Бокељска морнарица Котор

Бокељска морнарица Котор, Которска морнарица или Братовштине Светог Николе морнара из Котора некада сталешка организација помораца, данас меморијална организација и невладина непрофитабилна организација грађана у којој се континуирано чува традиција сталешке братовштине бокељских помораца, настале према традицији у Котору почетком 9. века. Према наовидма историчара (D. Фарлати, Г. Гелцицх, А. Дабиновић) основана је 13. јануар 809. године у Котору. Сматра се да је после Цркве најстарија институција у Котору, Боки которској, Црној Гори, а највероватније и најстарија постојећа поморска институција на свету. Имајући све ово у виду Бокељска морнарица је 2013. године валоризована и законом заштићена као једно од 19 нематеријалних културних добара Црне Горе. Уједно је и прво нематеријално културно добро које Црна Гора кандидује за статус свјетске културне баштине Унеска.

Бокељска морнарица Котор
Грб Бокељске морнарице је историјски грб града Котора са траком на којој је натпис „Фидес ет хонор“
Датум оснивања	13. јануар 809.
Тип	невладина организација грађана
Правни статус	активна
Седиште	Котор, Црна Гора
Веб-сајт	www.bokeljskamornarica.com

Називи

Братовштина Светог Николе морнара, од 1463. године — Племенито тијело Бокељске морнарице (Нобиле цорпо делла Маринерезза Боцхесе) од 1873. године — Братовштина „Бокељска морнарица Котор” — Бокељска морнарица 809 — Бокељска морнарица Котор

Нематеријално културно наслеђе

Бокељска морнарица
Чланство Бокељске морнарице из 1905
Нематеријално културно наслеђе
Регион	Црна Гора
Предлагач	Управа за заштиту културних добара Црне Горе
Светска баштина Унеска
Унеско ознака	1727
Датум уписа	2021. (16. седница)
Локација уписа	Цултурал Херитаге оф Бока Навy Котор: а фестиве репресентатион оф а меморy анд цултурал идентитy
Веб сајт	https://ich.unesco.org/en/

Ценећи да је нематеријална културна баштина један од кључних фактора препознавања и дефинисања културних идентитета Црне Горе, кроз коју се промовишу, одржавају и развијају културни диверзитет и креативност, Министарство културе је, у сарадњи са Управом за заштиту културних добара и ЈУ Народни музеј Црне Горе, реализовало Пројекат евидентирања нематеријалне баштине на територији Црне Горе у оквиру Програма заштите и очувања културних добара за 2012. годину. Сходно томе Управа за заштиту културних добара је у складу се Законом („Службени лист Црне Горе“, бр. 49/10, 40/11, 44/17 и 18/1) образовала шест стручних тимова, ради евидентирања нематеријалне културне баштине на територији општина. Један од ових тимова био је тим за општине Котор, Херцег Нови и Тиват.

На основу података које је овај тим доставио Управи за заштиту културних добара из јуна 2019. године,3 у Регистар културних добара уписана је као нематеријално културно добро у Црној Гори под називом:

НВО „Бокељска морнарица 809“, Дом Бокељске морнарице, Стари град, Котор

Генералије организације

Котор и његова лука је вишевековно седиште Бокељске морнарице

Чланство

Чланство Бокељске морнарице Котор чине:

• редовни чланови,
• чланови активног састава,
• чланови помагачи,
• заслужни чланови,
• почасни чланови и почасни официри и подофицири.

Матица и подружнице

Матица организације која се налази у Котору, а свом саставу има две подружнице:

• Подружница Тиват и
• Подружница Херцег Нови.

Грб

Грб Бокељске морнарице Котор је историјски грб града Котора са траком на којој је натпис „Фидес ет хонор“. Застава је од беле свиле, правоугаоног облика димензије 1 x 1,5 м, са грбом Бокељске морнарице у средини.

Химна

Химна Бокељске морнарице Котор је музичка композиција непознатог аутора која се традиционално изводи приликом плесања кола Бокељске морнарице. Њене риечи чини текст песме „Пјесан” коју је написао Паво Божов Каменаровић крајем 19. века.

Дан

За Дан Бокељске морнарице Котор проглашен је 26. јун. Тај датум везује се за 26. јун 1463. године, када је проглашен први сачувани Статут Братовштине Светог Николе морнара из Котора,

Историја

Предуслови

Град Котор основали су Римљани у 1. веку у дну бокоторског залива, на око 30 км од отвореног мора. До тада је најважнији град и лука у Боки био Рисан, који је пре римског освајања Боке 168. године п. н. е., био престоница илирског краљевства.

I док су након варварске инвазије на Боку многи околни антички градови, укључујући и Рисан, били срушени (а њихово становништво се у 7. веку склонило у сигурни Котор), Котор је успешно одолевао варварима јер су га Римљани град опасали јаким бедемом.

Након пропасти Западног римског царства 476. године Котор и Бока су били вековима под влашћу Источног римског царства или Византије. Међутим под снажном инвазијом Авара и Словена Византија је изгубила контролу над великим делом Балкана, али је Котор и даље био слободан град. Иако је и даље био под влашћу Византије, то је углавном формално, јер се град изборио за велики степен аутономије, пошто је морао да се сам брине за одбрану од честих напада са копна и мора. За ту намену Котор је располагао повећом флотом, која је учествовала и у опрерацијама византијске флоте против Арапа код Дубровника 867. године.

Иако је у средњем веку често мењао владаре, Котор је увек сачувао висок степен аутономије. Средином 11. века Котор са околином постао је саставни део прве црногорске државе Дукље, да би средином 12. века поново дошао под власт Византије, и развијао се као привредни, културни и верски центар, у коме је поморство и трговина имало битну улогу.

Велики значај которске флоте је имала и у трговини као важној функцији за одржавање у животу овог изолованог и утврђеног града.

„ Тако се 1155. године помињу две которске галије, а 1167. године кнезови Котора и Омиша који су потписали уговор о миру и слободној трговини. ”

У средњем веку Котор је имао катедралу и био седиште бискупије, а сматра се да је у граду са тако јаком флотом постојала и оргнанизација помораца, о чему говори и њихово удрућење Бокерска морнарица основано с почетака 9. века.

Оснивање Бокељске морнарице

Настанак Бокељска морнарице везују се за порослву Светог Трифуна када је у Котор доношена реликвија светога мученика Трифуна, из Цариграда 13. јануара 809. године

Настанак Бокељска морнарице и њена вишековна традицију везују се за порослву Светог Трифуна када је у Котор доношена реликвија светога мученика Трифуна, из Цариграда 13. јануара 809. године, коју су которани откупили од млетачких трговаца. Преузимањам реликвије у коме су учествовали которски морнари сматра се и чином преузимања моћи Светог Трифуна, који је тиме постао заштитником града Котора и братовштине которских морнара.

Наиме реликвија је пуким слућајем доспела у Котор, када је један млетачки брод брод пловећи из Цариграда за Венецију, упао у јако невреме и био приморан да се склони у Бококоторски залив.

„ Угледни Которанин Андреаци Сараценис је од млетачких трговаца откупио реликвије свеца, а одред помораца који је пратио реликивије том приликом је постао језгро братовштине која се данас назива Бокељска морнарица. ”

После извесног времена он је у Котору је саградио цркву посвећену Светом Трифуну, коју спомиње цар Константин VII Порфирогенит у „Де администрандо империо“, у којој је чувана реликвија посвећена овом свецу. Тако је захваљући Андрецију Сараценису настало прво књижевно дело у Црној Гори, у коме је, поред осталог, описује и чин пренос свечевог тела.

Када је Свети Трифун и званично проглашен за заштитник Котора, на месту првобитне цркве из 6. века саграђена је 1166. године нова романичка катедрала, у којој је било и седиште бискупије Котор.

Братовштине которских морнаре је у 12. веку попримила изразито војни значај, а од средине 13. века постала је сталешка организацијом бокељских помораца.

Бокељска морнарица у раном средњем веку

Један од једрењака из збирке Бокељске морнарице

Послепад Западног римског царства 476. године Котор и Бока су били вековима под влашћу Источног римског царства, или касније Византије, све до продора Авара и Словена, када је Византија изгубио контролу над великим делом Балкана, тако да су само нека приморски градови остали под њеном јурисдикцијом. Међу тим добро утвђеним градовима био је и Котор. Власт Византије је била углавном формална и град је имао велики степен аутономије, а морао се сам бринути и за одбрану од честих напада са копна и мора, а у њему је било и седиште бискупије, а располагао је и флотом. Спомиње се учешће которских бродова у опрерацијама византијске флоте против Арапа код Дубровника 867. године а поморска трговина је имала значајну функцију у животу града, што говори да је постојање оргнанизације помораца у овом граду била вишевековна традиција.

Средином 11. века Котор са околином постаје саставни дио прве црногорске државе Дукље,, да би средином 12. века поново дошао под власт Византије, у којој је наставио да се развија као привредни, културни, верски и поморски центар. У 1155. године помињу се две которске галије, а 1167. године кнезови Котора и Омиша су потписали уговор о миру и слободној трговини. У току 12 века потписани су слични уговори Котора са више градова на обе обале Јадранског мора.

Бокељска морнарица у касном средњем веку

Горња и Доња Зета, у оквиру које је једино Котор био независан град

Када је Српске држава (Рашке) у 12. веку освојила Дукљу Которски племићи су обављали значајне функције на српском двору, па су тако трговци контролисали велики део српске трговине а сам Котор је добио многе привилегије од српских владара, и имао велику аутономију (племство, градску управу, статут и судство као други важни градови на Јадранској обали).

У том раздобљу поред поморства и трговине развијали су се бројни занати и постојале су многе братовштине које су окупљале грађане. Међу тим братовштинама братовштина помораца је била најважнија. Према сачуваним подација из 1353. године ова братовштина, под називом „Побожно друштво которских помораца“ (Пиа содалитас навицулаторум Цатхаренсиум), поклонила своју цркву светога Николе ван зидина Котора фрањевачком реду. Она је имала религиозни и свјетовни карактер, светац заштитник је био свети Никола, окупљала је поморце, штитила њихове интересе, преносила знање и искуство члановима, бринула се о њиховим проблемима. Према бројним идицијама, у то вријеме је братовштина помораца имала свој статут који није сачуван.

Када је Српска држава запала у кризу послије смрти цара Душана 1355. године, Зета се осамосталила 1360. године под династијом Балшића, Котор је признавао власт Србије све до 1371. године, када је добио заштиту хрватско-угарског краља. Због оваквог става Котор је био често нападан од стране Балшића, Дубровника и других суседа, да би га 1378. године напала и опљачкала млетачака флота.

Од 1384. до 1391. године Котор је био под заштитом босанског краља Твртка I, а од 1391. године постао је независан.

Нестабилне прилике на Балкану и продор Турака стаално су нарушавале безбедност и трговину и Котор је затражио заштитну моћне Млетачке републике, али је она овај захтев Котора одбијала седам пута, све док га није прихватила 1420. године.

Бокељска морнарица у новом веку

Од 1420. године почиње период млетачке владавине Котором који је трајао до 1797. године, који је био и најважнији део историје Бокаљске морнарице. Из тог периода датира најстарији сачувани статут овог удружења, на италијанском језику, донет 1463. године, у коме се она звала Которске братовштине Светог Николе морнара (Фратернитас Диви Ницолаи маринариорум де Цатхаро).

Иако је у Котору постојао већи број струковних братовштина Бокељске морнарица је била најважнија, јер је и поморство било најважнија привредна дјелатност у Котору. Венеција је свесрдно подржавала све братовштине у Котору да не би потпуно пале у црквене руке и избегле световну јурисдикцију. На тај би се начин и имовина гомилала у црквеним рукама. Докле год су братовштине биле јавне установе, које су служиле и као фондови у којима су се скупљали опоруке и легати и који су служили као Монти ди Пиетà, држава их је подржавала (нпр. у Венецији је од 14. и 15. века државна супервизија братовштина подразумијевала да се њихова правила стандардизују и да се деломично трансформишу у јавне установе са својим улогама јавне добротворности, да би биле противтежа племству и Цркви.

Поред верских, економских, образовних и хуманитарних функција (нпр подршка члановима и њиховим поородицама попут новчане помоћи код болести у породици, помоћи при укопу, при осигурању мираза и сл.) Морнарица је у 15. веку добила и војну функцију и војну организацију, са задатком да брани град, залив, обалу и да учествује у саставу млетачке флоте у ратовима и биткама на Јадранском мору и у Медитерану.

Битка код Лепанта (данашњег Наупакта у Грчкој) у којој су 7. октобра 1571. године учествовали и Бокељски морнари, са галијом „Сан Трифоне ди Цаттаро“ („Свети Трипун которски“)

Једна од највећих поморских битака у историји, битка код Лепанта (данашњег Наупакта у Грчкој), одиграла се 7. октобра 1571. године и по мишљењу многих историчара имала је пресудан утицај на даљу политичку историју Медитерана. Битка се водила између поморских снага две најјаче флоте тог времена – флоте Свете лиге, коју су сачињавале удружене снаге Венеције, Шпаније, Папске државе и неких италијанских градова-држава, и флоте Отоманског царства. О јачини и односу поморских снага говоре ови подаци:

• на страни Свете лиге учествовало је 209 галија, 6 галеаца и 28 транспортних бродова, са посадом од 80.000 људи, од којих 30.000 војника,
• а страни отоманска морнарица налзило се 221 галијеа, 38 галеаца и 18 фуста, са 41.000 веслача, 13.000 морнара и 34.000 одабраних војника (углавном јањичара).  

У Лепантској бици учествовала је и которска галија „Сан Трифоне ди Цаттаро“ („Свети Трипун которски“), у саставу флоте млетачког адмирала Барбарига, по реду 42. на десном крилу. Посаду је чинило око 200 Бокеља из Котора, Пераста, Столива, Грбља, Кртола, Луштице и других мјеста Боке и приморја, предвођених заповједником Јеронимом Бизантијем, потомком славне которске племићке породице Бизанти, која је дала бројне војсковође и поморце. Флота Свете лиге у тој бици изгубила је укупно 15 галија, од чега су четири биле са источне обале Јадрана: которска, рабска, трогирска и цреска. Турци су изгубили скоро све своје бродове (175 потопљених и 12 заробљених галија) и имали око 20.000 мртвих и заробљених.

Као награду за показано јунаштво Морнарица је добила од Венеције бројне привилегије; међу њима је било и преузимање власти у Котору на три дана приликом прославе светога Трипуна, коју је Морнарица организовала, као и ослобађање осуђеника.

Оружје Бокељске морнарице данас изложено у музеју је трофејног порекла, већином из 18. и 19. века. Пушке шаралије (назив је домаћег, бокељског порекла), иначе кремењаче, већином су неисправне и недостају им поједини дијелови. Према постојећој документацији из Поморског музеја Црне Горе у Котору исте оне су рађене северу Италије од 17. до 19. века одакле су набављане цеви и механизми ових пушака, а састављање и украшавање је обављано у домаћим радионицама. Треба напоменути и да је велики број готових примерака донесен јер је то било врем великог кретања помораца, а и трговина се обављала на ширем подручју Медитерна.

У току 17. века Бокељи су учествовали у неколико млетачких ратова против Османског царства (Кандијском и  Морејском рату) као и у сталним борбама против гусара. У том периоду  Прчањ је добио статус поморског насеља од Млетачке републике 1625. године, због заслуга у организовању превоза државне поште својим бродовима између Котора и Венеције и бројних подвига у борби са Турцима и гусарима. У току 17. века три Прчањанина, због великих заслуга у у ратним и поморским подухватима били су адмирали Бокељске морнарице: Иван Лазари  (1630–1631), Трипо Луковић (1652–1656) и Лука Лазари (1668–1671). Поред њих и многи други Бокељи стекли су велике послератне заслуге.

Посебно је занимљив случај адмирала Луке Трипова Луковића, рођеног 1610. године, који је својим поморским и ратничким квалитетима заслужио да га Млетачка република 1639. године, дакле када је имао само 29 година, именује за заповедника у ратној флоти са чином адмирала. Он се посебно истакао у току Кандијског рата и по његовом завршетку вратио се на Прчањ овенчан славом и са великим ратним пленом, али и са две заробљене турске дјевојке које су живеле у његовој кући као робиње...које су незадовољне својим статусом робиња, пререзале врат адмиралу и опљачкале његово благо.

Бокељска морнарица у савременом добу

Због свог великог националног значаја у овом историјском раздобљу рад Бокељске морнарице јечесто био забрањиван.

• Французи су у време Наполеонових освајања забранили њен рад, јер им се оштро замерила оружаним отпором.
• Аустријанци су забрану рада издали у два наврата, јер је Бокељске морнарице је имала значајан утицај и на револуционарне устанке 1848, 1869 и 1882 године који су избијали у појединим крајевима Боке и који су се без сумње одвијали уз њену материјалну помоћ, или помоћ њених чланова.

Бокељска морнарица у Великом рату

Током Великог рата, Бококоторски залив је био под окупацијом. Рад Бокељске морнарице је био забрањен. Међутим и поред тога у Боки је у фебруару 1918. године на 40 ратних бродова аустроугарске морнарице избио највећи устанак морнара. Међу посадом тих бродова били су и многи морнари из Боке.

Бокељска морнарица у Краљевини Југославији

По завршетку Великог рата покренута је иницијатива, за њено обнављање, доношењем статута из 1935. године, који је поред осталог предвиђао да се Морнарица ангажује и у решавању социјалних проблема помораца и у обнови и унапређењу поморства Боке.

У периоду Краљевине Југославије у Боки је основано неколико бродарских предузећа од којих је била најзначајнија „Зетска пловидба“, у чијем саставу си били и многи чланови Бокељске морнарице.

Оснивање поморског музеја

Такође погледајте: Поморски музеј у Котору

Једна од значајних активности друштва одвијала се 1938. године када је у палати Гргурина у Котору сакупљена збирка експоната Бокељске морнарице, језгро будућег Поморског музеја у Котору.

Оснивање Поморског музеја у Котору 1938. године једна је од великих тековина овог удружења

Идеја за оснивање Поморског музеја у Котору потекла је крајем 19. века од чланова Бокељске морнарице окупљених око „Племенитог тела Бокељске Морнарице у Котору“ који су на једном од својих састанака изразили жељу да формирању збирке предмета од историјске и културне вредности која би представља зачетак поморске музеолошке делатности у Котору.

Након што су почетком 20. века чланови Бокељске морнарице (као меморијална институција), почели интензивно да прикупља предмете који су били везани за прошлост Морнарице и укупно поморство Боке которске, на седници општинског већа 28. јануара 1906. године...

„ већник дон Иван Радимири, препозит столне цркве светог Трипуна, предложио да се на идућој седници Већа стави на дневни ред именовање иницијативног одбора за оснивање музеја у Котору што је једногласно усвојено. ”

Исте године, следило је постављење већника Ивана Радимира за председника новооснованог Бокељског старинарског друштва. Међутим његов рад није заживео све до стварања Поморског музеја 1938. године године у палати Гргурина у Котору.

Оснивању Музеја претходила је 7. октобра 1934. године велика изложба историјског блага у палати Гргурина, у којој ће четири године касније бити основан данашњи Поморски музеј у Котору. На изложби су приказани редмети који су остали сачувани након Великог рата (нешто преко 700). Велики део тих предмета припадао је Бокељској морнарици. Најзаслужнији за реализацију поменуте изложбе био је познати бокељски родољуб, Сигисмунд Сбутега, главни кућевласник репрезентативне палате Гргурина.

Након изложбе из 1934. године великим залагањем подадмирала Бокељске морнарице Рудолфа Ђунија закупљен је и адаптиран део првог спрата у палати Гргурина, садашњег Поморског музеја (до тада Среско начелство). Највећи део трошкова закупа платило је тадашње паробродарско друштво „Зетска пловидба“ из Котора.

Темеље Поморском музеју Котору у предвечерје Другог светског рата 1938. године на дан Светог Трипуна, поставио је которски занатлија Јосип Јакичевић, иначе члан управе Братовштине Бокељске морнарице у Котору, који је и отпочело са сређивањем музејске збирке старе братовштине помораца Котора и Боке которске.

Почетком Другог светског рата италијанска окупациона власт испразнила је палату Гргурина, и само заслугом тадашњег добровољног кустоса Музеја, Марка Курјала све збирке су склоњене и сачуване од уништења и отуђења до ослобођења Југославије 1945. године. Курјела је био кустос Музеја све до његове смрти 3. фебруара 1952. године, која се догодила седам месеци пре званичног отварања обновљеног Поморског музеја 1952. године.

„ Искључиво заслугом, Марка Курјала сачуван је огроман фонд из времена Првог и Другог светског рата, и касније од њега створена институција какав је Поморски музеј. ”

Након смрти Марка Курјала бригу око Музеја преузео је Месни одбор, а касније Срески одбор Котора, који је од 1949—1952. године читаву, барокну палата племићке породице Гргурина, комплетно рестаурирао и адаптирао за потребе Музеја.

Други светски рат

Током Другог светског рата, Бококоторски залив је био под италијанском (1941–43) и немачком (1943–44.) окупацијом. Бокељска морнарица је опет била укинута.

Многи њени чланови су учестовали у Народно ослободилачкој борби против окупатора, а многи су наставили да плове морима света, али на савезничким бродовима.

Бокељска морнарица у 20. веку

На скупштини одржаној 1964. године прихваћен је нови Статут и назив Друштво Бокељска морнарица, да би 1991. године на скупштини у Котору био прихваћен Статут који се вратио изворним традицијама Бокељске морнарице и озваничио стаут из 1964. године којим је прекинуто службено учешће у Трипунданским свечаностима.

Хрватска братовштина Бокељска морнарица 809.

Хрватска братовштина Бокељска морнарица 809. на Свечаности поводом 20. година ВРО Олуја

Прво Друштво Бокељска морнарица у Хрватској основана је у Загребу, 1956. године. Десетак година основана су друштва у Ријеци и Сплиту. Почетком деведесетих година 20. века Хрвати који су под притиском морали напустили Боку основали су исто удружење у Пули и Дубровнику.

Под називом Хрватска братовштина Бокељска морнарица 809. данас ово друштво у Хрватској баштини традицију Бокељске морнарице. Оно је настало 1991. године, на почетку распада СФР Југославије, у Загребу из некадашњег Друштва Бокељска морнарица, као централа организација у Републици Хрватској (са подружницама у Пули, Ријеци, Задру, Сплиту и Дубровнику). Нњен циљ је да окупља Бокеље, негује завичајне традиције и сарађује с друштвом у Котору и под заједничком крилатицом (лат.Фидес ет хонор! Вера и част!). Припадници пет хрватских братовштина Бокељске морнарице 809. често наступају на важним догађањима и свечаностима у земљи и изван ње.

У периоду 1991–2012. године адмирал Морнарице је био др Милош Милошевић, истакнути историчар, писац и ерудита и у том периоду, упркос бурним историјским промјенама на овом простору, Морнарица је наставила да се развија, организујући културне манифестације, научне скупове, издајући књиге, гостујући у иностранству и учествујући у традиционалним свечаностима.

Бокељска морнарица у 21. веку

Бокељска морнарица је 2009. године прославила, заједно са Бискупијом, Котором и грађанима Црне Горе, 1200 година од преноса реликвија светога Трипуна у Котор и од оснивања братовштине.

Нову стаут Морнарице донесен је 2016. године, када је изабран адмирал проф. др Антун Сбутега и ново руководство, са циљем да и у 21. веку...Древна братовштина настави да чува и валоризује традиције чије су основне вредности изражене у њеном моту Фидес ет Хонор, Вјера и Част...које су допринела стварању материјалних, културних и духовних вредности Котора и Боке...живи и активни фактор друштвеног и културног живота овог простора.

Њени чланови и у 21. веку носе древне живописне униформе и старо оружје, а у статутом предвиђеним приликама, као што су:

• Прослава светога Трипуна (3. фебуар),
• Дан Морнарице (26. јун),
• Дан Општине Котор (21. новембар).

На овим свечаним наступима чланови Бокерљске морнарце плешу своје древно коло, пуно верских и поморских симбола, које су њени чланови према традицији први пут плесали 13. јануара 809. године након доношења реликвија светога Трипуна у Котор.

Изворна начела Бокељске морнарице

Бокељска морнарица некада а и данас остала је препознатљива јер је увек задржала своју изворну и карактеристичну хуманитарну и социјалну улогу, углавном препознату по:

• Манифестационој делатности – наступима на градским свечаностима и игрању традиционалног кола (на дан прославе заштитника града Светог Трипуна, 3. фебруара, али и на дан Бокељске морарице 26 јуна.).
• Проучавању поморске историје Боке которске и сакупљању и објаву грађе
• Властитој издавачкој делатности (иако често у врло ограниченим тиражима због недовољних финансијских средстава).
• Доприносу културном развоју Котора, укључујући, и проучавање сопственог развојног пута
• Сарадњи са другим културним институцијама у Црној Гори и шире.
• Организовању одговарајућих изложби, научних скупова, трибина и предавања.

Органи Бокељске морнарице Котор

Органи Бокељске морнарице Котор су:

Скупштина

Скупштина је највиши орган одлучивања Бокељске морнарице Котор, а сачињавају је по 20 чланова матичне организације из Котора, подружнице Тиват и подружнице Херцег Нови, 3 члана подружнице Београд и сви чланови Адмиралата и Управног одбора.

Адмиралат

Адмиралат сачињавају: адмирал, вицеадмирал, предсједник Управног одбора, мајори (бира их Скупштина на приједлог Управног одбора и Адмиралата); капетани, који су истовремено и командири одреда, ађутант адмирала и коловођа Главног одреда (именује их Адмиралат); церемонијал мајстор и домаћин. Адмиралат обавља све послове који су у вези са активним саставом Бокељске морнарице Котор и оне послове које одреди Скупштина.

Управни одбор

Управни одбор сачињавају: предсједник (бира га Скупштина), три потпредседника (два потпредседника из састава подружница) који мењају председника у његовом одсуству, секретар (бира га Управни одбор), председници подружница, адмирал, домаћин и благајник.

Надзори одбор

Надзорни одбор се састоји од три члана и три заменика, који су дужни да надзиру рад Бокељске морнарице Котор и њених органа, а посебно финансијско-материјално пословање.

Суд седморице

Овај суд који чине: адмирал, вицеадмирал, први мајор, председника Управног одбора и председник подружница, решава све спорове настале у Бокељској морнарици Котор, као и жалбе и приговоре појединих чланова због неправилне примене Статута. Решења суда су пуноважна и коначна.

Адмирал

Адмирал Бокељске морнарице је највећа функција у Бокељској Морнарици. Ту част али и велику обвезу има особа која својим угледом заузима значајно место у друштву, а која се, претходно, бавила неким кључним питањима прошлости или садашњости Морнарице, како у поморству тако и неком другом занимању.

Адмирали Бококоторске морнарице

15. век

1. Живко Маце (на функцији од 1440) — први познати лучки капетан са титулом адмирала у Котору

2. Лука Ратковић (1453) — који је као представник Братовштине присуствује склапању уговора о уступању на употребу цркве св. Николе помораца од стране Трипуна Михаилова Буће.

3. Мартин Бизанти (1471)

4. Алегрето Нигро (1493)

16. век

5. Божо Дентали (1503) — на предлог адмирала Надала Денталија повећава се досадашња лучка такса за једну трећину, која ће се користити за исплату бубњара великих и малих бубњева, трубача и стражара код свечаности св. Трипуна.

6. Иван Бели (1527) — на захтев Ивана Белија, адмирала, синдика и челника Братовштине Светог Николе морнара которски ректор Мозе Вениер потврђује Матрикулу (Статут).

7. Јаков Белли (1543) — предлаже скупштини Братовштине изградњу новог самостана уз цркву Светог Крижа.

8. Ђуро Мицхиели (1554)

9. Стјепам Мицхиели (1568)

10. Никола Иванов Дентали (1574) — набављао је за Братовштину неке реликвије, посебно реликвијар десне руке св. Николе.

11. Иван Дентали (1583)

17. век

12. Иван Лаззари (1630–1631)

13. Никола Дентали (1632)

14. Ђорђе Сцура (1644–1652)

15. Трипун Луковић (1652–1656) — рођен је на Прчању 1585. године. Својом фрегатом је тридесет година превозио државну пошту између Венеције, Задра, Котора и Крфа. Више пута је био нападан од турских и гусарских бродова које је успијевао да одбије. Када је једном био заробљен од Турака успио је да се сам ослободи. За своје заслуге именован је адмиралом дукалом Сената Млетачке републике од 5. јуна 1652. године. Подигао је на Прчању цркву Госпе од Кармена, у којој је и сахрањен 1656. године.

16. Никола Калцета (1656–1661)

17. Лука Лаззари (1668–1671)

18. Радослав Рашковић (1682)

19. Нико Цуццарацци (1688)

20. Петар Цуццарацци (1689)

18. век

21. Нико Сиппци (1724)

22. Иван Зиффира (1750)

23. Вицко Буццарини (1750–1795)

24. Антун Роси (адмирал 1795–1806)

19. век

25. Нико Огњеновић (1833–1836) — први адмирал обновљене Бокељске морнарице као струковне организације без икаквих војних ингеренција, које је укинула Француска војна управа 1807. године, конфискујући истовремено сва њена добра.

26. Андрија Закарија Барбетта (1836–1848) — пре бирања за адмирала Бокељске морнарице вршио дужност заменика начелника (1823–1825) и начелника Опш­тине Котор (1826–1827).

27. Андрија Николић (1848–1849) — током друге године његовог адмиралата 1849. године Аустрија је укинула Бо­кељ­ску морнарицу као струковно удружење помораца.

28. Др Трипо Смекља, конте (1859) — први адмирал након обнове рада Бокељске морнарице као меморијалне организације под именом „Племенито тијело Бокељске морнарице“, коју је подржавао которски бискуп Марко Калогјера (1856–1866).

29. Лука Пеззи (1860–1862)

30. Витез Нико де Маттеи (1862–1878)

31. Конте Марко Луковић (1878–1897)

32. Конте Антун Трипун Луковић (1897–1911) — рођен је у Котору 1830. године. Завршио је гимназију и полагао матуру као клерик, али се укрцао на прчањски једрењак „Славомир“ и искрцао у Кардифу (Енглеска) и почео радити на копну. Убрзо је постао један од највећих привредника, власник неколико рудника угља и један од највећих Которских бродовласника 19. века. Био је потпредседник трговачке и индустријске коморе у Лондону. Бесплатно је уступио своју земљу у Тивту за градњу аустријског поморског Арсенала и централног парка. Умро је 1911. године.

20. век

33. Кап. Богдан витез Трипковић (1913–1921) — током Првог светског рата бродови Трипковићеве компаније били су конфисковани за војне потребе, али је крајем рата компанија наставила свој успешни рад све до Трипковићеве изненадне смрти 1925. године.

34. Комодор Марко витез Дабчевић (1922–1935) — рођен је у Доброти 1850. године. Као поморски капетан, заповједник највећих пароброда „Аустријског Ллоyда“, 1910. године је заслужио титулу комодора и као такав заповиједао флотом од 103 пароброда друштава „Ллоyд“, „Трипковицх“ и „Цосулицх“, усидрених у Прокљанском језеру код Шибеника за вријеме I свјетског рата. Како је Трст по Рапал­ском уговору из 1920. године припао Италији, вратио се у Доброту послије 50 година пловљења и 30 година заповиедања. Био је председник Општине Доброта и бројних културних и националних друштава. Умро је 1945. године.

35. Проф. др Карло Радоничић (1935) — године 1919. постао је професор на Медицинском факултету у Загребу, где је основао Медицинску клинику и био њен предстојник. Године 1921. именован је за ректора Свеучилишта и основао Студентски дом и Централну студентску мензу. Као познати интерниста читао је запажене реферате на лијечничким конгресима у Паризу, Прагу, Карловим Варима и другдје. На Карике, 13. јануара 1935. године, био је изабран за адмирала Бо­кељске морнарице, али је већ 12. новембра исте године умро и био пренесен и сахрањен у Доброти.

36. Кап. Лука Матовић (1936–1938) — током Првог светског рата доживео је торпедовање као пилот брода „Брегенз“.

37. Рудолф Гиугино (1938–1959)

38. Академик проф. др Владисла Брајковић (1964–1984) — рођен је 1905. године у Книну, а потиче из старе перашке поморске породице. Након завршене гимназије у Котору уписује се на Правни факултет у Београду на коме дипломира 1927. године Докторску дисертацију је одбранио 1933. године на универзитету у Ексан-Провансу у Француској и почео да ради у Министарству саобраћаја Краљевине Југославије у Београду. Већ 1937. године почиње свој наставни рад на Правном факултету у Суботици, а 1941. године прелази на Правни факултет Свеучилишта у За­гребу на коме оснива Катедру за поморство и опште прометно право. У оквиру ове катедре започиње свој успешни наставни и научни рад на подручју поморског права учествујући у кодификацији домаћег законодавства, као и рад на међународној унификацији законодавства у области поморског права. Био је редовни члан Југославенске академије науке и уметности, члан Словенске академије наука и умјетности и члан Црногорске академије наука и умјетности и других научних друштава. Био је ан­гажован у оснивању и раду Југославенског уд­ружења за поморско право у Загребу, коме је био предсједник од 1954. до 1973. године, а био је и потпредсједник CMI од 1969. до 1973. године.

21. век

39. Др Милош Милошевић (1991–2012) — објавио је око две стотине историјских, правних, архивистичких, библиотекарских, књижевно-историјских, историјско-умјетничких и музиколошких радова у периодици, као и двадесетак научно стручних-стручних књига. Био је члан тима у писању посебног елабо­рата за упис историјског и географског подручја Котора у Листу добара свјетске природне и културно-историјске баш­тине УНЕСЦО у октобру 1979. године и коаутор изложбе „Архив и наука“ и низа антологијских издања. Преминуо је 25. априла 2012. године у 92. години живота.

40. Проф. др Антун Сбутега (2016–) — рођен је у Котору 1949 године. Дипломирао је на Економском факултету Универзитета у Београду, где је касније стекао звање магистра са тезом „Маркетинг у поморском бродарству“, и доктора економских наука са тезом „Политика развоја поморског бродарства Југославије“. Од октобра 1977. до октобра 1991. године радио је на Вишој поморској школи, односно Факултету за поморство у Котору, гдје је у звању асистента, предавача и доцента предавао више економских предмета: Економика бродарства, Економика лука, Економика саобраћаја и Маркетинг у поморском бродарству. Заједно са породицом одселио се 1991. године у Рим, где и сада живи. Од 1994. до 2007. године радио је у Конгрегацији за еванђелизацију народа (Ватикан), где се бавио финансирањем католичких мисија у свиету. Од 1. јанура 2007. до 30. априла 2013. обављао је дужност амбасадора Црне Горе при Светој Столици и Сувереном витешком малтешком реду, а од 16. фебруара 2015. до пензионисања, 1. децембра 2017. године, амбасадора Црне Горе у Републици Италији и нерезидентног амбасадора у Републици Малти и Републици Сан Марино.

Издаваштво

I поред тога што је Бокељска морнарица у јавности данас претежно позната по својој манифестационој делатности (наступима на градским свечаностима и игрању традиционалног кола) ова организација је одувек посвећивала велику пажњу проучавању:

• поморске историје Боке Которске
• културног развоја Котора,
• проучавање сопственог развојног пута
• активној сарадња са другим културним инститицијама, као и у организовању одговарајућих изложби и научних скупова.

Из такве делатности Морнарице произашла су капитална дела везана за њену историју, али и за друге сегменте културног живота Котора, која су публикована у оквиру издавачке дјелатности бокељске морнарице, често у врло ограниченим тиражима због недовољних финансијских средстава.

Издања Бокељске морнарице

У нака од најважнијих издања спадају:

• Дванаест вјекова Бокељске морнарице (809–2009), монографија, Подгорица, 2013.
• Дванаест вјекова Бокељске морнарице, зборник радова са међународног научног скупа, Котор, 2010.
• Луковић, дон Нико, Прчањ, репринт у издању Бокељске Морнарице 809 – подружница Београд, Београд, 2010.
• XII вјекова Бокељске морнарице, монографија, Котор, 1972.
• Милошевић, Милош, Јелена Антовић (приређивачи), Статут Братовштине светог Николе морнара у Котору из 1463 са алегатима до 1807. године, фототипско издање са преводима, преписима и регестима, Котор, 2009.
• Сбутега, Антун, Бокељска морнарица, Поморски музеј Црне Горе, Котор, 2017.
• Сбутега, Антун, Хисторија поморства Црне Горе у контексту јадранског, медитеранског и свјетског поморства, Поморски музеј Црне Горе, Котор, 2018.

Лазар Томановић о Бокељској морнарици

Лазар Томановић је сматрао да ће бокешка морнарица, поставши самостална, добити искључиво карактер српски умјесто италијанског, о чему би требао да се стара патриотизам бокешких морнара.

Види још

• Поморски музеј у Котору
• Котор

Литература

• Белан, Антон, Свети Трипун и његова катедрала, Туристичка наклада, Загреб, 2011.
• Буторац, Павао, Бока Которска након пада Млетачке републике до бечког Конгреса, 1797–1815, ЈАЗУ, Загреб, 1938.
• Буторац, Павао, Бока Которска у 17 и 18 стољећу, НИП „Госпа од Шкрпјела“, Пераст, 2000.
• Буторац, Павао, Котор за самовладе, 1355–1420, НИП „Госпа од Шкрпјела“, Пераст, 1999.
• Буторац, Павао, Културна повијест града Пераста, НИП „Госпа од Шкрпјела“, Пераст, 1999.
• Буторац, Павао, Трипуњданско коло, Котор, 1941.
• Дабиновић, Ст. Антон, Котор под млетачком републиком (1420–1797), Загреб, 1934.
• Дабиновић, Ст. Антон: Може ли се говорити о континуитету Которске Морнарице од 809 до данас?, Годишњак Поморског Музеја Котор (ГПМК) VIII, Котор, 1959, стр. 11–33.
• Дабиновић, Славко, Бокељска морнарица 809–2009, Сидришта завичаја: зборник радова, Котор, 2009.
• Фарлати, Даниеле, Иллyрицум сацрум, VI – Еццлесиа Рагусина цум суффраганеис, ет еццлесиа Рхизиниенсис ет Цатхаренсис, Венеција, 1800.
• Гелцицх, Гиусеппе, Сториа доцументата делла Маринарезза Боццхесе, Дубровник, 1889.
• Гелцицх, Гиусеппе, Боццхе ди Цаттаро, Венезиа, 1879.
• Гелцицх, Гиусеппе, Ла Маринерезза ди Цаттаро, Триесте, 1872.
• Гелцицх, Гиусеппе, Ле цонфратерните лаицхе и Далмазиа, Рагуса (Дубровник), 1885.
• Гелцицх, Гиусеппе, Меморие сторицхе сулле Боццхе ди Цаттаро, Зара (Задар), 1880.
• Гелцицх, Гиусеппе, Сториа доцументата делла Маринерезза Боццхесе, Рагуса (Дубровник), 1889.
• Луковић, Нико, Постанак и развитак трговачке морнарице у Боки Которској, Београд, 1930.
• Мијушковић, Славко, Которска морнарица, ЦАНУ, Подгорица, 1994.
• Мијушковић, Славко, Которске галије и њихови заповједници, ГПМК XI, Котор, 1963, стр. 75–114.
• Мијушковић, Славко, Которски адмирали, ГПМК XVI, Котор, 1968, стр. 11–61.
• Мијушковић, Славко, На којим се основама заснива тврђење о постојању организације которских помораца већ 809. године, ГПМК XIX, Котор, 1971, стр. 2–21.
• Мијушковић, Славко, Оснивање братовштине которских помораца и њен Статут из 1463. године, ГПМК XVII, Котор, 1969, стр. 9–41.
• Мијушковић, Славко, Територијална надлежност Которске морнарице, ГПМК XVIII, Котор, 1970, стр. 30–31.
• Мијушковић, Славко, Војна организација Братовштине которских поморца, ГПМК XX, Котор, 1972, стр. 27–39.
• Милошевић, Милош, 530 година Статута Бокељске морнарице, ГПМК XЛИ–XЛИИ, Котор, 1994, стр. 13–28.
• Милошевић, Милош, Котор, Будва, Бар и Улцињ (XВ–XВИИИ вијек), Подгорица, 2008.
• Милошевић, Милош, Насеља, култура становања, друштвени живот и обичаји Боке Которске за вријеме млетачке владавине (1420–1797), Историјски записи, година XXX (L), књига XXXIX, 1977/1, стр. 229–247.
• Милошевић, Милош, Поморски трговци, ратници и мецене, Еqуилибриум–ЦИД, Београд–Подгорица, 2003.
• Милошевић, Милош, Прослава Светога Трипуна, Котор, 1995.
• Милошевић, Милош, Рудолф Гиунио, адмирал Бокељске морнарице (Прчањ, 1938–1959), ГПМК LIV, Котор, 2006.
• Паралл, Јар., Бокељска Морнарица и Трипундан с прилогом „Живот и мука Св. Трипуна“, Котор, 1899.
• Паралл, Јар., Ла Маринерезза Боццхесе е ла феста ди Сан Трифоне, Цаттаро, 1899.
• Раффаелли, Урбано, Балло ди Сан Трифоне о делла Маринерезза ди Цаттаро, Цаттаро, 1844.
• Стјепчевић, Иво, Катедрала Св. Трипуна у Котору, Сплит, 1938.
• Шегвић, Керубин, Бокељска морнарица (пригодом стогодишњице њеног опстанка), Хрватско коло V, Загреб, 1909, стр. 138–149..
• Шеровић, D. Петар, Которска морнарица, ГПМК VI, Котор, 1957, стр. 5–15.
• Шеровић, D. Петар, Св. Трифун у Котору и Бокељска морнарица, Братство XVIII, Београд, 1924.
• Вукасовић, Мирко, Један важан документ за Бокељску морнарицу, ГПМК XXИX–XXX, Котор, 1982, стр. 85–88.
• Томановић, Лазар (2007). Путописна проза. Градска библиотека и читаоница Херцег Нови. 

Спољашње везе

Медији везани за чланак Бокељска морнарица Котор на Викимедијиној остави

• Бокељска морнарица Котор — на сајту Бокељске морнарице Котор
• Бокељска морнарица — Хрватска енциклопедија (језик: хрватски)