Биосинтеза пиримидина

Биосинтеза пиримидина је биохемијски процес чији крајњи производи су пурин и урична киселина, која је индикатор свеукупног пуринског метаболизма.[1] Код урикотелних организама, пиримидинска биосинтеза је главни пут екстракције азота.[2][3][4]

Де ново биосинтеза оф пиримидина

уреди

За разлику од пурина, пиримидини су формирани пре њиховог везивања за 5-фосфорибозил-1-пирофосфат (PRPP).[5]

 
УМП синтеза.
Боје су коришћене на следећи начин: ензими, коензими, супстрати, неорганиски молекули
Ензим Производ Опис
карбамоил фосфат синтетаза II[6] карбамоил фосфат Ово је регулисани корак биосинтезе пиримидина.
аспартична транскарбамолиаза (аспартат карбамоил трансфераза)[6] карбамоил аспартична киселина -
дихидрооротаза[6] дихидрооротат Дехидрација
дихидрооротат дехидрогеназа[7] (митохондријски ензим) оротат Дихидрооротат онда улази у митохондрије где је оксидисан путем одстрањивања водоника. То је једини митохондријски корак у биосинтези нуклеотидног прстена.
оротат фосфорибозилтрансфераза[8] ОМП ПРПП је коришћен.
ОМП декарбоксилаза[8] УМП Декарбоксилација
уридин-цитидин киназа 2[9] УДП Фосфорилација. АТП је коришћен.
нуклеозид дифосфат киназа УТП Фосфорилација. АТП је коришћен.
ЦТП синтетаза ЦТП Глутамин и АТП су коришћени.

Прва тре ензима су кодирана истим геном код Метазоа (ЦАД). Код гљива постоји сличан протеин али му недостаје дихидрооротазна функција, један други протеин катализује други корак.

Код других организама (Бактерија, Арцхаеа и других Еукариота), прва три корака изводе три различита ензима.

Катаболизам пиримидина

уреди

Пиримидини су на крају деградирани до CO2, H2O, и уреје. Цитозин може бити разложен у урацил који се даље разлаже до N-карбамоил-β-аланина. Тимин се деградира до β-аминоизобутирата који се може даље разложити у интермедијаре који коначно воде до циклуса лимунске киселина.[1]

β-аминоизобутират служи као груби индикатор стопе ДНК промета.[10]

Фармакотерапија

уреди

Фармаколошка модулација метаболизма пиримидина има терапеутску употребу.[11][12]

Инхибитори пиримидин синтезе се користе у третману умереног до тешког реуматоидног артритиса и псориатског артритиса. Примери укључују лефлуномид и терифлуномид.[13][14][15]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б Доналд Воет; Јудитх Г. Воет (2005). „Цхаптер 28. Нуцлеотиде метаболисм”. Биоцхемистрy (3 изд.). Wилеy. ИСБН 9780471193500. 
  2. ^ Смитх, Ллоyд Х. (1973). „Пyримидине Метаболисм ин Ман”. Н Енгл Ј Мед. 288: 764-771. 
  3. ^ О'Донован, Герард А.; Јан Неухард (1970). „Пyримидине Метаболисм ин Мицроорганисмс” (ПДФ). Бацтериологицал Ревиеwс. 34 (3): 278—343. 
  4. ^ Левине, Роднез L.; Хоогенраад, Ницхолас Ј; Кретцхмер, Норма (1974). „А Ревиеw: Биологицал анд Цлиницал Аспецтс оф Пyримидине Метаболисм”. Педиатриц Ресеарцх. 8 (7). 
  5. ^ Давид L. Нелсон; Мицхаел M. Цоx (2005). Принциплес оф Биоцхемистрy (IV изд.). Неw Yорк: W. Х. Фрееман. ИСБН 0-7167-4339-6. 
  6. ^ а б в „Ентрез Гене: ЦАД царбамоyл-пхоспхате сyнтхетасе 2, аспартате трансцарбамyласе, анд дихyдрооротасе”. 
  7. ^ „Ентрез Гене: ДХОДХ дихyдрооротате дехyдрогенасе”. 
  8. ^ а б „Ентрез Гене: УМПС уридине монопхоспхате сyнтхетасе”. 
  9. ^ „Ентрез Гене: УЦК2 уридине-цyтидине кинасе 2”. 
  10. ^ РистНиелсен, Хенрик; Кааре Нyхоим; Кнуд-ЕрикСјÃ¸Иин (1974). „Релатионсхип бетwеен Уринарy 3Аминоисобутyриц Ацид анд Трансфер РНА Турновер ин Цанцер Патиентс' (ПДФ). Цанцер Ресеарцх. 34: 3428—32. 
  11. ^ WЛ, Нyхан (2005). „Дисордерс оф пурине анд пyримидине метаболисм”. Мол. Генет. Метаб. 86 (1-2): 25—33. ПМИД 16176880. дои:10.1016/ј.yмгме.2005.07.027. 
  12. ^ А, Јурецка (2009). „Инборн еррорс оф пурине анд пyримидине метаболисм”. Ј. Инхерит. Метаб. Дис. 32 (2): 247—63. ПМИД 19291420. дои:10.1007/с10545-009-1094-з. 
  13. ^ Кеитх Паркер; Лауренце Брунтон; Гоодман, Лоуис Санфорд; Лазо, Јохн С.; Гилман, Алфред (2006). „Цхаптер 52. Иммуносуппрессантс, толерогенс, анд иммуностимулантс; Иммуностимулатион”. Гоодман & Гилман'с Тхе Пхармацологицал Басис оф Тхерапеутицс (11. изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ИСБН 0071422803. 
  14. ^ Фриелинг У, Лугер ТА (2002). „Мyцопхенолате мофетил анд лефлуномиде: промисинг цомпоундс фор тхе треатмент оф скин дисеасес”. Цлин. Еxп. Дерматол. 27 (7): 562—70. ПМИД 12464151. 
  15. ^ Тхомас L. Лемке; Давид А. Wиллиамс, ур. (2002). Фоyе'с Принциплес оф Медицинал Цхемистрy (5. изд.). Балтиморе: Липпинцотт Wилламс & Wилкинс. стр. 785—786. ИСБН 0781744431. 

Спољашње везе

уреди