Википедија

Беснило

Беснило је тешка вирусна заразна болест од које може оболети сваки сисар,[1][5] између осталог и човек. Рани симптоми могу укључивати грозницу и пецкање на месту излагања.[1] Ове симптоме прати један или више следећих симптома: мучнина, повраћање, насилни покрети, неконтролисано узбуђење, страх од воде, немогућност померања делова тела, збуњеност и губитак свести.[1][6][7][8] Једном када се појаве симптоми, резултат је готово увек смрт.[1] Временски период између заразе болешћу и почетка симптома је обично један до три месеца, али може варирати од мање од једне недеље до више од једне године.[1] Време зависи од удаљености коју вирус мора прећи дуж периферних нерава да би стигао до централног нервног система.[9]

Беснило
Човек оболео од беснила, 1958
СпецијалностиИнфективна болест
СимптомиГрозница, страх од воде, конфузија, прекомерно саливирање, халуцинације, проблеми са спавањем, парализа, кома[1][2]
УзроциВирус беснила, аустралијски лисавирус слепих мишева[3]
ПревенцијаВакцина против беснила, контрола животиња, имуноглобулин против беснила[1]
ЛечењеНега
ПрогнозаГотово увек смрт након појаве симптома[1]
Смртност56.000 годишње[4]

Беснило узрокују лисавируси, укључујући вирус беснила и аустралијски лисавирус слепих мишева.[3] Шире се када заражена животиња угризе или огребе човека или другу животињу.[1] Пљувачка заражене животиње такође може пренети беснило ако пљувачка дође у контакт са очима, устима или носом.[1] Глобално гледано, пси и лисице су најчешће заражене животиње.[1] У земљама у којима пси обично имају ову болест, више од 99% случајева беснила су директни резултат уједа паса.[10] У Америци су угризи слепих мишева најчешћи извор заразе беснилом код људи, а мање од 5% случајева је од паса.[1][10] Глодари су врло ретко заражени беснилом.[10] Болест се може дијагнозирати тек након почетка симптома.[1]

Програми контроле животиња и вакцинације смањили су ризик од беснила паса у бројним регионима света.[1] Имунизација људи пре него што буду изложени препоручује се онима са високим ризиком, укључујући оне који раде са слепим мишевима или који дуже време проводе у деловима света где је беснило често.[1] Код људи који су били изложени беснилу, вакцина против беснила и понекад имуноглобулин против беснила ефикасни су у спречавању болести ако особа добије третман пре почетка симптома беснила.[1] Прање убода и огреботина у трајању од 15 минута сапуном и водом, повидон-јодом или детерџентом може да смањи број вирусних честица и донекле може бити ефикасно у спречавању преноса.[1][11] Према подацима из 2016, само четрнаест људи је преживело инфекцију беснила након показивања симптома.[12][13][14]

Беснило узрокује око 56 000 смртних случајева широм света годишње.[4] Више од 95% смртних случајева људи од беснила догађа се у Африци и Азији.[1] Око 40% смрти се дешава код деце млађе од 15 година.[15] Беснило је присутно у више од 150 земаља и на свим континентима, осим на Антарктику.[1] Више од 3 милијарде људи живи у регионима света у којима се јавља беснило.[1] Бројне земље, укључујући Аустралију и Јапан, као и већи део западне Европе, немају беснило међу псима.[16][17] Многа пацифичка острва уопште немају беснило.[17] Беснило је класификовано као занемарена тропска болест.[18]

Вирус беснила уреди

Вирус беснила карактеризован је помоћу електронског микроскопа по први пут 1962. године[19]. То је РНК вирус димензија 75×100-300 нм, облика револверског метка, изграђен из пет протеина. Вирион се може поделити у две структурне јединице: централни цилиндрични део кога чини рибонуклеокапсид и танке овојнице на чијој се површини налазе трнасти продужеци. Гликопротеин или Г протеин формира трнасте продужетке на површини вирусне честице. Он је фактор вируленције јер се везује за одговарајуће рецепторе, тиме индукујући неутралишућа антитела која имају кључну улогу у вакциналном имунитету [20]. Г протеин је структурно врло сличан неуротоксину змијског отрова и оба показују висок афинитет за ацетилхолинске рецепторе.

Матриксни протеин (М2) налази се између Г протеина и рибонуклеокапсида а има улогу у току морфогенезе вируса доводећи до интеракције унутрашњег Н протеина и спољашњег Г протеина. Рибонуклеокапсид је сачињен од геномске РНК вируса и три структурна протеина: Н протеин значајан за транскрипцију и репликацију вируса, L протеин који је РНК-зависна РНК полимераза, ензим од којег зависи синтеза вирусне РНК, транскрипција и репликација, и коначно М1 протеин чија је улога регулаторна — он помаже активности L протеина.

Постоји седам генотипова вируса беснила и вируса сродних беснилу у роду Лyссавирус [21]. У генотип 1 сврставају се класично беснило са великим бројем подтипова и сви вакцинални сојеви. У оквиру овог генотипа постоји више подтипова насталих мутацијама, различите вируленције за поједине домаћине, нпр. урбано или псеће и силватично или беснило лисица. Остали генотипови налазе се код слепих мишева и неких малих сисара широм света. Генотипови 2-4 постоје у Африци, а генотипови 5 и 6 код европских слепих мишева, највише у Скандинавији. Генотип 7 идентификован је 1996. код летећих лисица у Аустралији, посебне форме летећих сисара из реда Мегацхироптера. Сви генотипови могу изазвати смртоносну инфекцију човека.

Знаци и симптоми уреди

Типичан болесник са беснилом који показује хидрофобију
 
Животиње са „немим“ беснилом делују депресивно, летаргично и некоординирано

Период између инфекције и првих симптома (период инкубације) обично је 1–3 месеца код људи.[22] Овај период може бити краћи од четири дана или дужи од шест година, у зависности од места и тежине ране и количине унесеног вируса.[22] Почетни симптоми беснила су често неспецифични, попут грознице и главобоље.[22] Како беснило напредује и узрокује упале мозга и можданих овојница, симптоми могу укључивати благу или делимичну парализу, анксиозност, несаницу, конфузију, узнемиреност, ненормално понашање, агресију, параноју, терор и халуцинације.[9][22] Особа се такође може бојати воде.[1]

Симптоми на крају прелазе у делиријум и кому.[9][22] Смрт се обично јавља 2 до 10 дана након првих симптома. Преживљавање је готово непознато када се симптоми појаве, чак и уз интензивну негу.[22][23]

Беснило се током своје историје повремено називало и хидрофобијом („страх од воде“).[24] Односи се на скуп симптома у каснијим фазама инфекције у којима особа има потешкоћа са гутањем, показује панику када јој се дају течности за пиће и не може да угаси жеђ. Било који сисар заражен вирусом може показати хидрофобију.[25] Производња пљувачке је у великој мери повећана, а покушаји пијења, или чак намера или предлог за пиће, могу проузроковати несносно болне грчеве мишића у грлу и гркљану. Будући да заражена јединка не може да прогута пљувачку и воду, вирус има много веће шансе за пренос, јер се множи и акумулира у пљувачним жлездама и преноси угризима.[26] Хидрофобија је често повезана са разјареним беснилом, које погађа 80% људи заражених беснилом. Преосталих 20% може доживети паралитички облик беснила који је обележен слабошћу мишића, губитком осећаја и парализом; овај облик беснила обично не изазива страх од воде.[25]

Прогноза код беснила је врло неповољна, у фуриозном облику болести смрт наступа просечно за 5 дана, а у паралитичном за 13, мада може уз мере вештачког кардио-респираторног одржавања болесника трајати и 2-3 недеље. [19] Излечење беснила могуће је код животиња а сасвим изузетно и код човека. Неколико описаних случајева опоравка након клинички и лабораторијски доказане инфекције догодили су се код болесника који су били вакцинисани, али је пре него што се развио заштитни имунитет дошло и до енцефалитиса. Код њих су остале трајне неуролошке последице у годинама после болести.

Успостављање дијагнозе уреди

Дијагноза беснила поставља се клинички и лабораторијским методама. [27] Када је карактеристична клиничка слика са хидрофобијом развијена, уз позитивну епидемиолошку анамнезу, дијагноза се може поставити и само клинички. Како је клинички ток релативно кратак и завршава скоро по правилу летално, дијагноза са лако може поставити на обдукционом материјалу. Међутим, заживотна лабораторијска потврда дијагнозе нарочито је важна због потребе вакцинације болничког особља и чланова породице који су били у непосредном контакту са оболелим. Стандардне лабораторијске анализе су од мале помоћи код беснила, обично постоји леукоцитоза са неутрофилијом, урин је без особитости, а ликвор остаје бистар, али са повећањем броја лимфоцита, протеина а некад и глукозе.

Негријева тела, која се данас најчешће приказују имунолошким бојењем, не морају бити развијена код свих случајева, нарочито у случају ране смрти. Код примене анилинских боја, Негријева тела налазе се код око 75% случајева беснила, зависно од увежбаности лабораторије, а директним имунофлуоресцентним тестом број позитивних расте на 99% од свих случајева беснила. Из тог разлога је за дефинитивну потврду потребна изолација вируса која се ради на култури неуробластома – ћелија и на лабораторијским мишевима. Код клиничке сумње на беснило потребно је на лабораторијски преглед доставити серум, ликвор, саливу, биопсију коже и отисак корнеје.

Серум – уколико пацијент раније није вакцинисан против беснила, налаз серумских антитела јасно упућује на инфекцију. Укрштене имунолошке реакције са другим агенсима нису познате. Обично су у завршној фази болести титрови антитела врло високи и са тенденцијом пораста до нивоа који се не виђају код вакцинисаних.

Ликвор – уколико је пацијент раније вакцинисан, серумска антитела не прелазе у ликвор. Налаз антитела у ликвору упућује на инфекцију беснилом. Из ликвора је могућа и изолација вируса беснила.

Салива – изолација вируса беснила могућа је као и из ликвора.

„Корнеја – тест“ и биопсија коже – методом директне имунофлуоресценције могу се приказати вирусне инклузије у епителу корнеје или око нервних завршетака у кожи. Биопсија се узима са потиљка.

Обдукциони материјал – мозак, узимају се делови можданог стабла, малог мозга и Амонов рог, за хистолошки преглед, имунофлуоресцентни тест и изолацију вируса. Треба узети и ликвор и крв, као и пљувачне жлезде. Хистолошким прегледом у нервном ткиву могу се наћи Негријева тела, Бабесови глијални чворићи и периваскуларни инфилтрат лимфоцита уз мање или више изражену дегенерацију нервних ћелија.

Молекуларне методе – последњих деценија стандардизован је РТ-ПЦР протокол за употребу у дијагностици како анте мортем тако и пост мортем. [28] Молекуларна епидемиологија заснована на РТ-ПЦР налазима важна је за класификацију свих вирусних обољења, пружајући увид у међусобне односе између различитих сојева и друге релације које су епидемиолошки релевантне. Коришћењем методе РТ-ПЦР праћене директно секвенцирањем и филогенетском анализом идентификовано је више нових кладуса (гарна) у филогенетском стаблу вируса псећег беснила на подручју Блиског истока и Северне Африке. [29]

Диференцијалне дијагнозе уреди

Беснило може личити на друге облике енцефалитиса, када нема хидрофобије као кардиналног симптома. Неуролошка стања типа Гилен-Бареовог синдрома, тровања, делиријум тременс, цефалични облик тетануса, ботулизам, полиомијелитис и др. морају бити узети у обзир. Пажљиво узета анамнеза и епидемиолошка анкета о уједу животиње на територији која је заражена беснилом, могу усмерити даљу дијагностику у правом смеру.

Рапидно прогредирајућа варијанта Кројцфелд-Јакобове болести може личити на атипичну клиничку форму беснила каква се јавља у Америци.

АИДС – синдром стечене имунодефицијенције највише је раширен у тропским крајевима где и беснило, тако да су описане истовремене инфекције. Зато је код болесника са АИДС-ом, ако се развије енцефалитис, потребно узети у обзир и беснило.

Хистерија, а нарочито лисафобија код особа уједених од животиња, могу такође да имитирају клиничку слику беснила.

Беснило у Србији и Југославији уреди

Краљевина Србија још 1900. оснива први Пастеров завод у Нишу, који је у то време уједно и први завод такве врсте на читавом Балкану. Пастеров завод оснива се у Новом Саду 1921, тако да је у целој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца он после 1928. године постао централна антирабична установа, а остао је то у Србији и до данас.

Колико је било случајева беснила у 19. веку у Србији не постоје поуздани подаци, али се према доступним изворима може закључити да је било јако раширено. У сабраним делима др Лазе Лазаревића описује се један случај пренесен само контактом са бесним псом. [30] Неки подаци указују на то да је крајем 19. века не само медицински сталеж, већ и становништво у Србији знало за Пастера и његову методу лечења против беснила. Поред испирања и каутеризације рана усијаним гвожђем, наводи се да „треба уједено чељаде подврћи антирабијској вакцинацији Пастеровој“ за коју се у „Српском архиву“ 1896. каже да је „један од највећих проналазака данашњег века“. [31]

Првих година рада Пастеровог завода у Нишу, вакцинисано је између 200 – 300 пацијената годишње, смртност код њих била је 0,48% што је компарабилно са другим Пастеровим заводима у свету. У прве 4 године вакцинисано је у нишком заводу 1140 пацијената углавном озлеђених од паса, укључујући и 9 озлеђених од вукова, а укупно је умрло 7. Слање пацијената у Пастеров завод било је регулисано прописима, за сиромашне о општинском трошку [32].

Након I Св. рата у Краљевини СХС основано је још неколико Пастерових завода, и после ратних разарања, профилакса беснила је полако обновљена. Годишње је вакцинисано по више хиљада пацијената, за првих десет година 58.018. [33] Овоме је у многоме допринела тада нова вакцина против беснила др Хемпта који је произвео мртву вакцину од нервног ткива инфицираних кунића, а касније јагањаца, третираног етром и фенолом, поставио електричне уређаје за млевење мозгова за вакцину, штампање етикета на стакленим ампулама, пуњење ампула, и за затаљивање ампула, тако да је у Новом Саду развио индустријску производњу вакцине за целу земљу, а касније и за извоз. Хемптову вакцину прихватиле су многе европске државе, Немачка, Аустрија, Чехословачка, Мађарска, Румунија и Бугарска. Производња Хемптове вакцине у Новом Саду трајала је до 1983. [33]

У Београду је тек 1926. почела вакцинација пацијената против беснила у Централном хигијенском заводу, али је примењивана метода била неуспешна и после 3 смртна случаја напуштена. У Пожешкој је основан Пастеров завод искључиво за производњу ветеринарских серума и вакцина, али не и беснила, а после II Св. рата променио је и назив, тако да се у Београду никад није формирао прави Пастеров завод у смислу антирабичне установе [33].

Према једном извору у Краљевини Југославији од 1927 до 1936. умрла је од беснила 141 особа, најмање 1927, свега 7, а највише 1933. године са 25 умрлих, на много већој територији од саме Србије. [34]

Ратна разарања у II Св. рату довела су до знатног погоршања ситуације. Док је пре рата било просечно 20-30 смртних случајева беснила у Југославији годишње, пред рат, а нарочито после рата беснило се страховито проширило и годишње је десетине људи умирало. Године 1948. почела је прво у Војводини обавезна вакцинација паса са одличним резултатима у ерадикацији урбаног беснила [35] (последњи случајеви псећег беснила били су 1983. на Косову и Метохији, а после 1980. није више било ни беснила код људи).

Прву вакцину против беснила новије технологије произведену на култури ткива направио је др Павле Фење, некадашњи шеф Одељења за хуману вирусологију Пастеровог завода у Новом Саду. Његови резултати публиковани су две године после емиграције у Канаду, 1958. године. Средином шездесетих др Фење је спровео и прво клиничко испитивање нове вакцине на добровољцима. Већ од седамдесетих многе земље развиле су производњу вакцине против беснила са разних култура ћелија. [36][37]

Године 1989. започела је производња хуманог имуноглобулина против беснила у кооперацији Завода за трансфузиологију Србије у Београду и Пастеровог завода у Новом Саду. Произведено више серија и током пар деценија употребе није било ни нежељених реакција, а ни хуманог беснила.

Данас уреди

У последњих 5 година, годишње се региструје у просеку око 200 случајева беснила код животиња у Србији [38]. Највећи број болесних животиња чине дивље животиње (преко 85%) и то лисице, које су заступљене са преко 95% у укупном броју оболелих дивљих животиња. Бесне лисице су опасне и за ширење беснила на домаће животиње и људе јер промене понашање и прилазе људима и животињама, када их могу ујести. Код домаћих животиња болест се дијагностикује код око 30 животиња годишње при чему је у највећем проценту (око 70%), болест утврђена код мачака док су пси заступљени у преко 20%. Повремено се региструје код домаћих животиња (говеда, овце, козе) које су најчешће биле жртве уједа дивљих бесних животиња на испаши.

У Републици Србији се више деценија систематски ради на сузбијању и контроли беснила код домаћих и дивљих животиња.

У погледу контроле беснила код домаћих животиња следеће кључне активности се спроводе сваке године: 1. превентивна вакцинација паса и мачака, 2. обележавање паса, 3. регистрација паса и мачака у Централном регистру животиња, уз евидентирање вакцинације против беснила и власника животиња; 4. издавања пасоша за псе и мачке.

До сада, због недостатка средстава, систематска вакцинација дивљих животиња у Србији није рађена али се на планирању ради годинама. У току 2002. године, вршена је пилот вакцинација на ширем подручју Суботице, а резултати су евидентирани кроз смањење оболелих животиња у том подручју, чији су ефекти видљиви и до данашњег дана. Одобравањем средстава од стране Европске комисије за цело подручје Западног Балкана, створили су се предуслови да се болест искорени са наших подручја. [38]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с „Рабиес Фацт Схеет Н°99”. Wорлд Хеалтх Организатион. јул 2013. Архивирано из оригинала 1. 4. 2014. г. Приступљено 28. 2. 2014. 
  2. ^ „Рабиес - Сyмптомс анд цаусес”. Маyо Цлиниц (на језику: енглески). Приступљено 9. 4. 2018. 
  3. ^ а б „Рабиес, Аустралиан бат лyссавирус анд отхер лyссавирусес”. Тхе Департмент оф Хеалтх. децембар 2013. Архивирано из оригинала 4. 3. 2014. г. Приступљено 1. 3. 2014. 
  4. ^ а б „Рабиес”. ЦДЦ (на језику: енглески). Приступљено 31. 1. 2021. 
  5. ^ Дреw WЛ (2004). „Цхаптер 41: Рабиес”. Ур.: Рyан КЈ, Раy ЦГ (едиторс). Схеррис Медицал Мицробиологy (4тх изд.). МцГраw Хилл. стр. 597-600. ИСБН 978-0-8385-8529-0. 
  6. ^ „Рабиес, Сyмптомс, Цаусес, Треатмент”. Медицал Неwс Тодаy. 
  7. ^ „Рабиес, Сyмптомс анд цаусес”. Маyо Цлиниц. 
  8. ^ „Анимал битес анд рабиес”. Јохнс Хопкинс Медицине. 
  9. ^ а б в Цотран РС, Кумар V, Фаусто Н (2005). Роббинс анд Цотран Патхологиц Басис оф Дисеасе (7тх изд.). Елсевиер/Саундерс. стр. 1375. ИСБН 978-0-7216-0187-8. 
  10. ^ а б в Тинтиналли, Јудитх Е. (2010). Емергенцy Медицине: А Цомпрехенсиве Студy Гуиде (Емергенцy Медицине (Тинтиналли)). МцГраw-Хилл. стр. Цхаптер 152. ИСБН 978-0-07-148480-0. 
  11. ^ Wуннер, Wиллиам Х. (2010). Рабиес: Сциентифиц Басис оф тхе Дисеасе анд Итс Манагемент. Ацадемиц Пресс. стр. 556. ИСБН 9780080550091. 
  12. ^ Хемацхудха Т, Уголини Г, Wацхараплуесадее С, Сунгкарат W, Схуангсхоти С, Лаотхаматас Ј (мај 2013). „Хуман рабиес: неуропатхогенесис, диагносис, анд манагемент”. Тхе Ланцет. Неурологy. 12 (5): 498—513. ПМИД 23602163. С2ЦИД 1798889. дои:10.1016/с1474-4422(13)70038-3. 
  13. ^ „УЦ Давис Цхилдрен'с Хоспитал патиент бецомес тхирд персон ин У.С. то сурвиве рабиес”. УЦ Давис Медицал Центер. Архивирано из оригинала 21. 5. 2012. г. Приступљено 3. 5. 2012. 
  14. ^ Маној С, Мукхерјее А, Јохри С, Кумар КВ (2016). „Рецоверy фром рабиес, а универсаллy фатал дисеасе”. Милитарy Медицал Ресеарцх. 3 (1): 21. ПМЦ 4947331  . ПМИД 27429788. дои:10.1186/с40779-016-0089-y. 
  15. ^ „Рабиес: Тхе Фацтс” (ПДФ). Wорлд Хеалтх Организатион. Архивирано (ПДФ) из оригинала 24. 2. 2017. г. Приступљено 24. 2. 2017. 
  16. ^ WХО Еxперт Цонсултатион он Рабиес : сецонд репорт. (ПДФ) (2 изд.). Генева: WХО. 2013. стр. 3. ИСБН 9789241209823. Архивирано (ПДФ) из оригинала 20. 10. 2014. г. 
  17. ^ а б „Рабиес-Фрее Цоунтриес анд Политицал Унитс”. ЦДЦ. Архивирано из оригинала 5. 3. 2014. г. Приступљено 8. 5. 2019. 
  18. ^ „Неглецтед Тропицал Дисеасес”. цдц.гов. 6. 6. 2011. Архивирано из оригинала 4. 12. 2014. г. Приступљено 28. 11. 2014. 
  19. ^ а б „О беснилу – Пастеров Завод” (на језику: српски). Приступљено 2022-03-02. 
  20. ^ Баљошевић, С (1996). „Беснило. Селецтед Паперс он Рабиес Пропхyлаxис”. Пастеур Институте Нови Сад: 19—27. 
  21. ^ Руппрецхт ЦЕ, Диетзсцхолд Б, Копроwски Х. (Едс.) (1994). Лyссавирусес. Берлин Хеиделберг: Спрингер-Верлаг. стр. 1—352. 
  22. ^ а б в г д ђ Гиесен А, Гниел D, Малерцзyк C (март 2015). „30 Yеарс оф рабиес ваццинатион wитх Рабипур: а суммарy оф цлиницал дата анд глобал еxпериенце”. Еxперт Ревиеw оф Ваццинес (Ревиеw). 14 (3): 351—67. ПМИД 25683583. дои:10.1586/14760584.2015.1011134  . 
  23. ^ Руппрецхт ЦЕ, Wиллоугхбy Р, Слате D (децембар 2006). „Цуррент анд футуре трендс ин тхе превентион, треатмент анд цонтрол оф рабиес”. Еxперт Ревиеw оф Анти-Инфецтиве Тхерапy. 4 (6): 1021—38. ПМИД 17181418. С2ЦИД 36979186. дои:10.1586/14787210.4.6.1021. 
  24. ^ Цлифф, А D; Хаггетт, Петер; Смаллман-Раyнор, Маттхеw (2004). Wорлд атлас оф епидемиц дисеасес. Лондон: Арнолд. стр. 51. ИСБН 9780340761717. 
  25. ^ а б „Сyмптомс оф рабиес”. НХС.ук. 12. 6. 2012. Архивирано из оригинала 14. 9. 2014. г. Приступљено 3. 9. 2014. 
  26. ^ „Рабиес”. АнималсWеЦаре.цом. Архивирано из оригинала 3. 9. 2014. г. 
  27. ^ Плоткин, СА (2000). „Рабиес”. Цлиницал Инфецтиоус Дисеасес. 30: 4—12. дои:10.1086/313632. 
  28. ^ Давид, Дан (јун 2012). „Роле оф тхе РТ-ПЦР метход ин анте-мортем & пост-мортем рабиес диагносис”. Тхе Индиан Јоурнал оф Медицал Ресеарцх. 135 (6): 809—811. ИССН 0971-5916. ПМЦ 3410207  . ПМИД 22825599. 
  29. ^ Давид, Дан; Хугхес, Гаретх Ј.; Yакобсон, Борис А.; Давидсон, Ирит; Ун, Хикмат; Аyлан, Орхан; Кузмин, Иван V.; Руппрецхт, Цхарлес Е. (март 2007). „Идентифицатион оф новел цанине рабиес вирус цладес ин тхе Миддле Еаст анд Нортх Африца”. Тхе Јоурнал оф Генерал Вирологy. 88 (Пт 3): 967—980. ИССН 0022-1317. ПМИД 17325371. дои:10.1099/вир.0.82352-0. 
  30. ^ Лазаревић, L (1985). Сабрана дела. Шабац: Глас Подриња. стр. књ. 2: стр. 152—153. 
  31. ^ Коблишка, А (1896). „О псећем беснилу; дијагноза и профилакса”. Српски архив за целокупно лекарство. 8—9: 426—430 (из бр. 8) и 468—471 (из бр. 9). 
  32. ^ „Распис министра унутр. дела о отварању Српског Пастеровог Завода у Нишу”. Српски архив за целокупно лекарство. 2: 78—79. 1901. 
  33. ^ а б в „Историјат – Пастеров Завод” (на језику: српски). Приступљено 2022-03-02. 
  34. ^ Милошевић M, Бојовић О (1930). „Два случаја беснила”. Српски архив за целокупно лекарство. 6: 439—443. 
  35. ^ Николић, M (1950). „Кретање беснила у Југославији”. Хигијена. 5—6: 571—582. 
  36. ^ Лалосевић, D.; Лазаревић-Иванц, L.; Станков, С. (новембар 1997). „[Ецономицал продуцтион оф рабиес ваццине он целл цултурес]”. Медицински Преглед. 50 (11-12): 565—568. ИССН 0025-8105. ПМИД 9471524. 
  37. ^ Лалошевић, D (2010). „ПАСТЕУР ИНСТИТУТЕ ИН НОВИ САД, 90 YЕАРС ОФ WОРК ОН РАБИЕС ПРОПХYЛАXИС” (ПДФ). Мед Дата Рев. 2(4): 271—272. 
  38. ^ а б „Беснило” (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-02. 

Спољашње везе уреди

Класификација
Спољашњи ресурси
 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Besnilo&oldid=27448725”