Википедија

АРД (радиодифузно предузеће)

(преусмерено са ARD (broadcaster))

АРД (пуно име: Arbeitsgemeinschaft der öffentlich-rechtlichen Rundfunkanstalten der Bundesrepublik Deutschland, О овој звучној датотеципронунциатион (помоћ·инфо) – Радна група јавних емитера Савезне Републике Немачке) је заједничка организација немачких регионалних јавних радиодифузних сервиса. Основана је 1950. године у Западној Немачкој како би заступала заједничке интересе нових, децентрализованих, послератних радиодифузних сервиса - посебно увођење заједничке телевизијске мреже.

АРД
ТипЕмитује се преко радија, телевизије и онлајн
ЗемљаНемачка
ДоступностНационално
Интернационално
Датум покретања5. јун 1950. год.; пре 73 године (1950-06-05)
Веб-сајтwww.ард.де

АРД има буџет од 6,9 милијарди евра[1] и 22,612 запослених.[2] Буџет пре свега долази од накнаде за лиценцу коју свако домаћинство, предузеће и јавна институција по закону мора да плаћа. За обично домаћинство накнада тренутно износи €17,50 месечно. Домаћинства која живе од социјалне помоћи изузета су од накнаде. Накнаде не прикупља директно АРД, већ Бајтрагсервис (раније познат као Гебухренајнзугсзентрал ГЕЗ), заједничка организација емитера чланова АРД-а, друге јавне ТВ куће ЗДФ,[3][4] и Дојчландрадио.

АРД одржава и управља националном телевизијском мрежом под називом Дас Ерсте[5] („Прва”) да би је разликовала од ЗДФ, зване „дас Цвајт” („Друга”), која је започела 1963. године, као засебна јавна ТВ станица. Мрежа АРД почела је са емитовањем 31. октобра 1954. године под именом Deutsches Fernsehen („Немачка телевизија”), постајући Erstes Deutsches Fernsehen („Прва немачка телевизија”) са корпоративним редизајном 1984. Она је попримила свој тренутни кратки назив (Дас Ерсте) 1994. године. АРД-ови програми се емитују преко сопствене теренске телевизијске мреже, као и на наплатној телевизији.

АРД такође производи два бесплатна канала (Један и Тагесшау24) и учествује у продукцији Финикса (тренутни догађаји, вести и документарни филмови), КиКа (оријентисан према деци), 3сат (културно-оријентисан), арте (француско-немачки културни програм) и Функ (тинејџерски оријентисан, само онлајн).

АРД-ове програме производе његови регионални чланови (погледајте такође Институције и организације чланице) (Бајеришер Рундфунк (БР), Хесишер Рундфунк (ХР), Мителдојчер Рундфунк (МДР), Нордојчер Рундфунк (НДР), Радио Бремен, Рундфунк Берлин–Бранденбург (РББ ), Серландишер Рундфунк (СР), Сидвеструндфунк (СВР) и Вестдојчер Рундфунк (ВДР)), који раде са 54 регионалне и локалне радио станице и седам регионалних ТВ мрежа, од којих неке имају могућност одјаве током дана. Дојче Веле, немачка међународна телевизија, такође је члан АРД-а.

Историја уреди

Име уреди

  • нем. "Arbeitsgemeinschaft – der öffentlich-rechtlichen Rundfunkanstalten – der Bundesrepublik Deutschland"
  • 'Конзорцијум' („Радна група”) – јавноправних радиодифузних институција‡ – Савезне Републике Немачке

‡установе јавног емитовања подразумевају емитере који нису у приватном власништву (нем. Privatradio and Privatfernsehen) и нису владини радио или ТВ. АРД није ни у чијем власништву, поготово не државе „Немачке” (што значи да није под контролом владе/савезне државе). Чланови АРД-а попут БР (Баyерисцхер Рундфунк) такође нису у власништву њихове земље (државе и њене владе, овде Баварске). Услед Rundfunkfreiheit (слободе емитовања) они имају неовисан положај (унутар законског оквира).

1940-те и 1950-те уреди

Победнички савезници Другог светског рата утврдили су да немачки радио након Другог светског рата неће емитовати исту пропаганду као предратни Reichs-Rundfunk-Gesellschaft („Рајхова радиодифузна компанија”). Федерална структура, одрицање од државног утицаја и избегавање економске зависности су били кључни за радио и ТВ институције по јавном праву (нем. öffentlich-rechtliche Rundfunk- und Fernsehanstalten, јавне радио и телевизијске организације). Правна форма новог ентитета била је Anstalt des öffentlichen Rechts („Институција под јавним правом”), невладина и непрофитна организација са сопственом администрацијом под контролом две комисије, Rundfunkrat (Савет за радиодифузију, одговоран за програмски садржај ) и Verwaltungsrat (административно веће, одговорно за управљање и инфраструктуру), у којима су биле представљене различите заинтересоване стране из немачког јавног живота.

Оснивачки чланови АРД-а били су Нордвестдојчер Рундфунк (NWDR), станица за бившу британску зону, Сидвестфунк (СWФ), станица у француској зони и четири станице које се налазе у бившем америчком сектору - Бајеришер Рундфунк (БР), Судеучер Рундфунк (СДР), Хесишер Рундфунк (ХР) и Радио Бремен (РБ). Нови ентитет финансиран је обавезном накнадом коју је плаћало свако немачко домаћинство са најмање једним радио пријемником. Свака станица је примала новац прикупљен у својој држави. Већи чланови АРД-а су у извесној мери субвенционисали мање.

Године 1947. амерички војни гувернер Луције D. Клеј прогласио је разноликост јавног мњења као главни циљ послератне медијске политике. Појединци сврстани у послератне савезничке снаге у својим секторима Немачке имали су локални утицај на локалне регионалне емитере. НДР наводи утицај Хју Грина на ране године њиховог организовања.

 
Пријемни простор западнонемачког ТВ канала Deutsches Fernsehen (данас Дас Ерсте) (сиви) у Источној Немачкој пре поновног уједињења. АРД су у шали Источни Немци називали Außer (except) Rügen und Dresden. Главни одашиљачи приказани су црвено. Подручја без рецепције (црно) у шали су називана „Долина беспућа” (нем. Tal der Ahnungslosen).

Након стварања појединачних радиодифузних агенција за већину немачких савезних држава, ови принципи су даље консолидовани законима о емитовању држава, одлукама Савезног уставног суда (Bundesverfassungsgericht) и државним уговорима између држава. Чланови АРД-а су (барем номинално) ослобођени владиног утицаја и ослањају се само малим делом на свој приход од оглашавања (1995: десет процената). Они се углавном финансирају из накнада за лиценцу власника радија и ТВ-а, које се одређују кроз сложени политички процес. Циљ корпорација АРД није само информисање и забава, већ и подстицање интеграције различитих делова друштва и омогућавање мањинама да учествују у програмирању.

Педесетих година 20. века АРД радио услуге постале су главни фактор система масовних медија у Западној Немачкој. Већ 1952. радио станице АРД-а имале су десет милиона слушалаца. Међутим, радио станице су функционисале на регионалном нивоу, и тек је развој телевизијског система омогућио АРД-у да се успостави широм земље. Емитовање ТВ сервиса широм земље био је циљ АРД-а од самог почетка, а зелено светло за то дато је крајем 1952. Исте године АРД је примљен као пуноправни активни члан Европске радиодифузне уније и „Немачке звучне архиве”, сада Немачка радиодифузиона архива (DRA, Deutsches Rundfunkarchiv), основана је као заједничка инсталација АРД-а.

Године 1955, оснивачки члан NWDR („Нордвестдојчер Рундфунк”, „Северозападно немачко емитовање”) поделио се на данашњи НДР и WДР. Годину пре тога (1954) мањи СФБ је одвојен. Прве дневне вести, Тагесшау, емитоване су из Хамбурга 1952. године. Чувени звук и најава „Хиер ист дас Ерсте Деутсцхе Фернсехен мит дер Тагессцхау” („Ово је први немачки телевизијски канал са Тагесшау”) и данас остаје обележје АРД-а. Емисија привлачи у просеку 8 милиона гледалаца.

1960-те – 1980-те уреди

Након започињања са програмом од само два сата по вечери, телевизија је постала све раширенија у Немачкој шездесетих година. Емисије у боји уведене су 1967. године. Без конкуренције приватних емитера (осим франкофонске Еуропе 1 и вишејезичних радио програма РТЛ (Радио-телевизија Луксембург)), станице АРД постигле су значајан напредак, и времоеном постале модерни и угледни емитери. ЗДФ (Zweites Deutsches Fernsehen, Друга немачка телевизија), друга јавна телевизијска кућа са централизованом националном организационом структуром, започела је са програмом 1963. године. АРД у Немачкој неје имао приватну конкуренцију до 1984. АРД станице такође су биле значајна снага у немачкој политици; такви истраживачки новински часописи, као што су Монитор и Панорама и даље досежу милионе гледалаца сваке недеље. Покрет за заштиту животне средине повећао се током 1980-их, углавном као резултат медијског покрића АРД-а.

Када су приватни/комерцијални емитери на немачком језику омогућени у Немачкој савезним законом средином 1980-их, телевизија АРД направила је суптилне промене, донекле се прилагодивши тако што је производила програме оријентисане на ширу публику за своје националне мреже, а многи културни програми и вести премештени су на регионалне мреже и на новостворене нишне канале.

Критика уреди

Наплата „државне телевизије” уреди

Након што је АРД повукао материјал који критикује турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, часопис Шпигел упоредио је ово понашање са Политбироом Комунистичке партије Совјетског Савеза. „Једино што забрињава делегате у надзорним телима виђено је као питање да ли се према групи коју представљају поступа с поштовањем.”[6] Да би се решили „иритирајућег имиџа државног радија“, Шпигел препоручује да би засигурно било корисно да се АРД држи даље од владе: „... заиста је тешко пронаћи људе међу одговорнима за политичко извештавање који не сматрају Ангелу Меркел сасвим дивном и који би желели то да поделе са публиком сваког дана.”[7]

Приручник за кадрирање уреди

Клаудија Шварц из журнала Neue Zürcher Zeitung известила је у фебруару 2019. да је АРД желео да публику оживи моралношћу. Интерни приручник „Берклијског интернационалног оптужног института” коришћен је како би гледаоци АРД-а своје преплате сматрали у мањој мери обавезним доприносом, и више неком врстом добротворне донације. Клаудија Шварц је прокоментарисала: „Самопохвала у најбољој традицији изражавања државног радија један - да та реч већ неко време није била забрањена”.[8]

Референце уреди

  1. ^ „АРД Финанзберицхт” (ПДФ). АРД. 2014. Архивирано из оригинала (ПДФ) 25. 06. 2020. г. Приступљено 11. 1. 2017. 
  2. ^ „АРД Митарбеитер”. АРД. 2015. Архивирано из оригинала 01. 08. 2017. г. Приступљено 11. 1. 2017. 
  3. ^ „Фацтс анд фигурес абоут ЗДФ”. www.здф.де (на језику: немачки). Приступљено 2020-07-26. 
  4. ^ „Еуропеан Бенцхмаркинг: Публиц Сервице Броадцастерс ин тхе Дигитал Ера” (ПДФ). Цирцом Регионал. мај 2002. стр. 46. Архивирано из оригинала (ПДФ) 9. 10. 2009. г. Приступљено 19. 7. 2009. 
  5. ^ „АРД-Прессемиттеилунг: 50 Јахре Ерстес Деутсцхес Фернсехен - Сyмпосиум унд Сондерсендунген зум АРД-Јубилäум”. прессепортал.де. Приступљено 2016-06-12. 
  6. ^ http://www.spiegel.de/politik/deutschland/zdf-ein-regierungssender-kontrolliertes-fernsehen-kolumne-a-1086658.html.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  7. ^ Fleischhauer, Jan (2019-02-14). „Manipulation: Schöner sprechen mit der ARD”. Spiegel Online. Приступљено 2019-02-18. 
  8. ^ Schwartz, Claudia. „Die ARD will mit Framing das Publikum einseifen”. Neue Zürcher Zeitung (на језику: немачки). Приступљено 2019-02-18. 

Literatura уреди

Спољашње везе уреди

 
АРД на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=ARD_(radiodifuzno_preduzeće)&oldid=27677333”