавили у модерном облику. Описано је неколико примитивних породица из ових епоха, укључујући Numidotheriidae, Moeritheriidae, и Barytheriidae, који су се јавили искључиво у Африци. Веровало се да су Anthracobunidae са Индијског потконтинента такође породица пробосцида, али су их Шошани и Таси искључили (2005)[3] и недавно су приписани реду непарнопрстих копитара.[10] Када је Африка постала повезана са Европом и Азијом након смањења мора Тетис, пробосциди су мигрирали у Евроазију, а неке породице су на крају стигле до Америке. Пробосциди који се налазе у Евроазији као и у Африци укључују Deinotheriidae, који су напредовали током миоцена и раног квартара, Stegolophodon, рани род спорне породице Stegodontidae; веома разноврсне Gomphotheriidae i Amebelodontidae; и Mammutidae, или мастодонти.

Већина пробосцида је сада изумрла,[9] укључујући све врсте ендемске у Америци, Европи и северној Азији. Многа од ових изумирања догодила су се током или убрзо након последњег глацијалног периода. Недавно изумрле врсте укључују гомфотере у Америци, америчког мастодонта из породице Mammutidae у Северној Америци, бројне стегодонте у Азији, мамуте широм северне хемисфере и неколико врста патуљастих слонова који су обитавали на разним острвима раштрканим широм света.[11]

Референце уреди

  1. ^ Illiger, Johann Karl Wilhelm (1811). Prodromus Systematis Mammalium et Avium: Additis Terminis Zoographicis Utriusque Classis, Eorumque Versione Germanica. Berolini: Sumptibus C. Salfeld. стр. 62. 
  2. ^ Larramendi, A. (2016). „Shoulder height, body mass and shape of proboscideans” (PDF). Acta Palaeontologica Polonica. 61. S2CID 2092950. doi:10.4202/app.00136.2014 . 
  3. ^ а б Shoshani, Jeheskel; Pascal Tassy (2005). „Advances in proboscidean taxonomy & classification, anatomy & physiology, and ecology & behavior”. Quaternary International. 126–128: 5—20. doi:10.1016/j.quaint.2004.04.011. 
  4. ^ Wang, Shi-Qi; Deng, Tao; Ye, Jie; He, Wen; Chen, Shan-Qin (2017). „Morphological and ecological diversity of Amebelodontidae (Proboscidea, Mammalia) revealed by a Miocene fossil accumulation of an upper-tuskless proboscidean”. Journal of Systematic Palaeontology. 15 (8): 601—615. doi:10.1080/14772019.2016.1208687. 
  5. ^ Mothé, Dimila; Ferretti, Marco P.; Avilla, Leonardo S. (12. 1. 2016). „The Dance of Tusks: Rediscovery of Lower Incisors in the Pan-American Proboscidean Cuvieronius hyodon Revises Incisor Evolution in Elephantimorpha”. PLOS ONE. 11: e0147009. PMC 4710528 . PMID 26756209. doi:10.1371/journal.pone.0147009. 
  6. ^ Tabuce, Rodolphe; Sarr, Raphaël; Adnet, Sylvain; Lebrun, Renaud; Lihoreau, Fabrice; Martin, Jeremy; Sambou, Bernard; Thiam, Mustapha; Hautier, Lionel (2019). „Filling a gap in the proboscidean fossil record: a new genus from the Lutetian of Senegal” (PDF). Journal of Paleontology. 94 (3): 580—588. S2CID 213978026. doi:10.1017/jpa.2019.98. 
  7. ^ Gheerbrant, E. (2009). „Paleocene emergence of elephant relatives and the rapid radiation of African ungulates”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 106 (26): 10717—10721. Bibcode:2009PNAS..10610717G. PMC 2705600 . PMID 19549873. doi:10.1073/pnas.0900251106 . 
  8. ^ Gheebrant, Emmanuel (1996). „A Palaeocene proboscidean from Morocco”. Nature. 383 (6595): 68—70. Bibcode:1996Natur.383...68G. S2CID 4362199. doi:10.1038/383068a0. 
  9. ^ а б Cantalapiedra, Juan L.; Sanisdro, Oscar L.; Zhang, Hanwen; Alberdi, Mª Teresa; Prado, Jose Luis; Blanco, Fernando; Saarinen, Juha (1. 7. 2021). „The rise and fall of proboscidean ecological diversity”. Nature Ecology & Evolution. 355 (9): 1266—1272. doi:10.1038/s41559-021-01498-w. Приступљено 21. 8. 2021 — преко Escience.magazine.org. 
  10. ^ Cooper, L. N.; Seiffert, E. R.; Clementz, M.; Madar, S. I.; Bajpai, S.; Hussain, S. T.; Thewissen, J. G. M. (8. 10. 2014). „Anthracobunids from the Middle Eocene of India and Pakistan Are Stem Perissodactyls”. PLOS ONE. 9 (10): e109232. Bibcode:2014PLoSO...9j9232C. PMC 4189980 . PMID 25295875. doi:10.1371/journal.pone.0109232 . 
  11. ^ Bjorn Kurten, Elaine Anderson (17. 5. 2005). Pleistocene mammals of North America - Google Books. ISBN 9780231516969. Приступљено 1. 7. 2009. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди