Антун Радић

Антун Радић (Десно Требарјево код Сиска, 11. јун 1868 — Загреб, 10. фебруар 1919) био је хрватски научник, књижевник, преводилац, публициста, социолог, етнограф и политичар. Утемељивач је хрватске етнографије.

Антун Радић
Датум рођења	(1868-07-11)11. јул 1868.
Мјесто рођења	Мартинска Вес  Аустроугарска
Датум смрти	19. фебруар 1919.(1919-02-19) (50 год.)
Мјесто смрти	Загреб  Краљевство СХС

Биографија

Рођен је у селу Десном Требарјеву код Сиска 1868. године. Завршивши пучку школу у Мартинској Веси код Сиска одлази у Загреб гдје наставља школовање у горњоградској гимназији, затим је студирао славистику и класичну филологију у Загребу и Бечу. Докторирао је у Загребу 1892. године с темом О неким есхатолошкијем мотивима у хрватској књижевности. Од 1893. године је у школској служби и службовао је у Осијеку, Пожеги, Вараждину и Загребу. Након избора за Сабор 1897. године, на захтјев бана Кхуена, отпуштен је из службе јер није хтио гласати за владиног кандидата. Од 1897. до 1901. године уредником је Зборника за народни живот и обичаје Јужних Славена. Од 1901. па до 1909. године ради као секретар у Матици хрватској те је један од оснивача и уређивача Матичина часописа Гласа Матице хрватске. Дуго је уређивао и лист Дом (којег је основао 1899. године) којим знатно утиче на културни и национално-политички развој хрватског села.

Године 1917. поновно се запошљава као професор на загребачкој горњоградској гимназији гдје остаје све до своје смрти 10. фебруара 1919. године. Наком смрти Антуна Радића власти у новоуспостављеној држави Краљевини СХС нису одобриле пензију Радићевој удовици Вилми па је она остала без средстава за живот, а када је добила судски налог да напусти стан због неплаћања станарине отишла је 6. јула 1919. године на гроб свог супруга Анте и тамо попила отров. У то вријеме су од власти били прогоњени и затворени многи вође ХПСС-а (Стјепан Радић био је затворен, без суђења, 339 дана, Владко Мачек и Људевит Кежман држани су у затвору девет мјесеци, Иван Пернар три мјесеца а Јосип Предавец два мјесеца) те се мислило да је Вилма Радић починила самоубиство у знак протеста против прогона странке њеног покојног супруга.

Сахрањен је на загребачком гробљу Мирогоју.

Научни рад

Својим етнолошким истраживањима утицао је на политичко дјеловање брата Стјепана. Антун Радић истицао је повезаност националног ослобођења са социјалним, упозоравајући да се самим уклањањем туђинског националног тлачења не постиже потпуна народна слобода. Своје погледе износи с великом приврженошћу хрватском народу, којима иде у ред најистакнутијих хрватских интелектуалаца. Поред етнологије, у научном се раду бавио и књижевноисторијским темама те је такође преводио дјела руске књижевности.

Политичко дјеловање

С млађим братом Стјепаном 1904. године основао је Хрватску пучку сељачку странку (ХПСС) те је учествовао у изради програма странке. Године 1910. изабран је у Хрватски сабор у којем се активно залагао за реформу локалне управе и школства.

Ставови

Пишући о Србији, записао је да свему злу свом нису ни сами Србљи криви, него све њетко око њих рује и копа, само да тамо не буде реда, мира и напретка. О хајдуцима је записао да су задали Турцима доста јада и да су они највећом већином били Срби. Срби су му тада (1900.) имали двије своје државе и два владара, Србију и Црну Гору. Српска православна света обитељ Крушедол му је у Доњој Хрватској и у хрватској земљи, а Бања Лука у босанској Хрватској. Хрватски градови су му били, поред данашњих градова у Републици Хрватској и: Љубљана, Сремски Карловци, Земун, Сремска Митровица, Рума, Бихаћ, Јајце, Бања Лука, Сарајево, Зеница, Добој, Шамац, Вишеград, Зворник, Бијељина, Травник, Тузла, Мостар, Требиње, Котор... Земун му је на хрватској граници. Подржавао је (1903.) стварање Хрватске православне цркве, која је након мање од четири деценије створена у НДХ. У листу Дом од 3. децембра 1903. је записао да прије 300-400 година око Загреба, Крижеваца, Сиска, Пожеге... није било ниједног Хрвата. Они су били преко Велебита, ближе мору, а око Загреба, па на запад до Љубљане и низводно уз Саву су били Словенци или Словинци. Када је хрватска држава преко Велебита пропала, преселили су се хрватски бани међу Словенце, у Загреб, али су се и даље звали хрватски бани. I тако су Словенци имали хрватског бана, али због сличног говора нису га сматрали туђим. Временом су људи изгубили своје име и Словенци на том простору су се почели звати Хрватима. Писао је и о хрватизацији Славоније. У Дому од 10. новембра 1904. наводи текст у којем је наведено да је неко нпр. у Винковце дошао још прије 20 година и да је рекао да је Хрват и да су ти људи Хрвати, био би сретан ако би му се сав свијет смијао, јер би лако добио и батине. То су били Раци и Шокци, а Хрватама није било ни трага. Али већ тада су господа по Славонији, а било је већ и таквих сељака, говорили да су Хрвати. У тексту се констатује да је од те несвјесне масе, Странка права Анте Старчевића, створила Хрвате. 1904. године спомиње Србе католике при мору: На југу, особито при мору око Дубровника и Котора има доста Србаља католика. Што више у самом Дубровнику и околини има, чујем шест римских попова, који кажу да су Србљи. Пишући о Матији Антуну Рељковићу дјеломично је цитирао Сатир, да се види како је Рељковић писао о својим Славоницима. Након дијела О Славонче, ти се врло вараш, Који год ми тако одговоараш..., навео је три тачке и изоставио остатак цитата који гласи: Наши стари јесу књигу знали, сербски штили, а сербски писали.

Литература

• Звонимир Кулунџић, Анте Радић и клерикалци, Загреб, 1951.

Спољашње везе

• Бобан, Бранка, Резултати досадашњих истраживања о Антуну и Стјепану Радићу // Радови Завода за хрватску повијест, св. 27, бр. 1. (1994). стр. 255-270.
• Чапо Жмегач, Јасна, Антун Радић и сувремена етнолошка истраживања // Народна умјетност: хрватски часопис за етнологију и фолклористику, св. 34, бр. 2. (1997). стр. 9-32.