Цицварићи

Цицварићи (Омер, Бего, Бака, асце Пенцо Цицварић) су позната музичка породица из 19. и са почетка 20. века из Шапца. Спада у ред најмногобројнијих и најдуготрајнијих музичких дружина (58 чланова и 7 генерација) са великим оригиналним опусом из домена народног лирског стваралаштва.

Цицварићи

Оснивач лозе шабачких Цицварића је Омер Цицварић. По легенди Омер је за време двојне владавине сакупио остатке виолине коју је један шабачки бег разбио из беса. Омер је парчад однео у шабачку Махалу где их је спојио. По причи Омер је већ свирао на рођењу Јевремовог сина Милоша 1829. Али засигурно музицирање можемо открити по анегдотској песми која помиње Пају Алимпића.

Омер Цицварић, 67 година, жена Шана 50 год, синови Алија, ковач 21 год, Бего, свирач 19 година, снахе Мекека 17 год, Мека 30 год. унуци… (попис из 1863, Годишњак, VIII) У време првих записа, већ се са Цицварићима помињу и Салко Бићировић, свирач, Милићи, али и Зејићи који су као породица свакако из најстаријиx времена Махале (Латиф Зејић). Омер Цицварић има два сина, један је Бего, музичар, а други Алија, Алијин син такође ће постати музичар и придружити се чувеној Бакиној дружини(Осман, познатији као Лосо).

У току шабачког златног доба свираће три дружине Цицварића: Омерова, Бегина и Бакина дружина. Омерова до 1870, Бегина дружина до 1901, и Бакина до 1913. Свака дружина означава једну генерацију Цицварића, а њихово Цицварићи трајање завршава смрћу капелника. Сасвим логично, сваки од примаша свирао је у претходећој дружини. Бега је Омеров, Бака је Бегин син, итд. Свој музички врхунац Цицварићи су остварили за време Бакиног вођства (од 1900—1912). Бака, поред тога што је свирао, написао је и компоновао највећи део песама.

Цицварићи, музичка дружина

Најдуготрајнија музичка породица

Цицварићи су дружина чију окосницу најчешће чине отац и син, њој се придружују неколицина браће(заједно са браћом од стричева до четири) и још две породице Зејићи и Милићи. Милићи живе у непосредном суседству Цицварића, а сви су у знаменитој улици Авде Карабеговића. Лоза Цицварића је кратковечна али бројна. Музички је активан три деценије. Музиком почиње да се бави са 16 година. Једна генерација Цицварића тако музички траје 30 година.Име добија по деди или стрицу. Вековима и генерацијама преносе се имена: Омер, Бега, Лосо, Муја…У два века постоји 7 генерација славних Цицварића.

Дружина се до I светског рата зове Цицварићи, а од 1918. почињу се звати по Милићима (Ибрићима), затим и Зејићима. У њиховим саставима и даље свирају Цицварићи, у односу на некадашња четири члана од десеторице, у новом саставу свирају их свега двојица. Од 1918. разликујемо дружине Зеје Зејића, Ибре Милића и Мује Милића, Ибриће (деривиране од Милића).Најзначајнија је дружина Ибре Милића, која се на страни, а и по фотографијама назива Цицварић. Дружину Ибре Милића су чинили: Алија Ибрић, Бака II Цицварић, Амид Цицварић, Мемиш Гардић, Мема и Муса Јовановић, Миларем Гардић, Осман Лосо Цицварић, Ибро Милић, Нурија Гарић, Омер Пенцо Цицварић.

Сами Цицварићи су много страдавали. У I светском рату живот за отаџбину дао је Беган Цицварић, као наредник у балканским ратовима (погинуо 1913.у борбама на Брегалници и Говедарнику). У Кленку 1942. Немци ће стрљати Авду Цицварића. Након II светског рата, музичко предање наставља Пенцо Цицварић. Ансамл је смањен, а музицираће у знаменитом Порт Саиду.

Обреновићевска епоха (1829—1904)

Род родила крушка ранка

„Род родила крушка ранка под Милошићем,
Под њим седи младо момче Србију пева,
Све Србија до Србије Обреновића.
У руци му тамбурица Цицварићева,
По тамбури златне жице Паје Бербера,
На глави му тунос фесић Јоце Гашића,
Обукао срма-јелек Даниловића,
ППо јелеку златне токе Ристановића,
Опасао свилен појас Ристе Бајића,
За појасом сребрљаци Куртешевића,
На јунаку мор-долама Андре Нешића,
На долами дикли-џубе Косте Спужића,
На руци му златан прстен Симе Полића,
На ногама жуте чизме Мије Дражића,
У рукама шарен чибук Јове Јарића,
Под јунаком вранац коњић Јаше Тркића,
На вранцу је шимшир-седло Топузовића,
А под седлом златна аша Ноје Савића,
А под ашом бакрачлије Шајиновића,
А кад јунак пије вино Аце Чаркића,
Кад уздахне у баштици Васе Ђенића,
Па кад седне и запева Милан Шанића,
Сва се кућа потрескује Косте Џампић.
”

V. Кузмановић, Цицварића Песме

Позната је и навелико позната дружина Цицварић. Музицирали су три века, и још увек, у одређеном, смислу музицирају, сада њихови потомци, као и некада славни оркестар њихових предака. За та три века ова бројна музичка породица изнедрила је знатан број врсних лирких музичара, а од 57 чланова, што мушких што женских, колико је у Мекека 17 година, Мека 30 година, са унуцима..

Легенда пак каже да Омер свирао већ на рођењу Јевреновог сина, Милоша Обреновића, 1829, названом по славном Милошу Обреновићу, и да је том приликом, иначе шкрт Милош, и сам мерачки прославио рођење, да се није штедео и издашно даривао Шабац.

Што по београдској, што по локалној штампи (пише Шабачки гласник, тридесетих година) Омер и Бего ће свирати српском кнезу Михајлу, приликом једне од шабачких посета. Тражио је наиме Михајло који је гостовао са шабачким Јевремовим унуком, и по свој прилици већ био чуо за Цицвариће, да му дођу у порту Владичанској конака, и да свирају. Шали не би било краја, да није тражио и ондашње масне химне, ласцивне анегдотске низове, који су били ретка и права пикантерија. Требало је чути колико се одмакло у лирском и песничком необичавању. Какве су то биле масне химне, не можемо знати, не осташе сачуване, али интерсантна повест о кнезовима и Циварићима, поуздано оста. Цицврарићи у другом ретурну, у другој музичкој, и владарској постави свирају кнезу Милану у хотелу Европи, осамдесетих година. Кнез Милан пасионирани женскарош, воли да се коцка у баирској Европа, ондашњој највећој кафани Велике и Сточне пијаце, и то са својим земљацима, и рекло би се виђеним мачванским трговцима. Ако би кнез губио, плаћао није, а ко би већ суверена могао натерати, па му коцакари на чаршији онеспособе точак, што из беса што из шале, овај шабачки унук из Јашија, Шапчане назвао је Чивијаши. Свирали су Цицварићи, сад већ краљу, у Нишкој бањи. У то време је и настала песма посвећена Милану, а испевана у Великој Касини, кафани кафани капетана Луке Лазаревића, Род родила крушка ранка под Милошићем. У Мачви су се у то време певале песме попут Род родила жута крушка, или Род родила крушка караманка, и томе слично. Ова, овај пут јединствена трговачка шабачка химна, велича развој Шапца, Мачве и надасве Подриња, узлет трговачке класе и богатства од Јеврема до Милана. Занос слободном уметничком изразу, трговачком либерализму, елану, грађанским симболима, мултикултуралности, вешто је формулисано у дивном лирском маниру. Читамо најмање пет верзија ове песме, коју, између осталог карактеришу салутати, и непрестано обликовање у смислу допева. Ако би певали у Златном шарану, песма иако је испевана у Великој Касини, би завшавала: „Све се потрескује у кафани Стеве Поповића”. Песма, заправо трговачка химна, посвећена краљу Милану, наводи познате шабачке шпекуланте тога времена, херцеговачке, шумадијске трговачке породице: Топузовиће, Гашиће, Полиће, Куртешевиће (Куртовиће).

Музичка епоха и национални стил

Дукат момче а талир девојче

У песми Цицварића је време посебна вредност. већ се међу музичком грађом распознају песме из атавистичких, најстаријих времена. Песме које опевају период ропства, зулума турског и двојне власти. Отуд међу најстарије песме дружине Цицварића знамо: Ај, бије добош Шапцу, Мали пијац, Род родила крушка под Милошићем. Које већ по своме тексту асоцирају на период зулума: Ај бије добош Шапцу, на пијаци,/ продају се момци и девојке,/ дукат, момци а талир девојке! Чувена песма Мали пијац, се по записима открива већ 1840.

У првом атавистичком периоду, периоду који обухвата прву и део друге поставе, Омерову и Бегину свирачку дружину, Цицварићи се облаче оријентално, у њиховом репертоару поред народних песама, које изводе, обрађују или мењају, у специфичним лирским минијатурама, се певају и севдалинке. Међутим велика особеност Цицварића је њихово промовисање мачванске лирске традиције, традиције поднебља на којем делују, пропагирају. Цицварићи стварају градске грађанске песме, попут Јелено, момо, Род родила крушка под Милошићем, Пошетали шабачки трговци, у којима се лирски и музички описују богати и угледни трговци, лепе и наочите грађанке, понос и дика, или свира бравурозна Шапчанка коло. Рапсоди у пуном и правом смислу оплемењују мачванску музичку и певачку традицију, тако настају песме попут Ангелина, бела Гркиња, Цицварића Кокоњеште као пандан Румунског и Арапског кокоњешта.

Од самих почетака надаље, у музицирању ове чувене породице разликујемо две фазе. Прва епоха се огледа у специфичној појави, по оријенталном начину облачења и свирања. Употребљавали су шаргије, ћемана, тамбуру и бубњеве. У првом добу имали су турска одела, и свирали су на оријенталним трговима (на Баиру и Мачванској пијаци).

У «првој музичкој епохи», грађанском орјентализму, од 1824—1867 и коју деценију касније, за време специфичне политичке и друштвене околности, двовлашћа српске и муслиманске касабске културе, периода кафана, кнез Станкове, Девет дирека, музички репертоар је природан, али оријенталан, и тада га карактерише полифоно, вишегласно певање. Цицварићи се тада свирају севдалинке, народне лирске песме, фрагменте, минијатуре. Архаични период завршио се негде седамдесетих и осамдесетих година, у време када су се окренули новоподигнутим европским кафанама, и независном моменту младе монархије Србије (1881). Друга односно трећа епоха је уједно и процес изградње првог српског народног оркестра, оркестра кога карактеришу унисоност, униформисаност, професионални наступ, појава и квалитет изведбе. Цицварићи су се усавршили у великом броју елемената, и далеко су испред осталих оркестара, када је наступ, усвираност, појава у питању. Профињеност, интерпретација, солистички осећај, импровизација, представља највише домете српске музичке традиције.

Настанак Вардарске Србије и културна мисија

Од Вардари до Вардари

„Од Вардари до Вардари
То врр бири бири би, чај мајола
Бано сано иде мекардаси
ићи на крчма, чај мајола
Бано сано сој јелова, барбула миле
Ајн, цвај, драј, биће нешто фрај
Један, два, три, ала ћемо сви...”

V. Кузмановић, Цицварића Песме

Друга епоха је период новог, европејског утицаја, са којим се развија и јединствени народни етно стил. Цицварићи свирају у новоизграђеним, европским кафанама, српским високим салонима, салонима у којима се налазе клавир, на подијумима, у салама или баштама. Облаче се свечано, са јелецима, опанцима, словенским кошама, и ферменима. У препознатљивим елементима пружају утисак репрезентативног народног оркестра.

Тада свирају у Касини, Европи и Паризу. Европски профил тих кафана подразумева и одређени начин понашања. У другој, европској епохи, Цицварићи носе народна одела, словенску кошу, фермен, чакшире. У оркестру су виолина, саз, виола и по која шаркија. Нарочито изражајно звучи виола. Са појавом џез оркестара, код Цицварића појављује се бас.

Свирају у: Америци, Касини, Европи, у Народној и Великој гостионици, Паризу итд. Обављају културну и историјску мисију у Македонији. Тамо свирају у Скопљу.(У тим околностима настаје од Вардари до Вардари). Њихово музицирање подстиче родољубива осећања, веома смета аустријским властима које су извршили анексију 1876. Сматрају их за суптилну пропаганду. Ван Шапца музицирају у: Скопљу, Сарајеву, Београду, Ваљеву „Златибор” и „Србија”, Врњачкој бањи. Целу 1927. провешће у Београду, у „Трандафиловићима”, на Варош капији, „Македонији” код Велике пијаце, у „Славији”. Гостују у Чешкој, Француској, Аустрији. Снимају у Сарајеву, Бечу (Свилен конац, тридесет и неке), за европске и америчке музичке куће. У том смислу наводе их многи извори: Постоје салонске приче Ковиљчана о Цицварићима. „Забележено је да је и боем Раде Драинац, за кога су савременици рекли, да никад никоме у животу није молио и да никада није успевао да прикрије своје симпатије и антипатије, био лудо заљубљен у неку несрећно удату Шапчанку Милицу-Цицу.”

„Они су одлазили у новопазарски Санџак и Босну, те односили један, а отуда доносили други нов певачки материјал. Цицварићи су певали по свим већим градовима Србије разносећи репертоар који су прихватили и други чувени певачи и свирачи — у Крагујевцу Лата, у Јагодини Мија, у Ваљеву Маринко и његови синови, у Крагујевцу Митар и други”. Свирали су 1891. краљу Милану и краљу Александру, поводом стогодишњице рођења Јевремена Обреновића. Свирали су Обреновићима. Свирали су и Карађорђевићима…

У Дарданелима и Скадарлији слушају их писци, интелектуалци, песници, боеми. Жана Стокић 1911. у кафани „Два Јелена”, снима и плочу са дружином, на једној страни Цицварићи, на другој комад од Бранислава Нушића. А некако их нарочито воли српски зенитиста Михајло Петров, илустратор и песник, оснивач Академије примењене уметности, долази за њима, у Винаверов Шабац. Раде Драинац свира са њима, виолину у Скопљу. Свирају и на паробродима Мачва, Делиград.

Њихов утицај је сезао у свим временима, и свим историјским околностима. То је најдужа и најбројнија музичка породица у Србији. Два века, педесет осам чланова, и преко 20 оригиналних, до сад сачуваних песама, одређују их убедљиво најистакнутијом музичком појавом Србије. Оставили су записе углавном о свим историјским периодима: Турска времена, Ропство, Анексија, Српско-турски ратови, I балкански рат, Опсада, I светски рат. Певали су о рату и миру, о Оријенту, о грађанству, о селу. Најшири национални и културни репертоар од Турске до Босне (севдах), од Македоније (Вардар) до Аустрије (народне композиције у виду бечке оперете, по који бечки валцер у виду народне форме и др.)

(Шабац је краљева дедовина. Отац краља Милана, Милош Обреновић рођен је у Шапцу) Запевала Бил-Бул птица, Ево идем из кафане, Рујна зора, Сремско коло, Тројанац коло, Шапчанка, Свилен конац (инструментална деоница), Сарајевка коло, Хомољка, Бугарско коло, Гучевка, Седи гиди Саро, Ја продадох коња врана, Од како је Бања Лука постала, Узех џугум и маштрафу, Ој јаворе, Цицварића коло (Мачванка), или Кокоњеште, Киша пада, трава расте, Мој комшија ћер удаје, Бије добош Шапцу на пијаци, Иде чича у стрњике, Узех џугум и маштрафу.

Док Новаковић преговара у Паризу 1913. о ономе што ће Цвијић назвати Вардарска Србија, Цицварићи смишљају па певају у Скопљу чувену Од Вардари до Вардари, песму уз коју и Срби и братски Македонци играју и лумпују и ноћ и дан уз опште и рекло би се једно јединствено свесрпско славље. У Београђана се још памте певања на Великој Пијаци те исте Од Вардари до Вардари у кафани Македонија.

Винавер о Цицварићима

Винавер је писао о Цицварићима из 1902: „Ту су Цицварићи. Пошто су грла залили како треба, отпочели су са севдалинкама. Цицварићима је јако сметало што нигде на зиду не виде краљевске слике, као што је то био обичај у Шапцу; ни слике краља Милана и краљице Наталије, море, ни краљице Драге и краља Александра. Отац је био самосталац, династију није волео. Шабац је пак био гнездо напредњачко и либерално и династичан. Па и мени је био криво што нема краљевских контрафа. Најзад се приближила поноћ. Знао сам да се гаси лампа, свира туш и да једни другима честитају ново лето. Наравно. I ту нема ничег необичног.

Али ја сам хтео да останем по сваку цену после поноћи, због нечега збиља важног. Због тада чувене песме Цицварића 'Род родила крушка ранка'. Ту се описује са гордошћу локалном која нама ниуколико није била смешна: како је род долила крушка ранка под Милошићем (Обреновићем); под њим седи младо момче Србију пева, итд. Само овде је итд. најважније. То је Обреновићево Српче (све Србија и Србија, Обреновића! има не себи све што је славно у Шапцу, натронтало се: тамбурицу Берберовића, џубе Бајића, златан ланац Спужића, чизме Дражића; оно јаше вранца Даниловића, пије вино Аце Чаркића и између осталог, да између осталог, нешто за мене најважније! Најбољи шабачки севдалија, Бака-славуј Цицварић, мераклијски, више близак говор но песми, отегао дугу шабачку, све ређа, кити, све везе. Ја чека. Лебдим му на уснама. I дошло оно:'На носу му златни цвикер — Винаверовића!'

То је био чувени златни цвикер, бечки цвикер мог оца доктора Аврама Јосифа Винавера.

Бака славуј споменуо је, после, смелом и драгоценом импровизацијом и друге наше званице, ама свакога: сваки је имао понешто да се истакне, што мора да се отргне од заборава, нешто локално али и надлокално. Па та је споменут — по чему ћемо бити помињани — и наш клавир, Блитнер, па и ноте, па и сам Шопен — Шопеновић. У сну сам те ноћи сањао како је отпочео бој, велики очекивани боја за коначно ослобођење.”

Песме грађанског поноса

Јелено, момо

„Јелено, момо Јелено
та Јелена фина госпођо
Одавно сам ашик на тебе
пођи да си ашик на мене
Кад ти немаш коњче код себе
Ја имадох Јело, па дадох
Дао сам га душо за тебе
Пођи да си ашик за мене!
Јелено, момо Јелено,
та Јелена фина госпођо,
Одавно сам ашик на тебе,
пођи да си ашик на мене
Кад ти немаш паре код себе
Ја имадох Јело па дадох,
дао сам ги душо за тебе
Пођи да си ашик за мене!
Јелена, Јело, Јелице,
та Јелице, фина госпођице!”

Јелено, момо бравура и песма посвећена је госпођи Јелени Ђорђевић, мајци песника и чувеног писца Константина Ђорђевића, по једној причи, чија се кућа налазила у Шабачком Камењаку, на путу Цицварића ка Мали. Враћајући се понапити из Девет дирека, Цицварићи су морали да прођу кроз Камењак да би ушли у главни сокак Махале. По другој причи Цицварићи су песму стиховали и посвирали у Врњачкој бањи.

Слично настала је и знаменита песма „Пошетали шабачки трговци” о тројици најиздашијих трговаца који су понапити кренули са компањонима ујутро ка кафани како песма каже „Беге кафеџије”(алиас Беге Омеровића) да се растрезне у Мали. Кроз исти Камењак кретао се и Јанко Веселиновић из доба када је уређивао „Шабачки гласник” а чија се редакција налазила у Каменој улици. Ишао би из кафане „Кнеза Станка”, дакле исте Девет дирека и загрљен са Салком певао „Хасан-ага на кули сеђаше”.

Аутентична музичка школа

Из сложеног садејства мачванске сеоске, босанске народне и градске школе настаје јединствена национална школа. Из севдаха спојеног са српским колима и мачванском усменом традицијом развија се специфичан виолински стил. Градски, дворски аранжмани, мотиви, реаранжирање оријенталних севдалинки, сеоских прелских песама, дворских и грађанских кола. У првој епохи, карактеришу их градски аранжмани, превођење сеоске у градску песму. Најзад изузетна креативност и оригиналност, Баке и 3. генерације на стварању градских химни и националних хитова из фундуса српских народних песми. На званичном репертоару Цицварића налазе се дворске теме, градска кола — Шапчанка, Нишевљанка, Чачанка коло, подокнице, серенаде, севдалинке, романсе, химне, инструментали.

Крај XIX века и почетак XX, Цицварићи су склонији бржим партитурама, мераку, захтевним, виртуозним деловима, громком и вишегласном певању, наспрам севдалинке негују љубавну романсу, веселе подокнице. Одликује их умешност, синхроницитет, паралелизам, вишегласно певање, певање „у глас”, ајкање, вишебројни регистри, честе промене ритма, музичка сложеност. У музичком смислу, свирају мотиве, минијатуре (Сву ноћ ми соко препјева), песме и делове песама, све до сложених облика. Виолински стил је архаичан, природан, виртуозан, племенит, често редукован на најмању могућу меру као подршка гласовима.

Утицаји

Утицаји на музику Цицварића су долазили са свих страна, из Босне, из Срема, Пеште, Беча, па из Србије, Београда, Јагодине… Али утицаји су обратни. У XX веку утицаји Босне су обострани: Ђаурко лепа, Аој Босно сиротице, У Агана итд. Београд такође Београдски мали пијац, Свилен конац, Развило се равно поље, и неке севдалинке у овдашњем извођењу. Очигледни су и оријентални утицаји: саз, шаргије, атавистички начин. Познатија народна мелодија Свилен конац је заправо тековина Цицварића. Цицварићи су чували и популарисали песму више од једног века, а варијанту њиховог певања преузима педесетих година Царевац у облику који се и данас изводи.

Херојски Балкански ратови

Развило се равно поље прилепско

Песму „Развило се равно поље прилепско” написао је аване 1912. Беган Цицварић на битолском бојишту уз посвету изузетном страдању српске војске (у коме је значајног учешћа имао и слави VI пук Дринске дивизије. Нешто касније приликом главног напада на VI пук на Брегалници и Говедарнику (чиме је узгред званично отпочео II балкански рат) живот за отаџбину ће положити и Бега Цицварић. „Битољска битка, вођена је у I балканском рату, 16-19. XI 1912. између I српске армије и турске Вардарске армије, која је после пораза на Куманову организовала положаје за одбрану Битоља. Пошто је протерала турске заштитничке делове код Присата, Плетвара, Алинаца и Кичева, I српска армија почела је напад 16. новембра. Овом битком завршен је рат у Македонији између Србије и Турске.” О боју на Прилепском пољу Кнежевић даље наводи: „Положај Бакарно гумно, 6. новембра, рано пре подне у тек ослобођеном Прилепу затекао се велики број српских јединица, док су на Прилепском пољу, били 4, 6, 17 пук. Користећи такво стање, непријатељ је изненада по густим масама војника осуо шрапнелску ватру. Само за тренутак настала је пометња, а онда се 6. пук као лавина, без команде, као на вежбалишту расуо на смакнути строј и јуришао на оближње висове”. Фети -паша, ранији турски посланик у Београду, погинуо у борбама за Битољ .

Због заслуга и славе стечене на Куманову и Бакарном гумну, у Битољу и Брегалници, посебно је ратном славом био овенчан 6. пук, у коме су се бо рили Шапчани и људи из његове ближе околице, па се с дужном поштом говорило „шестопуковци’, ’шестопуковац.” (Жика Поповић)

Песма „На Шабац је ударио Шваба” односи се ноћно освајање и нападе на Шабац које је преузела Аустроугарска током 1914. од стране Саве заузела Царинарницу. "29. дивизија и делови Варадинске посаде артиљеријском паљбом са два монитора били су север шабачког одреда: Шабац, Мајур, Штитар. Положаји јединица остајали су преорано. После повлачења Шабачког одреда у ноћним часовима 1-2, новембра непријатељ улази у напуштени Шабац, у коме је остао мали број становника, већином старци, жене, деца. "

Град преживљава многа ослобађања и опсаде: 14-24. август Шумадијска дивизија I позива, ком. Петар Бојовић, 1. новембар-13. децембар Дрински коњички пук I позива 20. октобар-2. новембар Шумадијске дивизије I позива, ком. Јован Крстић.

Песме Цицварића

МИЛА МОЈА КАТА

Мила моја Ката, отвори ми врата
отвори ми, да ти дам дуката!
После девет сата не отварам врата,
иди тамо где си досад био, ти стари бекријо!
Лако ј' теби Като, у кревету спават',
А мени је, а мени је тешко, под прозор остајат'
Ветар попирује, киша попрскује
моје срце зебе што није крај тебе

ЈЕЛЕНО, МОМО

Јелено, момо Јелено
та Јелена фина госпођо
Одавно сам ашик на тебе
пођи да си ашик на мене
Кад ти немаш коњче код себе
Ја имадох Јело, па дадох
Дао сам га душо за тебе
Пођи да си ашик за мене!
Јелено, момо Јелено,
та Јелена фина госпођо,
Одавно сам ашик на тебе,
пођи да си ашик на мене
Кад ти немаш паре код себе
Ја имадох Јело па дадох,
дао сам ги душо за тебе
Пођи да си ашик за мене!
Јелена, Јело, Јелице,
та Јелице, фина госпођице!

ЂАУРКО МИЛА

Ђаурко мила, туга ме мори
за очи твоје што сузе роне.
Усташца твоја, препуна баја,
ах, дођи, дођи, сред загрљаја.
Чуј како срце умилно тепа,
љубим те, љубим, ђаурко лепа.

НА ШАБАЦ ЈЕ УДАРИО ШВАБА

На Шабац је ударио Шваба
мучки ноћу, као нека баба
мислио је сада ил никада
свом Србијом земљом да завлада
I то било, за дуго не било
док се српско коло сакупило
Сакупи се србадија млада
Цер планином вије коло сада
Дошо Шваба до Мишарског брда
сусрела га пешадија од 6. пука
која је се намучила мука
Шрапнел цепа, а граната сева
Од туд стиже Степановић Степа
Бије пушком, бије бајонетом,
растави им живот с овог света
Оп шија, пешадија и коњица
и тобџија!

Литература

• Кузмановић, Владан (2018). Цицварића Песме. Кобо Боокс. ISBN 9781387840625

Види још

• Народна музика

Спољашње везе

Медији везани за чланак Цицварићи на Викимедијиној остави