Архетипови (Јунг)
Архетип је Јунгова хипотетичка конструкција која означава свеопшто искуство целокупног човечанства и представља основну јединицу колективно несвесног.[1] Карл Густав Јунг (Кесвил, 26. јул 1875 — Кизнхат, 6. јун 1961), швајцарски је психијатар, оснивач аналитичке психологије у којој се разликују лично и колективно несвесно у оквиру којег разликујемо различите архетипове.
Појам архетипа уреди
Архетип је реч грчког порекла и значи праузорак, праслику, праписмо, а нароцито - први отисак. Архетип је Јунгов појам који се односи на урођене обрасце мишљења, осећања и деловања, настали као резултат вековима таложеног искуства бројних генерација предака и који представљају основне структуре и динамичке елементе колективно несвесног.[2]
Целокупност и свесних и несвесних збивања чине психу. Психа се састоји из двеју сфера: сфере свесног и сфере несвесног. Обе сфере су супротне по својим особинама али допуњују се чинећи јединство психе. Сфера свести је само мали делић тоталне психе. У даљем откривању несвесног живота Јунг је дошао до претпоставке да несвесни живот, осим индивидуалног несвесног, садржи још један, дубљи и пространији слој који је назвао колективно несвесно.
Колективно несвесно дато је пре сваког личног искуства и садржи опште, за цело човечанство типичне наслеђене форме опажања и разумевања, такозване архетипове. Они представљају огромно духовно наслеђе људског развоја. Они су отисци општељудског искуства стицаног у току хиљада година у типичним, увек понављаним ситуацијама. Стога се појављују у свести појединца када се понови једна таква праситуација у његовом личном животу.
Јунг је архетиповима придавао велику важност. Сматрајући да доказано постоје, и то како у сновима, фантазијама, визијама, у уметничком стваралаштву (нарочито великих стваралаца), тако и у суманутим садржајима и халуцинацијама душевно болесних, Јунг им је придавао доминантни функционални карактер. Осим овога, Јунг је и сматрао да архетипови поседују велики енергетски набој.
Развој теорије уреди
Јунгова идеја о архетиповима је базирана на Кантовим (Имануел Кант) и Платоновим (Платон) идејама и Сопенхауеровим (Артур Шопенхауер) прототиповима. Јунг је био отворен за нова искуства, увек је био спреман да се исправља и развија. Тако се и његово схватање архетипова мењало и формално и функционално.
Први пут је 1917. говорио о “доминантама колективног несвесног”, као садржајима који поседују специфичну енергију. До тада је употребљавао термин “примордијалне слике”, који је узео од Јакоба Буркхарта. Примордијалним сликама је Јунг означавао све митологеме, мотиве легенди и бајки, где су концентрисани универзални људски начини понашања изражени у сликама. Кроз историју ти мотиви су узимали безбројне облике, од схватања примитиваца, преко религиозних идеја, до снова, визија и фантазија савременог човека.
Термин “архетип”, какав је у данашњој употреби, Јунг је прихватио 1919. У потрази за суштином архетипова Јунг је морао да доспе до области митологије, алхемије и историје религија. Етимологију речи архетип је дао Пол Шмит у делу Архетипови код Аугустина и Гетеа. Први елемент архе означава: почетак, порекло, узрок, примарни извор и принцип, али такодје означава и: водећу позицију, највише правило, доминанту; други елемент тип значи: форму, слику, прототип, модел, начин, норму, а у фигуративном смислу: склоп, основну форму, примордијалну форму (форму која истиче неке заједничке карактеристике људи, животиња, или биљака као врсте). Док у почетку, код Јунга, архетип је означавао мотиве који се изражавају у сликама, касније је добио много шире значење.
Од 1946. године Јунг је допунио своје раније учење о архетиповима, разликујуци архетипове за себе, то јест оне који су потенцијално присутни у свакој психичкој структури, и оне који постају актуелни, који се могу опажати онда када ступе у области свести као архетипске представе или архетипски процес, стално при томе варирајући у своме начину испољавања.
Колективно несвесно уреди
Колективно несвество представља најдубљи , најзагонетнији и најмрачнији простор људске психе. Оно је универзални темељ целокупне личности. У њему је похрањено духовно искуство хиљаде генерације наших предака, а основне јединице колективно несвесног су архетипови.
У посебним студијама и огледима Јунг расправља о архетиповима као што су: архетип мајке, божанског детета, поновног рођења, архетип духа итд. У ствари, сва животна испољавања, уколико су уопште људске и типичне природе, почивају на архетипској основи, свеједно да ли се манифестују као биолошка, психо-биолошка или духовна испољавања. Архетипови су невидљиви корени свести. Они, по Јунговој концепцији, у својој биполарној структури, носе у себи како тамну тако и светлу страну. Отуд је и могуће да они у једном случају, као код генијалних људи, постану носиоци ,,великих идеја" које служе човечанству као узор, док у другом случају, код душевно болесног, постају његова коб. Јунг упозорава на то да морамо правити разлику између архетипова и архетипских слика. Архетипови су невидљиви оквири нашег целокупног искуства, а испољавају се у виду симболичних слика набијених емоцијама. Сам по себи архетип је невидвљив, несазнатљив и непроменљив, али су његове манифестације и представе разнолике, опажљиве и променљиве.
Архетип и инстинкт уреди
Архетип се може истраживати са различитих аспеката. Када га посматрамо у односу са инстинктима, онда сагледавамо повезаност људске психологије са психологијом животиња.
Да би боље објаснио однос нагон-дух и положај архетипа у том односу, Јунг је позвао у помоћ боје. Ако се нагон означи црвеном, а дух плавом, онда архетипу одговара љубичаста боја. Она је мешавина плаве и црвене, а истовремено је и посебна боја. Нагон има физиолошки аспект, али у свест продире као слика тј. као архетипска представа. При томе се развијају дејства која су у супротности са физиолошким нагонима или изгледа да су у супротности.Ако је архетип представљен невидљивим ултра-љубичастим делом спектра, ова аналогија помаже да схватимо не само положај архетипа у односу дух-нагон, већ подсећа да је архетип психоидан фактор.Психички ултраљубичасто, архетип, означава подручје које са једне стране не показује никакве физиолошке карактеристике, а са друге стране се не може сматрати психичким, иако се тако манифестује. У архетипској представи дух и нагон се налазе један наспрам другог у оквирима психичке равни. По Јунгу, психа и њени садржаји су једина стварност о којој ми имамо непосредно сазнање.
Архетип није наслеђена представа уреди
Када се о колективно несвесном говори као о наслеђеној маси састављеној од талога свих искустава низа предака, постоји опасност да се архетип прихвати као наслеђена престава. Зато је Јунг често наглашавао да се не ради о наслеђеним представама, већ о наслеђеним могућностима представљања. Његова је суштина непроменљива, али се мењају начини манифестације и то у складу са одговарајућом индивидуалном свешћу у којој искрсава.
Архетип као енергетски центар уреди
Јунг је сматрао да архетипови поседују велики енергетски набој. Аксиоми у психологији су: постојање несвесног и енергетска теорија. Архетипови су отисци стално понављаних, типичних искустава, али они се емпиријски истовремено понашају као снаге и тенденције понављања истих искустава. Архетипови поседују специфичну енергију, независну од свести која им се не може одузети. Медјутим, та специфична енергија није довољна да би од психоидног архетипа по себи постала представа. Потребна је додатна енергија која долази из свести, да би могле да почну динамичке операције. Архетип тако добија „набој“ који се манифестује у некој врсти магнетске привлачности на свест. Светлост свесности пада на архетип и он улази у област психичког, постаје видљив.
Архетип и симболи уреди
Архетип као енергетски центар има способност да продре у свест и постане видљив. Поседује способност појављивања у одређеној симболичкој форми. Симбол је тако мост између свесног и несвесног дела личности. Симболи могу да буду конкретни – у облику људи, животиња или биљака, или апстрактни – круг, коцка, крст, лопта, мандала... Од прастарих времена, дневно кретање Сунца и смењивање дана и ноћи је представљено серијом слика као мит о умирању и поновном рађању хероја и те слике су утиснуте у људску психу. Јунг је посебно обрадјивао архетипове:сенку, животињу, старог мудраца, дете, мајку, аниму, анимус, архетипове који представљају циљ или циљеве развојног процеса.
4 Јунгова архетипа уреди
Јунг описује архетипске догађаје: рођење, смрт, одвајање од родитеља, брак итд, затим архетипске фигуре: мајка, отац, дете, [ђаво]], бог, херој итд. I архетипске мотиве: апокалипса, потоп, стварање итд. Цела Јунгова психологија се може сажету у једну реч: индивидуација. Индивидуација је раст персоналности која, у искуствима и драмама живота, кроз сусрет с архетиповима долази до остварене зрелости и целовитости. По Јунгу, његова врста психологије је намењена више људима зрелије доби који су реализовали своје личне амбиције (секс, каријера, породица, друштвено признање) те се, засићени животним искуствима, налазе на прагу духовне кризе и пропитивања онога што се често зове смисао живота. Потенцијални приговор да, тако дефинисаној, његовој психологији недостаје универзалност Јунг је отклонио тврдњом да и млади људи могу осећати снажан порив за индивидуацијом, но да се то ипак чешће догађа у зрелије животно доба: изузеци би били веома рано психички развијени појединци, те људи такве психолошке конституције којима су основе људског постојања-породица и каријера - у другом плану.
Личност се током индивидуализације сусреће са архетиповима Персоне, Сенке, Аниме/Анимуса, Мудрог старца док не доспе до свог унутрашњег средишта, до архетипа Сопства. Персона се односи на површински слој личности. Сваки човек поседује Персону (маску) која штити његову праву личност од погледа и притисака спољашњег света и која је посредник између личности и социјалне средине. Појединац у току индивидуације мора да научи да разликује маску од своје аутентичне личности. Постоји иза фасаде оно наше лице “које ми свету никада не показујемо, јер га скривамо помоћу Персоне, маске глумца” (Јунг “О архетиповима колективно несвесног”).
Сенка је мрачни део личности која обухвата особине које свесно ја не прихвата и којих се стиди. Ове непрознате особине бивају потиснуте, где се формира инфериорни, тамни део личности. Зато Јунг Сенку дефинише као свеукупност онога што личност не жели да буде и што не признаје да јесте. Душевне слике Анимуса и Аниме посредују између Ја и унутрашњег света. Једна народна пословица каже да сваки мушкарац носи своју Еву у себи. У којој мери сваки мушкарац носи и психичку жену у себи, односно да ли свака жена, независно од свога физичког изгледа, носи у себи и неки психички отисак мушкараца, питање је којим се Јунг посебно занимао. Овај однос се открива на два начина: један је чисто унутрашњи и њега сусрећемо у нашем несвесном животу, у сновима, фантазијама и визијама, док је други начин спољашњи и то у виду проналажења сексуалног партнера, у коме се, заправо, пројектује онај други пол у нама који нам долази у сусрет као допуна нашој потреби за целовитошћу. Ову вечиту Еву у сваком мушкарцу Јунг је назвао Анима, односно вечитог Адама у жени, Анимус, сматрајући их архетипским вредностима. Дакле Анимус је праслика мушкарца у жени, а Анима је праслика жене у мушкарцу. Сопство је по Јунгу архетип целине, душевног склада у потпуности. Испољава се кроз разне симболе: бисер, злато, цвет и Сунце.
По Карлу Густаву Јунгу постоје 4 човекова архетипа. То су тачније 4 степеника до просветљења; четири степеника у нашем сазревању. Први архетип је архетип АТЛЕТЕ. То је идентификација са нашим телом и шта ми можемо физички да урадимо. Следећи архетип је РАТНИК. То је фаза у нашим животима када размишљамо као ратници: "Кога треба да победим?", "Има ли неко бољи од мене?". Трећа фаза је архетип ДРЖАВНИКА. То је време где престајемо мислити на себе и почињемо чинити ствари за друге. Четврти стадијум је архетип ДУХА. У овом стадијуму почињемо да себе истински препознајемо. То је сазнање где схватамо да ово тело није наш дом, да ова земља није наш дом. Где видимо себе као бесконачни дух, где смо део Универзума.
Говорећи о колективном несвесном, о општој психи, Јунг није заборавио појединца. Колективно несвесно је аутономни комплекс, нешто изван нас, али мора себе да индивидуализује. Индивидуација, човеков потенцијални развој у једниствену личност је управо архетипски феномен. Кристализација мање или више чврстог Ја је карактеристична само за људску врсту. Као семе, психа носи у себи диспозиције да сазри и развије те предиспозиције. Пошто је свака психа утемељена на архетиповима, Јунг сматра да се морамо суочити, како са оним архетиповима који нас повезују са осталим припадницима људског рода, тако и са онима који су наш сопствени закон унутра, наш унутрашњи позив.
Занимљивости уреди
Јунгу се често приписује изрека: „Призван или непризван, Бог је увек ту.“ Та реченица је уклесана на његовом гробу. Међутим ради се о спартанској изреци коју је он пронашао у списима Еразма Ротердамског.
Јунг је објаснио и феномен "летећих тањира" дајући психолошко објашњење где се искључује могућност појаве ванземаљаца.
Види још уреди
Референце уреди
Литература уреди
- Стевенс, Антхонy (2006), „Цхаптер 3”, Ур.: Пападопоулос, Ренос, Тхе Хандбоок оф Јунгиан Псyцхологy
- Јунг, C. Г. (1928) [1917], Тwо Ессаyс он Аналyтицал Псyцхологy, Цоллецтед Wоркс, 7 (2 изд.), Лондон: Роутледге (објављено 1966)
- Јунг, C. Г. (1934), Тхе Арцхетyпес анд Тхе Цоллецтиве Унцонсциоус, Цоллецтед Wоркс, 9 (1) (2 изд.), Принцетон, Њ: Боллинген (објављено 1981), ИСБН 0-691-01833-2