Апејрон (грч. τὸ ἄπειρον) је начело космолошко-онтолошке теорије античког филозофа Анаксимандра из 6. века старе ере, чије је дело готово сасвим изгубљено, осим неколико кратких фрагмената.

Анаксимандар је веровао да је битак, тј. прапочело (грч. ἀρχή) света једна неодређена и бескрајна маса (апејрон), која не може нити остарити нити пропасти и која представља неисцрпно врело из кога произлазе сва бића и ствари које опажамо.

Апејрон никада није био прецизно дефинисан, а неки мислиоци, на пример Аристотел и Августин, сматрали су га неком врстом првобитног хаоса. Апејрон у себи садржи супротности топло–хладно и влажно–суво, те управља кретањем свега, из чега настају различити облици и разлике које срећемо у свету.

Из те неодређене и бесконачне целине одвојила се једна маса — наша Земља, ваљкастог облика, око које се на једнакој удаљености налазе ватрене кугле, које су у почетку биле прикачене за њу као кора око дрвета, док се најзад нису одвојиле у засебна бића у облику точкова испуњених ватром. Човек и све животиње настале су преображењима. Према Анаксимандру, човек је настао од неке морске животиње, највероватније рибе.

Али, као што су из онога неодређеног и бесконачног настала сва издвојена бића и ствари, тако се, „по нужности“ и „трпећи једна од друге казну због своје неправедности“, сва та појединачна бића „по реду времена“ морају – због свог неправедног чина издвајања и жудње да опстану као издвојена тела – вратити у исто оно неодређено и бескрајно из кога су потекли (Пхyс. Опин. фр. 2). Тако свет и сва издвојена бића губе своју појединачну егзистенцију и утапају се у апејрон. Ватрени точкови који се окрећу око Земље само су привремени богови нашег света.

Други пресократски филозофи другачије су схватали апејрон. За Питагору космос је почео као један апејрон, али је у неком тренутку апсорбовао празан простор изван себе, пунећи космос ваздушним мехурима који су поделили свет на многе различите делове. За Анаксагору првобитни апејрон почео се убрзано ротирати под утицајем божанског Ума (грч. νοῦς), а огромна брзина те ротације учинила је да се свет подели на многе фрагменте. Међутим, како су сва појединачна бића потекла из истог апејрона, сва бића морају у себи садржавати делиће других бића: на пример, дрво такође садржи и сићушне делове риба, Месеца и песка. Једино тако, сматра Анаксагора, може се објаснити могућност да се један предмет преобрати у други, јер, наиме, свака ствар у себи већ садржи клицу свих других ствари.

Види још уреди